Prvo je otišao ministar privrede, a onda je vlada jedva preživela glasanje o nepoverenju. Da li ikoga sve ovo što se dešava u Francuskoj podseća na stanje u nemačkoj socijaldemokratiji po odlasku Oscara Lafontainea? Sličnosti su zapanjujuće. Nemačku su početkom novog milenijuma smatrali evropskim bolesnikom, dok danas Francuska, barem u Nemačkoj, uživa sličnu reputaciju. Tada je Schröder izvukao iz šešira Agendu 2010 i time svoju partiju gurnuo u politički zapećak. Hollande se izgleda odlučio za isti korak. Na zahtev premijera Manuela Vallsa smenio je ministra ekonomije Arnauda Montebourga, predstavnika levog krila socijalista, i na njegovo mesto postavio tridesetšestogodišnjeg investicionog bankara Emmanuela Marcona, koji bi sada, prema nemačkom uzoru, trebalo da rastereti kompanije i radikalno smanji državnu potrošnju. Pozdravljaju vas Peter Hartz i Wolfgang Clement.[1]
Socijalisti bi se uskoro mogli naći pred velikim izazovom i to u trenutku kada politika štednje konačno počne da se sprovodi. Onda će najverovatnije doći do podele na socijaldemokrate i socijaliste. Nešto slično se dogodilo još 2007. kada se od socijalista odvojio bivši ministar Jean-Luc Mélenchon osnovavši partiju Gauche sa kojom je na predsedničkim izborima 2012. osvojio 7 odsto glasova.
Uprkos tome Hollande se otisnuo na ovaj opasan put. Iz nužde. „Gospodin pristojni“ je doživeo dvostruki neuspeh, privatni i politički, za razliku od svog velikog uzora Françoisa Mitterranda koji se izvanredno snalazio u svim okolnostima. Propao je njegov pokušaj da postavljanjem Montebourga za ministra privrede približi levo krilo partije i pomiri ga sa linijom koju zastupa premijer Valls.
Ostaje da vidimo da li će socijalisti u narednim godinama poći putem nemačkog SPD, čitaj – putem podela, ili će duo Hollande/Valls uspeti da izgladi nesporazume u partiji.
Međutim, pitanje je da li je to uopšte moguće. Montebroug je u jednome potpuno u pravu – nemačka politika štednje gura Francusku sve dublje u krizu. Ali ne samo Francusku. Nemačka je zaista, kako Montebroug tvrdi, „talac politike štednje“, koju je nametnula celoj Evropi. On smatra da Francuska mora da ponudi alternativu toj destruktivnoj politici i „nema nameru da se povinuje opsesijama nemačkih konzervativaca“.
„Nemačka ne može da pobegne od odgovornosti. Krajnje je vreme da nemačka desnica razume ovu poruku!“ Ovo nisu reči Arnauda Montebourga, već premijera Francuske Manuela Vallsa. Očigledno je da je posle Montebourgovog odlaska premijer morao da učini određene ustupke levom krilu partije. Valls je upozorio da bi Merkelin recept mogao da uguši Evropu, zahtevajući istovremeno da Berlin popusti pritisak i da pokrene evropsku ekonomiju investicijama vrednim desetinama milijardi evra.[2] Valls pri tome može da računa na jednog važnog saveznika. Do istog zaključka je došao i šef ECB Mario Draghi koji je na godišnjem sastanku održanom u Američkim federalnim rezervama ukazao na problem nedostatka tražnje u evrozoni. Uskoro su usledile nove mere, jer je Draghi 4. septembra spustio referentnu kamatnu stopu ECB na rekordnih 0,05 odsto kako bi podstakao kreditnu aktivnost.
Trenutno je najveći problem u Evropi nedostatak investicija. Ekonomisti najviše strahuju od deflacije, to jest začaranog kruga kada cene svih proizvoda nezadrživo padaju. Trenutno usporavanje evropske ekonomije posledica je nemačkog kursa štednje i spoljnopolitičkih uticaja – ukrajinske krize. Posledice: pad prodaje svih proizvoda, kompanije i građani smanjuju investicije i potrošnju, cene nastavljaju da padaju, ali potrošači i dalje ne kupuju jer očekuju novi pad cena – pravi začarani krug.
Šef ECB pokušava da izvede Evropu iz ovog začaranog kruga, ali je svestan svojih granica. Da li referentna kamatna stopa može da bude niža od rekordnih 0,05%? Shvativši da je sav prostor za smanjivanje već iskorišćen, ECB se odlučila na novi korak. Od oktobra počinje sa otkupom kredita u vrednosti od 500 milijardi evra kako bi bankama olakšala kreditnu aktivnost. Rizici su ogromni jer je reč o netransparentnim (toksičnim) kreditima koji su znatno doprineli slomu finansijskih tržišta 2008.
Čini se da je ECB bespomoćna dok sprovodi opasnu simboličnu poltiku, a Mario Draghi trenutno glumi vatrogasca koji pokušava da ugasi požar izazvan nemačkom politikom štednje.
Evropa je tokom krize svake godine sve više štedela, a jedino što bi u tom slučaju pomoglo su sveobuhvatne investicije. Zašto onda zemlje EU, umesto što preko ECB kupuju rizične i bezvredne hartije od vrednosti, ne učine zajednički pokušaj unapređenja infrastrukture u smislu novog zelenog nju dila koji bi bio i ekološki održiv? Odgovor je jednostavan: zato što je to u potpunoj suprotnosti sa ideologijom štednje nemačke kancelarke.
„Izričito sam protiv uzimanja kredita kako bi se finansirao rast“, izjavila je Angela Merkel početkom juna na Sinhua univerzitetu u Pekingu. „Bolje je da je svetska ekonomija nešto slabija, nego da se oslanjamo na ovaj pogrešan model ekonomskog oporavka.“[3]
Iz ekološkog ugla ova izjava možda deluje privlačno, ali je problem u tome što se ona zasniva ne jednoj drugoj računici. Kada je reč o evrokrizi tu nema ni govora o „pogrešnom modelu ekonomskog oporavka“. Evropska ekonomija je u prilično lošem stanju, a fatalni izuzetak je Nemačka, najveći profiter od evrokrize. Podsetimo se da je nemačka ekonomija u periodu 2008-2014. ostvarila ukupan rast od 4,9 odsto, dok je Grčka izgubila 9 odsto svoje ekonomske snage.
Helmut Schmidt je jednom rekao: „Bolje 5 odsto inflacije, nego 5 odsto nezaposlenosti.“ Danas bi u EU 5 odsto nezaposlenosti uz istovremenih 5 odsto inflacije bili razlog za veliko slavlje. Umesto toga širom Evrope imamo nezaposlenost višu od 10 odsto, a u nekim zemljama i preko 20 odsto (Grčka 27,2 i Španija 24,5 odsto po podacima iz jula ove godine).[4]
Tu leži ključni razlog za sukob između Manuela Vallsa i Arnauda Montebourga. U Francuskoj se ne odlučuje samo o budućnosti socijalističke partije, već pre svega o ekonomskoj i političkoj budućnosti Evrope.
Najvažnije ekonomsko pitanje je – da li postoji alternativa nemačkoj politici štednje? Nije u redu to što Nemačka slavi prvi uravnoteženi budžet još od 1969, ako je on postignut na teret ostatka Evrope. Uravnoteženi budžet ne može „da bude doprinos pravdi među generacijama“ (Angela Merkel), već tu ulogu mora da odigra socijalna Evropa. Sva priča o novoj nemačkoj odgovornosti pada u vodu kada je reč o novcu građana Nemačke. Takav nacionalni egoizam vratiće nam se kao bumerang najkasnije kada naši susedi prestanu da kupuju našu robu.
Politički je situacija daleko dramatičnija. Šta bi mogle da budu posledice daljeg slabljenja francuskih socijalista? Pobednik je poznat – francuska desnica, sa tim što bi za razliku od Nemačke kada su Schrödera i SPD pobedili CDU i Angela Merkel, u Francuskoj na vlast došla Marin Le Pen. Zato se situacija u Francuskoj tiče svih nas.
Proces evropskih integracija se do sada uglavnom oslanjao na francusko-nemački tandem. Ukoliko bi se Francuska zbog nacionalno orijentisane desničarske vlade povukla iz ovog partnerstva, ta odluka bi nanela veliku štetu Evropi a naročito Nemačkoj, nesposobnoj da se nosi sa novom odgovornošću, što se posebno vidi u ukrajinskoj krizi. Slabost pozicije predstavnika EU za spoljne poslove (zamena Catherin Ashton sa neiskusnom Federicom Mogherini ne obećava velike promene) dovela je do toga da se Angela Merkel često ponaša kao kancelarka i ministarka spoljnih poslova EU. Sva ova moć u jednoj ličnosti nosi razarajuće posledice po dobrosusedske odnose u Evropi. Nemačka mora da učini sve kako bi u Francuskoj ponovo dobila ravnopravnog partnera.
Da bismo to učinili moramo da napustimo nacionalni egoizam vlade Angele Merkel. U narednim godinama će se doneti odluka o evropskom putu. Da li će to biti levičarski put, orijentisan na tražnju i iniciran od „južne osovine“ Italije i Španije, ili nacionalno-egoistični put štednje Angele Merkel i njene „severne osovine“ koji bi nas odveo ka daljim podelama u Evropi?
Jasno je da će ovo pitanje imati značajne posledice i na unutrašnju političku sutuaciju u Nemačkoj. Ko će onda da snosi troškove raspada evropske zajednice? To će biti socijalno najslabiji a time i politička levica, ali najveći gubitnik bi bila evropska socijaldemokratija. Raskol između Hollandea i Merkel bi verovatno doveo i do raspada velike koalicije u Nemačkoj. SPD je u izbornoj kampanji obećavao u duhu Willyja Brandta da želimo da budemo narod koji se prema svojim susedima ophodi sa poštovanjem, da bi se kasnije u koalicionom sporazumu obavezao na štednju.
Hollande je izuzetno važan za SPD, jer su nemačke socijaldemokrate preuzele dvostruku odgovornost. Prvo, u slučaju neuspeha nemačke politike štednje, čije su negativne posledice vidljive širom Evrope. Čak su i bivši italijanski premijeri Romano Prodi i Mario Draghi okrivili Nemačku za porazno stanje evropske ekonomije.[5] SPD je ulaskom u vladu postao talac Merkeline politike štednje i sada sa njom deli zajedničku sudbinu.
Sa druge strane, SPD odgovara i za neuspeh Hollandea. Posle pobede na predsedničkim izborima 2012, Hollande je bio velika nada za SPD, a sada je postao njihova najveća hipoteka. Ako propadne Hollande a Francuska skrene u desno, biće to kraj levičarske alternative u Evropi. SPD i njihov predsednik Sigmar Gabriel više ne smeju da se kriju iza Merkeline politike štednje, već moraju da razviju sopstvenu evropsku strategiju i viziju. Gabriel mora da bira – ili će ostati talac Angele Merkel ili će SPD postati pokretačka snaga nove evropske solidarnosti.
SPD je pre 50 godina pobedio hladnoratovski CDU time što je ponudio koncept nove istočne politke – promena kroz približavanje. Tada je Willy Brandt Adenauerovom sloganu „bez eksperimenata“ suprotstavio svoj moto „više demokratije“. Isto mora da učini i Sgimar Gabriel i ponudi alternativu Merkelinoj ideologiji štednje i demokratiji prilagođenoj tržištima. U krizi leži velika strateška šansa. Angela Merkel je u pravu kada kaže da se u narednim godinama donosi odluka o budućnosti Evrope. Nadajmo se da će ona imati mali uticaj na tu odluku.
Albrecht von Lucke, Blätter, oktobar 2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 04.10.2014.
