Sada je izvesno, zaista živimo u svetu nadzora. Ovo saznanje dugujemo bivšem saradniku američkih tajnih službi Edwardu Snowdenu, koji je preko britanskog The Guardiana objavio čitav niz zapaljivih dokumenata i čiji je intervju pratio ceo svet. Prema ovim dokumentima anglosaksonske tajne službe nadziru gotovo celokupnu našu komunikaciju, a pre svega internet.

Iznenađujući nije sam nadzor, već njegove čudovišne proporcije. Američka vojna tajna služba Nacionalna agencija za bezbednost (National Security Agency – NSA) špijunira komunikacijske službe, socijalne mreže kao i cloud podatke, i to širom sveta. Uz to, njen špijunski program Prizma od Microsofta, Yahooa, Googla i Facebooka zahteva podatke o njihovim korisnicima. Štaviše, svakog meseca NSA pregleda više od pola milijarde telefonskih razgovora, sms poruka i imejlova nemačkih građana.

Čak i britanska služba Vladin štab za komunikacije (Government Communications Headquarters – GCHQ) prisluškuje u velikom stilu. Umesto da kao NSA traže podatke internet korisnika, ona već godinama u okvirima špijunskog programa Tempora direktno zadire u više od 200 međunarodnih i interkontinentalnih optičkih kablova, među kojima je i TAT-14 u Atlantskom okeanu kojim prolazi veliki deo nemačke prekookeanske komunikacije. Britanci sa Amerikancima dele prikupljene podatke – po procenama 21.000 terabajta dnevno. 300 GCHQ i 200 NSA agenata zajednički proveravaju dobijene informacije.[1]

Međutim, još uvek sve činjenice o ekcesima tajnih službi nisu izašle na svetlo dana, mada je odavno jasno da se granice između delovanja navodno zakonski ograničenih tajnih službi u „borbi protiv terora“ i nadzornih metoda totalitarnih država jedva razaznaju. Upravo razotkrivena sveobuhvatna špijunaža podvrgava građane potpunoj kontroli od strane tajnih službi, erodira njihova osnovna prava i potkopava poverenje u demokratsku pravnu državu.


Tajne službe van kontrole

Razlog zašto je do ovoga uopšte i moglo doći jeste porast moći tajnih službi usled nedovoljne pravosudne i zakonske kontrole. To važi kako za SAD i Britaniju tako i za Nemačku.

NSA je sa godišnjim budžetom od 10 milijardi dolara i sa preko 10.000 saradnika najmoćnija od ukupno 10 američkih tajnih službi. Naposredno nakon Snowdenovog otkrića NSA je stala u odbranu svog delovanja: „Mere nadzora su sudski odobrene u skladu sa Zakonom o kontraobaveštajnom radu (Foreign Intelligence Surveillance Act – Fisa), a uz to, nadzirani su samo ne-Amerikanci“.

Zaista, ovim zakonom ustanovljeni Fisa-sud (Fisc) mora da izda odobrenje za prisluškivanje. Međutim, ovaj sud nije ništa drugo do sud u senci. U periodu od 1979. do 2012. ovaj sud je odbacio samo 11 od ukupno 34.000 podnetih zahteva za prisluškivanje, a njegova zasednja i zaključci su podvrgnuti zakonskoj obavezi čuvanja tajne.[2]

Ovo je razlog zašto je špijuniranje miliona američkih građana toliko dugo uspešno skrivano od očiju javnosti. Prvi put je još 2006. Fisc naredio najvećem američkom operateru mobilne telefonije, Verizonu, da NSA dostavi podatke o svim svojim korisnicima, i to sa kim, kada i koliko dugo su komunicirali u poslednja tri meseca. Predsedavajuća kongresnog odbora za tajne službe, Dianne Feinstein, u međuvremenu je priznala da je sud ovu odluku u narednih sedam godina produžavao na svaka tri meseca.[3]

Još je u martu ove godine direktor NSA, James Clapper, na pitanje komiteta za tajne službe američkog senata da li NSA prikuplja podatke o američkim građanima, glatko odgovorio: „Možda nenamerno“. Danas znamo da je to bila laž. Posle Snowdenovih otkrića Clapper se drsko branio time što je rekao da je tada dao „najmanje netačan odgovor“. Njegova reakcija ilustruje bespomoćnost parlamentarnih odbora kada je reč o delovanju tajnih službi. Štaviše, niko ih ne sprečava da se i dalje opremaju: sledeće jeseni NSA u Juti otvara novi centar za prikupljanje podataka, i to najveći na svetu, čiji su kapaciteti, barem teoretski, dovoljni da za svakog čoveka na planeti rezervišu jedan terabajt memorije.[4]

Britanski pandan Fisi, Zakon o regulisanju istražnih nadležnosti (Regulation of Investigatory Powers Act – Ripa), omogućava GCHQ-u da prikupljeni komunikacijski sadržaj čuva do tri dana, a metadate[5] i do 30 dana i da ih razvrstava prema kriterijumima: organizovani kriminal, sigurnost, terorizam i ekonomsko blagostanje. Pri čemu joj sudsko odobrenje nije potrebno: radi odobrenja svih mera nadzora na period od šest meseci neophodno je samo opšte punomoćje britanskog ministarstva spoljnih poslova.[6]


Nemačka Prizma

O špijunskim napadima nemačka tajna služba (Bundesnachrichtendienst – BND), koja direktno odgovara kancelarki, navodno nije imala nikakvog saznanja, što je prilično neuverljivo. Već duže vreme nemačka tajna služba sarađuje sa Britancima i Amerikancima, zavideći na sofisticiranosti njihovih špijunskih programa.[7]

I BND raspolaže jednim špijunskim programom nezgrapnog naziva „Strateško rasvetljavanje komunikacija“. Uslovi pod kojima BND može da povredi ustavom zagarantovanu tajnost pisama, pošte i drugih komunikacija, nalaze se u članu 10 osnovnog zakona, prema kome služba može da proverava najviše do 20% prekogranične komunikacije. U ovom trenutku reč je samo o 5% i to iz tehničkih razloga zbog nedovoljnih kapaciteta.[8]

Nemačka tajna služba takođe prikuplja podatke direktno sa interneta. Podaci koji prolaze kroz centralni nemački internet čvor „DE-CIX“ u Frankfurtu na Majni preusmeravaju se i ka BND-u.[9] Kako se tačno ovo odvija i da li nemačka služba informacije dalje prosleđuje u NSA verovatno nikada nećemo saznati, pošto je sve to strogo poverljiva tajna.

Komisija G-10, koja „odlučuje o dopuštenosti i neophodnosti mera ograničenja“, zaseda u tajnosti i čine je četvoro članova imenovanih u Bundestagu, od kojih je samo jedan član parlamenta. I zakonska kontrola tajnih službi odigrava se pod velom tajne: nadležni parlamentarni kontrolni odbor sastoji se od 11 članova Bundestaga, pri čemu savezna vlada odlučuje koje informacije će ovom odboru biti dostupne. I sednice ovog odbora održavaju se iza zatvorenih vrata, a svi članovi su obavezani na strogo čuvanje tajne, pa čak i prema drugim kolegama poslanicima. Ukratko: samo 12 od 620 članova Bundestaga dobija detaljne informacije o radu tajnih službi.

Sa novim zakonom o telekomunikacijama, koji je stupio na snagu 1. jula, BND-u se špijuniranje privatnih podataka dodatno olakšava. Zakon dopušta istražne radnje, prikupljanje ličnih podataka i IP adresa ostavljenih kod internet provajdera, za koje nije potrebna prethodna sudska dozvola u slučaju sumnje u protivpravnost nečijeg delovanja. Pošto više od 4000 nemačkih građana smatra ovakvo prikupljanje podataka protivustavnim zadiranjem u njihove slobode, o ustavnosti ovog zakona moraće da odluči u nemački ustavni sud u Karslrueu.[10]


Erozija osnovnih prava

Pretpostavka da je internet prostor bez pravila na ovaj način se obistinila, mada ne onako kako smo se do sada nadali. Vlade su godinama pokušavale da nas ubede da je internetu potrebno više regulacije i nadzora ne bi li stale na put kriminalnim aktivnostima. Za svo to vreme, nama iza leđa, gradile su sistem nadzora koji je izuzet iz pravila pravne države i koji obesmišljava naša demokratska osnovna prava.

Upravo je u tome suštinska razlika između policijskog i rada tajnih službi – policijskoj istrazi mora da prethodi razumna sumnja. Tek tada je ograničenje komunikacija dozvoljeno. Kada je reč o špijunskim programima tajnih službi, upravo je suprotno: svaki internet korisnik je potencijalno nadziran radi prepoznavanja obrazaca i hvatanja mogućih krivaca, pri čemu ne postoji pretpostavka nevinosti. Bivši direktor CIA Leon Panetta ukratko je sumirao: „Da bi našli iglu u plastu sena potreban nam je prvo plast.“[11]

Na ovaj način država sve građane proglašava osumnjičenima, pa čak i državnim neprijateljima. O Prizmi i Tempori znamo samo zato što nas je o tome informisao jedan zviždač preuzevši na sebe veliki lični rizik. Umesto da o teškim optužbama zauzme stav, Barack Obama nema pametnija posla već nemilosrdno goni „državnog izdajnika“. Međutim, Snowdenov slučaj nije izolovan. Sadašnja aministracija SAD je na osnovu Zakona o špijunaži (Espionage Act) iz 1917. pokrenula dvostruko više procesa zbog otkrivanja državne tajne nego sve vlade pre nje zajedno.[12]

Pojedinac je bespomoćan pred totalitarnim zahtevom tajnih službi. Ukoliko je neko zabrinut zbog toga što Apple, Google ili Facebook gomilaju njegove podatke može da zatvori svoj korisnički nalog kod ovih kompanija, ali kada državne institucije deluju u tajnosti i konstantno krše osnovna prava, tu građanima nema pomoći.[13]

Građani mogu da se odreknu svetog statusa privatne sfere prema krilatici: „Ko nema šta da krije, nema čega da se plaši.“ Takav stav međutim znači da se odustalo od za demokratiju suštinskog ograničenja – zaštite privatnog života od nasrazmernog zadiranja države. Kada tajne službe narušavaju ovaj privatni prostor, one time ugrožavaju temelje demokratskog društva.

Čak i redovno šifrovanje privatne komunikacije samo privremeno rešava problem, jer NSA šifrovane podatke čuva sve dok ih ne odgonetne. Ovaj oblik digitalne samoodbrane možda je razuman potez, ali na kraju u borbi između pojedinačnih, tehnološki verziranih korisnika i tajnih službi, ovi prvi neizbežno gube zbog tehničkih kapaciteta druge strane.

Stoga samo političko rešenje nudi izlaz iz ovog vanrednog stanja. Upravo od nemačke vlade treba da očekujemo energično i odlučno delovanje. Poverenje u vlasti već je duboko poljuljano posle NSU ubistava. Reč je o seriji ubistava nemačkih građana turskog porekla počinjenih od strane neonacističke ćelije u vezi sa kojima su utvrđeni brojni propusti nemačkih tajnih službi.[14]

Ovog puta, gubitak poverenja mogao bi da bude još dramatičniji, pošto „rat protiv terorizma“ vladama i tajnim službama služi samo kao izgovor ne bi li prigrabili još više moći i nadležnosti. Država, koja sopstvene građane (i građane drugih država) sistematski špijunira, nije više slobodna pravna država. Kako bi povratili ravnotežu između slobode i bezbednosti, vlade moraju da zaustave špijuniranje građana i da tajne službe podvrgnu strogoj demokratskoj kontroli.

To je izgleda shvatio i Barack Obama, ukoliko možemo da mu verujemo na reč. Krajem maja, dakle nekoliko dana pre Snowdenovih otkrića, američki predsednik je najavio sveobuhvatnu analizu američke bezbedonosne politike: „I beskonačni, svetski rat protiv terorizma mora jednom da se završi“.[15] Zaista je krajnje vreme da za rečima „najmoćnijeg čoveka na planeti“ konačno uslede i dela ne bi li zaustavio svoje tajne službe pre nego što bude kasno.

 
Daniel Leisegang, Blätter, jul 2013.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 30.07.2013.

Srodni linkovi:

The New Yorker – Šta NSA traži u Brazilu?

Julija Latinjina – Snoudenov paradoks

Svetlana Slapšak – Zameriti se državi

Julian Assange – Evropa treba da zaštiti Edwarda Snowdena

———–    

  1. Vidi www.wired.co.uk, 24.6.2013 sowie Sean Gallagher, What the NSA can do with „big data“, www.arstechnica.com, 12.6.2013.
  2. Vidi Foreign Intelligence Surveillance Act Court Orders 1979-2012, www.epic.org.
  3. Vidi „The Guardian“, 6.6.2013.
  4. Jedan terabajt odgovara veličini uobičajenog hard diska.
  5. Metadate sadrže informacije o karakteristikama drugih podataka.
  6. Vidi „The Guardian“, 24.6.2013.
  7. Vidi „Der Spiegel“, 28/2013.
  8. Der BND soll daher in den kommenden Jahren technisch aufgerüstet werden, Vidi „Frankfurter Allgemeine Sonntagszeitung“, 21.6.2013.
  9. Vidi www.heise.de, 2.7.2013.
  10. Vidi www.bestandsdatenauskunft.de.
  11. Vidi „The New York Times“, 8.6.2013.
  12. Vidi „Frankfurter Allgemeine Zeitung“, 21.5.2013; Vidi takođe Ralph Sina, George W. Obama: Das Ende einer Hoffnung, in: „Blätter“, 7/2013, S. 5-8.
  13. Posebno drastičan je primer Guantánama gde se još uvek 46-oro “osumnjičenih za terorizam” klasifikuju kao “neograničeno pritvorene osobe”. Vidi „Spiegel Online“, 18.6.2013.
  14. Vidi prilog od Micha Brumlik und Hajo Funke u ovom izdanju.
  15. Vidi „The New York Times“, 23.5.2013.