Radio emisija 10.12.2004, govore: Ljubiša Rajić, Nataša Kandić, Mrđan Bajić i vladika Atanasije Jeftić.
Svetlana Lukić: Dobar dan, ako se ovih dana oslanjate na od staraca preporučivani zdrav razum, nećete daleko dogurati. Naša poludela politička elita ove nedelje imala je nekoliko smelih uzleta invencije. Prvi alhemičar G17 plus, profesor Labus, kaže – Srbiji ne preti dužnička kriza, a alhemičar magistar Dinkić kaže da uopšte nije zabrinut što je izgubljeno tridesetak miliona evra zbog genijalne operacije prodaje čestite vode Knjaza Miloša. Mladi ekspert nas je obavestio da će tu vodu pretvoriti u vino prodajom neke banke, tako da ne moramo da brinemo za popunjavanje budžeta. Ne mora da brine ni general Mladić za svoju penziju, biće isplaćivana, kao i do sada, na vreme, jer naše vlasti ne nameravaju da ugroze njegovo ustavom zagarantovano pravo da prima penziju.
Predsednik Tadić nam je saopštio da,čak i ukoliko general Mladić u Hagu bude osuđen za genocid, naša država će nastaviti da mu isplaćuje penziju. Neće valjda da krše ustav oni koji, čim ujutru otvore oči, odmah donosu neku odluku koja krši naše pravo na život. Mladićeva penzija je navodno 30.000 dinara, što je malo. Verovatno mu za prosek nisu uzeli najproduktivniju godinu njegovog života, 95-u, gde bi mu prekovremeni rad za juli mesec znatno podigao ukupni iznos. Trebalo je, braćo i sestre, pobiti 7-8 hiljada ljudi.
Dakle, predsednik Tadić i ostali političari u stvari kažu da naš ustav nalaže da ratnom zločincu dajemo penziju. Dobro, ali ustavopisac sigurno nije predvideo da neko pobije toliko ljudi. Predsednik vlade je sa Tomislavom Nikolićem već obavio prve konsultacije oko donošenja novog Ustava i nadam se da su prava ratnih zločinaca sada mnogo jasnije definisana.
A naše drugo plućno krilo, prekodrinska braća su mnogo jasnija – porodicama svih haških optuženika iz RS, koji se dobrovoljno predaju do 31. decembra , biće isplaćena jednokratna pomoć od 50.000 konvertibilnih maraka, a posle predaje oni i njihove porodice dobijaće mesečno nadoknadu u visini od tri prosečne plate RS.
Danas je međunarodni Dan ljudskih prava. U to ime Ženama u crnom smo zabranili javno okupljanje da ne remete duševni mir Frenkija i Stanišića, koji su od jutros ponovo sa nama. Mora da je naš predsednik vlade danas srećan čovek, sada mirno može da nastavi da obavlja svoj tajni posao – pripremu za sledećeg svedoka odbrane Slobodana Miloševića. Slavenko Terzić mu je već odneo odgovarajuće mape i štap za pokazivanje vekovnih srpskih teritorija. To je poslednje što Koštunica Vojislav može da nam učini.
Ovo je Peščanik, slušate profesora Ljubišu Rajića.
Ljubiša Rajić: Pre ili kasnije, neko je najzad morao to da uradi, jer postoji političko očekivanje po celom ovom našem svetu ili bar Evropi, da se neko izvini zbog nečega što je neko pre toga nekom drugom radio. Dakle, izvinjavaju se oni koji ništa nisu radili u ime onih koji su nekada nešto radili. Drugo, očekivalo se da to izvinjenje dođe prvo sa srpske strane, jer se smatra da je srpska strana najkrivlja u ovom ratu ovde. I u redu, pošto je to tako u politici, dobro je što se on izvinio. Ali lično smatram da su sva ta takva izvinjenja, bez obzira ko se kome i u ime čega izvinjava, u velikoj meri besmislena.
Svima služi kao uzor Vili Brant, jer on je klekao i zamolio za izvinjenje za zločine koje su nacisti počinili protiv Jevreja, ali to je bio jedan čisto simbolički, politički poželjan čin. On nije imao nikakav konkretan sadržaj, jer iza tog njegovog izvinjenja ni jedan nacista nije osuđen više nego u prethodnom periodu i ni jednoj jevrejskoj žrtvi ili njihovim naslednicima nije isplaćeno nikakvo obeštećenje. U stvari još uvek se ne isplaćuju ta obeštećenja, sem nekih simboličkih.
Ja bih mnogo više voleo da su umesto tog Brantovog izvinjenja nacistički zločinci osuđeni i da je jevrejskim i romskim žrtvama, njih stalno zaboravljamo, i oni su bili predmet genocida, isplaćeno obeštećenje. Kao što bih voleo da je umesto tih stalnih zahteva za izvinjenjem jedne ili druge strane malo više zločinaca izvedeno na sud i malo više naknade štete isplaćeno ili bar pomognuto onima koji su unesrećeni ili koji su proterani ili da se bar izbeglicama omogući da se vrate.
Bojim se da ti stalni zahtevi za izvinjenjem, i to se vidi po prvim komentarima u BIH, u stvari nemaju veze sa žrtvama. Oni imaju malo više, čini mi se, veze sa time da se konstituiše neka hijerarhija krivice, dakle, prvi treba da se izvine onaj koji je najkrivlji, pa onda oni koji su malo manje krivi, a oni koji se ne osećaju krivima, oni bi hteli da ona strana koja se izvinjava time dokaže svoju krivicu kako bi oni dokazali da nisu krivi. Dakle, meni se ne sviđa čitava ta politička igra oko toga, ali je bio red, na kraju krajeva, kad se već pojavilo toliko očekivanje u ovom delu sveta da se neko nekome izvini, da neko to najzad i učini, iako mislim da to u suštini ne znači ništa.
Svetlana Lukić: Kako vidite ovu priču sa penzijom Ratka Mladića?
Ljubiša Rajić: Jedna je stvar zakon, i tačno je da nikom ne može biti oduzeta penzija, to je nešto što je stečeno radom i to se ne gubi ni ako neko bude osuđen za bilo kakvo krivično delo. Sa te tačke gledišta, nemam ništa protiv da mu se ona isplaćuje, ne možemo sada početi da kršimo naše zakone zato što neko sa strane, kao sud u Hagu, zahteva da se to učini. Međutim, ono što je meni mnogo zanimljivije, a o čemu se ovde uopšte ne razgovara, to je pod jedan – otkad je to Ratko Mladić postao naš državljanin, pa uživa pravo na penziju države Srbije. Koliko znam, on je bio državljanin Socijalističke Republike BIH, pa bi onda trebalo neko onde da sređuje njegovu penziju. Drugo, ako je postao naš državljanin – kada i na osnovu čega je postao naš državljanin. Dakle, on je morao u nekom trenutku da podnese zahtev da dobije naše državljanstvo. Koliko znam, ovde je jedino Zoran Đinđić pokojni dao Aleksandru Karađorđeviću državljanstvo, a da ovaj nije podnosio nikakav zahtev, što je isto tako protivpravno delo.
I treće, ako mu se penzija isplaćuje, on valjda negde podiže tu penziju, nekome je dao ovlašćenje da tu penziju podigne, pa da mu da taj novac na ruke, dakle – ko u njegovo ime podiže. Za mene su ta tri pitanja mnogo bitnija, jer bi ona dovela do toga da taj čovek najzad bude uhapšen, ali izgleda da ovde ne postoji volja da se raspravlja o tome, nego zašto se njemu isplaćuje penzija. Pa, ako je državljanin, građanin, naravno da mu se isplaćuje. To je sasvim prirodno, ali nije prirodno da neko za kojim postoji poternica ipak na neki način tu penziju dobija, a da se svi prave da pojma nemaju kako. Valjda mu golub pismonoša nosi i jedini zna gde se on nalazi.
Problem je ovde što izgleda mnogo bitnije da Tadić zamoli za izvinjenje, nego da neko osudi one koji su poubijali one muslimane iz voza u Sjeverinu. Naša vlast izgleda ne zna gde je Ratko Mladić, jer imaju dobrog goluba pismonošu, koji se savršeno snalazi na terenu, pa taj golub zna gde je, ali goluba ne možeš da uhapsiš i tražiš da prizna nešto u policiji tokom saslušanja. Smatram da su iz tužilaštva u Hagu potpuno u pravu kada zahtevaju – ako možete da mu isplaćujete penziju, znači da znate gde se nalazi, onda uradite ono na šta ste obavezni po međunarodnim propisima.
Ovde postoji jedna opšta težnja da se ne pridržavamo međunarodnih ugovora i zakona. Mi se ne pridržavamo ni naših najobičnijih, domaćih zakona. Za početak, gledam policajce koji sami prelaze kod dragstora preko ulice Dečanske, kako li se sada zove, bivše Moše Pijade, pa onda stoje na onoj drugoj strani i naplaćuju kaznu onima koji to isto učine. Dakle, mi jednostavno nismo država u kojoj se poštuje zakon, pa zašto bi se onda poštovao ovaj veliki zakon.
Svetlana Lukić: Ne znam da li danas, ali svakako sutra će nam sugrađani ponovo biti Frenki Simatović i Stanišić.
Ljubiša Rajić: To u meni izaziva vrlo toplo osećanje. Već jedno dobrih godinu i po dana osećam apstinentsku krizu, nema policije na ulicama da nas bije, nema demonstracija, nekako se ne osećam kao kod kuće. Oni će lepo da se vrate, pa će biti ono – kameradn, stari drugari se okupljaju. Ne mogu u Kuli, tamo su sve spalili izgleda, nije obnovljeno. Pa, će onda malo da nam obnove atmosferu, da se prisete. Već je prošlo četiri godine od onih godina, vreme je za prisećanja, za neki prigodan izlazak građana i policije na ulicu, da se setimo kako je bilo. Možda jedan jubilej, recimo proslava desetogodišnjice prvog batinjanja, petogodišnjice drugog, mislim tu su, organizovaće valjda nešto.
Jedino me iznenadilo što ne pustiše Milana Milutinovića, on i onako nikada ništa nije značio. Zato što je lepše držati u zatvoru jednog bivšeg predsednika države, koji objektivno ne znači ništa, nego držati u zatvoru komandanta specijalnih jedinica koje možda mogu i da budu od neke koristi ovde, šta ga znam.
Stalno se svi deru, mi moramo da se reformišemo, moramo da spakujemo kofere i da kupimo kartu za put, samo niko ne kaže kamo taj voz ide, još niko ne kaže da li će taj voz uopšte da krene negde. Nego sedimo na beogradskoj železničkoj stanici sa četiti kofera, jedan za put na Antarktik, jedan za put u Saharu, jedan za put na Havaje, jedan za put u Paraćin. I onda sedimo i čekamo tamo u čekaonici da nam neko kaže – e, sad ljudi uzmite taj kofer, jer idemo za Paraćin ili idemo na Antarktik. Ima voza – nema voza, putuje se – ne putuje se, putuje se ovamo ili onamo, košta ovoliko ili onoliko, ne, samo tako sedimo, meni se čini, već 25 godina. Možda će jednog dana neki voz negde da krene, a možda će čak i da nas obaveste, a možda će samo da kažu – hajde, ulazite u ovaj vagon, on je namenjen vama, posle ćete već videti kad stignete gde smo stigli.
Svetlana Lukić: Šta kaže mašinovođa u vidu predsednika vlade?
Ljubiša Rajić: Ja ne vidim da on ima bilo kakvu predstavu bilo o čemu. A koliko sam ja shvatio, njemu je odvratno donošenje odluka, a čini mi se da su mu odvratni i ljudi koji donose odluke. Tako da, kad bi mogla Srbija i svi mi da stanemo u jednu sobu, pa da nam dođe tetka u posetu, pa sveštenik, pa da se skuva kafica, pa da se naseku sitni kolači, da sedimo i pričamo o tome kako je lepo bilo u Srbiji 1848, pre nego što su došli vozovi i avioni i radio i dok se omladina pristojno ponašala.
Samo mi nije jasno zašto smo verovali da će DOS da bude odlična vlada, kada smo svi znali da je loša opozicija. Zašto smo verovali da će ova vlada nešto da uradi, kada svi znamo da su oni bili najlošiji deo te opozicije. Šta ja znam, valjda zato što osećamo želju da u nešto verujemo.
Mi smo tražili od ministarstva prosvete da nam kažu koliko se dece opredelilo za veronauku, a koliko za građansko vaspitanje. Rekli su nam da bez dozvole Srpske pravoslavne crkve nemaju pravo da nam daju podatak o tome koliko dece ide na veronauku. Dobro. Ne, ovde postoji sasvim ozbiljan razvojni problem. Mi jednostavno nismo došli u tzv. moderno društvo, gde je civilna sfera za sebe, državni aparat radi, nema vlade godinu dana, ali vozovi idu, tramvaji idu, pošta radi, sudovi rade. Kod nas nema vlade dva dana i nastaje potpuni haos u zemlji.
Oni doživljavaju celo društvo kao neku vrstu plena. Dođeš na mesto ministra, predsednika opštine ili slično, i onda otvoriš berzu za međusobnu trampu – ja tebi četvrt kile železnica, a ti meni popraviš ventil u obliku doma kulture. Ćerka se udaje, pa daju u miraz mesto direktora nečega za njenog budućeg muža. To je kao u srednjem veku – dođe kralj, pa onda svom vojskovođi da parče nekog Smedereva. Sad ne daju zemljište, ali daju državna preduzeća i još ponešto. I onda se oni time zabavljaju i njima je verovatno lepo. To je razlika između nih i nas – oni su stručnjaci za odlučivanje, a mi smo stručnjaci za posledice tih odluka. Pošto sam ja na žalost na drugoj strani, ja sam samo stručnjak za te posledice.
Svetlana Lukić: A kakve su posledice, kako se to manifestuje na univerzitetima, školstvu?
Ljubiša Rajić: Ni univerzitet ne može da ima razvojnu politiku kad je nema država. Mi moramo da znamo, ako ćemo da budemo država šumarstva, to se razvija, ako ćemo da budemo država turizma, nešto drugo. A mi se u stvari razvijamo prema tome gde studenti odu. Mi smo razvojnu politiku univerziteta prepustili nogama studenata. Oni se u velikoj meri prijave na neki fakultet, a malo manje na neki drugi, onda svi dignu dreku – daj da smanjimo broj radnih mesta na tom drugom, a da povećamo ovde. Tako kroz tri godine, kad se cela studentska masa pomeri na neku drugu stranu, onda mi dignemo dreku – ej, prestrojavanje u hodu. Vidi se da je mnogo ljudi ovde služilo vojsku.
Nisam primetio da su na univerzitetu preterano zainteresovani da se nešto promeni. Prvo, nema srednje generacije, razlika između moje profesorske generacije i onih koji dolaze iza nas je po jedno 20, 30 godina, jer su se ovi iz srednje generacije odavno pokupili i iselili. I kad moja generacija ode u penziju, bojim se da se univerzitetu crno piše, ne zato što smo mi toliko pametni da niko ne može da nas zameni, daleko od toga, nego što oni koji treba da nas zamene fizički nisu tu. Oni su na Novom Zelandu, u SAD, Nemačkoj, gde li su se već odselili. Tako da posledice po univerzitet baš nisu mnogo dobre.
Ovde svi pričaju o društvu znanja, znanje je naš glavni resurs, ali se svodi na ono što je Gašo Knežević rekao – baš je dobro što izvozimo mlade stručnjake, videće svet, pa će onda i nama preneti nešto, valjda će da zarade nešto u svetu, pa će ostarelim babama i dedama i roditeljima, braći i sestrama koji nisu u stanju da odu da šalju neke pare. Dakle, mnogo se u stvari promenilo: od 65-e pa onih sledećih 15 godina, iseljavali su se seljaci i radnici, sada radnici i seljaci sede ovde, ćute i glasaju za radikale, a iseljavaju se intelektualci, visokoobrazovani. To je ipak neki napredak, imamo malo kvalitetniju robu u izvozu nego ranije.
Moram reći da je DS napravila put kojim je došla ova sadašnja vlada, a ova vlada pravi autoput da se vrate radikali i socijalisti. Dakle, svako od njih snosi svoje parče krivice. U septembru 2000-e godine, stajali smo na Studentskom trgu i bunili se, nas nekoliko profesora i gomila studenata i posle nekog vremena otkrili smo tri suštinske stvari. Prvo, ovde stojimo od 68-e, manje-više u kontinuitetu i bunimo se protiv manje-više sličnih stvari. Uz dve velike razlike: 68-e smo mogli da stojimo koliko god hoćemo, a sad prošlo sat i po, ubiše nas leđa, morali smo da odemo negde da sednemo malo, došle godine. I 68-e smo se okretali za devojkama i komentarisali, to smo uradili i sada, ali su komentari bili – jel’ si ti, beše, sa njenim ocem ili majkom bio na istoj grupi. Dok jedan kolega nije rekao – ne, ja sam bio sa njenom babom. Kad čovek posmatra u toj dužoj perspektivi tih nekih 30 godina, onda ove četiri godine postaju ipak samo jedno parčence, to je manje od jedne sedmine onog što smo se dosad bunili. Hajde da se bunimo još jedno 4, 5, 6 godina. Stanišić i Frenki su opet tu, sad ćemo opet malo da uvežbavamo, pretpostavljam.
Svetlana Lukić: Po vašem mišljenju nema velikih razlika između DSS i DS. Da li je možda veća razlika u biračkom telu?
Ljubiša Rajić: Naravno da ima razlike između DS i DSS. DSS je onaj prilično ksenofobičan, staromodan ili antimoderni srpski srednji sloj, posebno onaj stari srednji srpski sloj koji jako voli da se pravi važan da je on nosilac liberalnih uverenja, pri čemu se stalno zaboravlja da je to stalno drugačiji srednji sloj. Nastaje uvek iza nekog rata, na ratnim profiterima. S tim što sada ratni profiteri kao Karić i Drakulić hoće da uđu u politiku, ali i to je svetski trend, Berluskoni je taj tip. Porodica Kenedi je bila prva porodica velikog biznisa koja je ušla u politiku. I oko ovih naših se okuplja taj nacionalno-konzervativni deo, koji baš ne vidi veliku razliku između sebe i radikala, ali ne voli radikale iz jednog drugog razloga, suviše su im primitivni, suviše liče na drumski bašibozluk i hajdučiju, a ovi bi da nekako budu otmeni. Znate, to su oni što kad piju kafu, drže mali prst odvojen u stranu i vole da imaju slike u ulju na zidu. Oni nikad ne kače grafike, akvarele, oni uvek imaju slike u ulju na zidu. S obzirom na novi sastav glavnog odbora DSS ipak radije biram DS. Nekako ne mogu sa Radošem Ljušićem i sličnim ljudima. Znam šta su govorili, znam šta zastupaju i znam da su to ipak ideolozi organizacija tipa Dveri i da su im stanovišta povremeno na samoj ivici onoga što je dozvoljeno krivičnim zakonom.
Svetlana Vuković: Zašto je tako teško reći – jeste, bila je Srebrenica – jeste, mi smo to uradili.
Ljubiša Rajić: Kod nas je teško reći izvini i molim te. Jednostavno, u mentalitetu je ovde jako, jako teško priznati krivicu. Svaki naš političar koji mora da prizna, ne krivicu nego neki sitan propust, smatra da time gubi ugled, čast, položaj u društvu. To je kao ono kad je Čeda prešao popreko preko, kako se tad zvala, Srpskih vladara, nije se više zvala Maršala Tita. Umesto da kaže – izvinjavam se, napravio sam glupost, oni su odmah potrčali da naprave zebru tamo gde je on prešao.
A da su zločini činjeni – jesu i postoji neko ko je to radio i taj neko mora da bude osuđen. Ali da bi taj neko bio osuđen, on za sobom vuče ko zna koliko hiljada drugih ljudi, jer neko je organizovao, neko je znao, neko je prevozio, neko je krao, neko je pljačkao. Ja nikad neću zaboraviti jednog poslovnog čoveka, koji je u jednom trenutku bio strašno ljut na svoje poslovne prijatelje iz istočne Bosne, iz Republike Srpske, koji su mu podigli cenu, rekao je – kako imaju obraza da mi podignu cenu, kad lepo znaju da su sve to opljačkali od muslimana. Ali otkud njemu obraza da uopšte tako nešto kupuje?
Ali ovde etika i neke moralne vrednosti nemaju nikakvu cenu na tržištu. Da ih neko stavi na beogradsku berzu – prodajem, recimo, deonice srpske etike po toliko i toliko, verovatno bih bankrotirao posle 15 minuta. Niko to ne bi hteo da kupi, sad ovde to nikome ne treba. Postojalo je nekada, nije da baš nikada nije, postojalo je, pa se izgubilo, 90-e godine su to napravile. Sistematski je vođena državna politika koja je to trebalo da uništi, ali do temelja da uništi bilo kakva etička pravila, da bi oni na miru mogli da pljačkaju. To je bio cilj, nisu oni hteli da prave veliku Srbiju, oni su hteli da uzmu pare i to su i uradili, lepo se vidi po Dedinju. Lično, kad prođem Dedinjem ili Senjakom, ja ne vidim lepe kuće, ja vidim samo leševe i proterane i izbezumljene, i ranjene i umrle, izbeglice koje su ugrađene u to.
Oni koji su to zidali, neće da priznaju iz ekonomskog interesa, Kosta Čavoški neće zato što je doktor Džekil i mister Hajd u takvim stvarima, a mnogi misle – bolje da ne priznam, da izvrdam, možda će to da se zaboravi. A boga mi, ni ta tzv svetska zajednica nije baš čistih ruku. Oni su tako selektivno zaboravljali i prisećali se stvari i menjali svoju politiku i prozivali i opraštali. Stvorio se utisak kako, ako si strani moćnik, možeš da radiš šta god hoćeš, a ako si na onoj drugoj strani, gledaj nekako da izvrdaš odgovornost, možda ćeš se provući.
To je ono – šta zna dete šta je 100 kila, ako se sećate tog vica. Kad su izveli lopova na sud, jer je ukrao neke železničke šine, a on rekao – nisam ja, gospodine sudijo, to je moj sin ukrao. Pa kaže, kako dete od 10 godina, a 100 kila teška jedna šina. Kaže, pa šta zna dete od 10 godina šta je 100 kila. Tako se mi nadamo da i sudija ne zna, a i da drugi neće da saznaju, pa ćemo mi možda da se izvučemo i da nećemo da platimo. Nećemo možda sada, platićemo račun tako što će naša deca, i mi i naša deca i naša unučad živeti u društvu u kome se zna da možeš da činiš zločin a da ne budeš kažnjen, samo ako si dovoljno visoko, ako si dovoljno potplatio nekog, ako si dovoljno vešt da ubediš ljude da treba tebe da zaštite da bi zaštitili sebe.
Kada nevini štite krive, onda si postigao najsavršenije društvo za krive. Jedini način da se Srbi kao narod operu od zločina jeste da zločinci budu kažnjeni. I moram priznati da me savršeno baš briga da li će biti kažnjeno 5 hiljada ili 50 hiljada, eno im stadion Crvene Zvezde, neka ga napune zločincima, pa neka im javno sude onde. Zločinci su zločinci i baš me briga koji su, šta su, ja nisam nikome gurnuo ruku u džep, nisam nikoga ubio, nisam nikoga povredio, nisam nikoga proterao i neću da živim u istoj državi sa ljudima koji su to činili. I baš me briga i ko su i šta su i zašto su to činili. Kaže, i nama su to činili. Pa, šta s tim? Moj otac i majka su bili u konc logoru, koliko ja sada Nemaca treba da ganjam i da ubijam zato što mi je otac bio u konc logoru tokom II svetskog rata. Koje su to gluposti. Ali naši političari su takvi, to je taj zadrti srpski nacionalizam koji je vrlo sličan mnogim drugim nacionalizmima, samo što je on trenutno ovde kod nas. Ne boli me norveški ili ne znam patagonijski nacionalizam, ne utiče na mene, ali me boli ovaj ovde. I osnovna ideja – hajde mi da se pravimo da ništa nismo videli, ako navučemo zavesu i ugasimo svetlo niko neće videti da je napolju mrak.
Bio je neki skup i neki Nemac, koji rukovodi univerzitetima na Kosovu, je strašno kritikovao našu politiku prema univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici, govorio je šta će da urade, a onda je neko iz sale dobacio – s kojim pravom i na osnovu kog zakona. Meni je došlo da ustanem da kažem – ljudi, shvatite, na osnovu toga što dole ima 38 hiljada teško naoružanih vojnika i što imaju VI američku flotu u Sredozemlju i pre nego što shvatimo da su oni moćniji od nas i počnemo da razmišljamo šta mi možemo u toj situaciji da uradimo, oni će da urade tačno ono što oni hoće, kako hoće i ne pitajući nas.
Svetlana Vuković: A Papović je još rektor dole?
Ljubiša Rajić: On je još dole i ja ga pamtim po jednoj predivnoj izjavi koju je dao na prvom zasedanju prve višestranačke skupštine – opozicija nije konstruktivno shvatila svoju ulogu, pošto je on očekivao da opozicija prosto pristojno digne ruku i glasa za vladu. I to je bio čovek koji je svesno uništavao bilo kakvu saradnju sa albanskom stranom, koji je svesno uništio taj univerzitet. Na pristinskom univerzitetu pod njegovom upravom su izabrani takvi likovi da drže nastavu da je to prosto sramota. To su takvi ljudi da im na mnogim univerzitetima u svetu ne bi dozvolili ni portiri da budu.
Svetlana Lukić: Ljiljana Čolić je njega postavila na to mesto, ta žena je otišla, ali su njene odluke ostale.
Ljubiša Rajić: Njene odluke su ostale zato što postoji politička volja u sadašnjoj vladi da to bude tako. Osim toga, ova vlada je još podeljenija od DOS-ove. U DOS-ovoj vladi je ipak ministar imao pomoćnike iz drugih stranaka, pa su se međusobno kontrolisali. Ovi su podelili resore – ovo je tvoja soba, ovo je moja soba, ono je njihov špajz i sada tu svako radi šta hoće i niko mu se u to ne meša. Oni su prosto feudalizirali svoja ministarstva i svako je gazda u svom feudu i tu važe njegovi zakoni i njegova pravila igre i niko se u to ne meša. Ja pretpostavljam da mnogi u G17 smatraju da su potezi Ljiljane Čolić bili krajnje katastrofalni za ekonomski i finansijski razvoj, ali pošto prosveta spada u DSS, oni se u to nisu mešali.
Svetlana Lukić: Šef poslaničke grupe G17 plus, Albijanić, rekao je – mi smo za saradnju sa Hagom, ali ministarstva koja sarađuju sa Hagom nisu u našoj ingerenciji.
Ljubiša Rajić: Oni na kraju javno kažu ono što svi mi znamo, normalno. To je kao kada se ovde čuvaju vojne tajne i slične stvari – jedini ko o tome pojma nema je stanovništvo ove zemlje. Svi u vlasti ovde i sve strane obaveštajne službe sve znaju, jedino mi koji ćemo da platimo račun za to pojma nemamo ko naručuje, šta naručuje, šta se jede, šta se pije, nama će samo račun da se ispostavi.
Svetlana Vuković: Koliko stotina ljudi u ovoj zemlji zna gde je Ratko Mladić?
Ljubiša Rajić: Sigurno ih mnogo zna. Nije on igla ili dugme koje je neko zaturio u stanu, pa sad izmiče krevet i gleda. To deluje smešno – intenzivna potraga, tandara broć. Našli bi ga za jedan dan kada bi hteli da ga nađu, odnosno ne za jedan dan, verovatno treba samo da pošalju nekog da mu pokuca na vrata i kaže – molim vas, kolega, gospodine, kako hoće, pođite sa nama. Ali ovde je osnovni princip pranje ruku – nije moj sto, ja za to ne odgovaram, nemojte na mene kačiti ništa, i doveli su do toga da vlada deluje kao poslovna zajednica iz bivših samoupravnih vremena. Mogu da se dogovore šta god hoće, ali ipak svako radi ono što hoće onako kako hoće i ne meša se u posao onih drugih.
Svetlana Lukić: U prvom delu emisije slušali ste profesora Ljubišu Rajića. Dakle, naši momci su se vratili kući, a za našeg predsednika vlade to je odličan primer dvosmerne saradnje sa Hagom, sve kockice se slažu. Pukovnik Ulemek piše knjigu i, što bi rekao Miša Vasić – ne bi bilo čudno da dobije NIN-ovu nagradu za roman godine. Što da ne, u žiriju je, koliko ja znam, Nikola Milošević.
Slušate direktorku Fonda za humanitarno pravo, gospođu Natašu Kandić.
Nataša Kandić: Jeste čudna i zapanjujuća odluka žalbenog veća o privremenom puštanju na slobodu bivšeg načelnika DB i bivšeg komandanta Crvenih beretki. Tužilaštvo je u julu ove godine uložilo dosta ozbiljne prigovore na odluku pretresnog veća o njihovom puštanju na slobodu i ti razlozi su, meni se činilo, bili dovoljni da pokažu koliko bi odluka o puštanju na slobodu ove dvojice došla u loše vreme ovde kod nas i da bi to imalo vrlo značajne posledice na tekuća politička zbivanja i na suđenja koja su u toku. Zašto je žalbeno veće tako odlučilo, teško je prosuditi. Sudije su veoma udaljene od konkretnih događaja, one se još uvek ne bave Simatovićem i Stanišićem, nisu u toku toga predmeta, mada sudija Robinson i te kako dobro zna ko su ta dvojica, zato što se njihova imena stalno provlače u predmetu Milošević.
Vidim da je njihov dolazak ovde veliki događaj i da mnogi jedva čekaju da se oni vrate, pre svega te rasformirane Crvene beretke, koje uopšte nisu rasformirane. Ni jedna jedinica koju je stvorila DB Srbije 91-e godine nije u stvarnom smislu rasformirana. Crvene beretke, Škorpioni, Srpska dobrovoljačka garda, kao treća jedinica koju je DB stvorila – oni su svuda, i u žandarmeriji i u posebnim jedinicama policije. Svi se oni lako prepoznaju kao jedna određena grupacija. Legija i svi ostali koji su optuženi iz redova Crvenih beretki dolaskom Stanišića i Simatovića dobili su neviđenu podršku. Prvi put su dobili i međunarodnu podršku, podršku Haškog tribunala.
Legijini politički savetodavci sada imaju prostor za ponovnu opstrukciju suđenja Legiji, koje je taman ušlo u neke normalne okvire. Taman je to sudsko veće ovladalo postupkom i predmetom, a dolaze oni koji najviše mogu da utiču. I naravno, neće oni uticati direktno, MUP Srbije je obavezan da vrši strogu kontrolu njihovih kontakata. Ali oni nikad nisu imali kontakte koji su bili slični kontaktima koje imaju drugi ljudi, niti će ta policija one kontakte koji jesu važni za njihov predmet uopšte nekome prijavljivati, zato što je reč o policiji za koju su i jedan i drugi još uvek strašno važni. Oni su oduvek bili najmoćniji ljudi u policiji, svi znaju da je Stanišić bio čovek od najvećeg poverenja, da ga nije smenio Milošević već da je Mira Marković donela tu odluku, da je on ostao veoma moćan i posle smene i da je čovek koji je strašno bogat.
Postavlja se pitanje odakle potiče Stanišićevo bogatstvo, kako finansira tu svoju odbranu. Stanišić i Simatović i dalje imaju moć i mi ćemo sada videti tu moć na delu, pre svega po tome kako će se odvijati suđenje Legiji. Ono što je tu posebno simptomatično je uloga vlade u puštanju ove dvojice na slobodu. Ja bih samo da podsetim da je u maju ove godine ministar pravde, Zoran Stojković, išao na poziv odbrane Jovice Stanišića u Hag i tom prilikom je dao garancije države Srbije za privremeno puštanje Stanišića i Simatovića na slobodu. Meni to govori da vlada takođe ima veliki interes da oni budu privremeno na slobodi, da budu ovde u vreme suđenja za ubistvo premijera Đinđića.
Taj politički scenario, koji je stvoren i pre nego što je suđenje krenulo, u jednom trenutku je došao u krizu, naročito kada je uhapšen Bagzi i kad je saopšteno da on hoće da se preda. Onda, pojavljivanje tih transkripata, koji pokazuju umešanost ministra Jočića, pokazuju da je u jednom trenutku taj scenario zapao u krizu i da je bilo potrebno smisliti nešto novo. Svima nam je bilo očigledno da je suđenje zamišljeno kao suđenje Đinđiću, a nikako kao suđenje Legiji, Zvezdanu Jovanoviću i drugim učesnicima u tom aktu i nije čudo zašto mnogi obični ljudi kada pomenu to suđenje kažu – suđenje Đinđiću.
Svetlana Lukić: Ove nedelje predsednik Tadić se u Sarajevu izvinio za zločine koji su činjeni u ime srpskog naroda. Kako ste vi protumačili taj gest predsednika Tadića?
Nataša Kandić: Mislim da niko odavde iz Srbije ne može nigde otići i izviniti se dok to ne saopšti ovde. Neki političar treba da skupi hrabrost i kaže ovde pred parlamentom da kao, recimo, predsednik preuzima odgovornost za ono što se dogodilo u prošlosti i taj parlament to treba da prihvati, a ne da reaguje kao što bi u našem slučaju reagovao, sa povikom – a gde su naše žrtve. Tek tada je moguće da odavde predsednik republike ili premijer ode u susednu državu i prenese to izvinjenje. Znači, ovde mora da preuzme odgovornost, da ovde saopšti građanima šta je prethodna vlast uradila i da kaže da svi oni koji obavljaju državne poslove moraju da se izvinu, ali u ime institucija i funkcija koje obavljaju, a tek onda u svoje lično ime.
I izvinjenje predsednika Srbije i Crne Gore i izvinjenje hrvatskog predsednika Mesića nemaju taj legitimitet i značaj kao što je imalo izvinjenje nemačkog predsednika Vajcekera 85-e, kad je on pred poslanicima preuzeo odgovornost u dvostrukom svojstvu – kao pripadnik generacije koja je činila zločine i u svojstvu saveznog predsednika. To je dalo težinu njegovom gestu i mislim da je to do sada istorijski najznačajniji gest izvinjenja, zato što je preuzeo odgovornost pred poslanicima svoje skupštine, u svojoj državi. Onda je lako mogao da izađe iz države i da Jevrejima prenese ono što je već svojim građanima rekao.
Kod nas mora da se pojavi političar, koji će u parlamentu da progovori o Srebrenici. Mi do dan-danas o Srebrenici nismo progovorili ni u javnim debatama. Prećutali smo svi skupa izveštaj vlade RS, koji nedvosmisleno govori o žrtvama, o 7.800 likvidiranih, streljanih. To kod nas još uvek prolazi kao da se ništa nije dogodilo. Kod nas još uvek važi ona verzija koju je, još u vreme kada je postao predsednik Jugoslavije, izrekao Vojislav Koštunica, a to je da je, koliko on zna, tamo došlo do međusobnog ubijanja, pa su se muslimani iz Srebrenice međusobno poubijali, a možda je nekih 100-200 stradalo u akcijama i možda na nezakonit način bilo ubijeno.
Svetlana Lukić: Predsednik Tadić je zvanično rekao ono o čemu se ćutalo svih ovih meseci, a to je da Mladić prima penziju. Naravno, nije najvažnije to što on prima penziju, nego je važan, čini mi se, kontekst.
Nataša Kandić: Možda predsednik Srbije ne zna ko podiže penziju, ali ja verujem da on, budući prethodno ministar odbrane, ima podatke o kretanju Mladića i o tome ko su njegovi čuvari. Međutim, ono što se ovde ne vidi jasno je da Mladićevo skrivanje više nema nikakvog smisla. Srebrenica je potpuno otvorena, ostaje još nekih 10-15% detalja da se sklopi potpuna istina o Srebrenici. To ne može ni da odmogne niti da pomogne Mladiću, tako da nema valjanog razloga zbog kojeg se on i dalje skriva. Do svedočenja oficira Obrenovića, Deronjića, Nikolića, sa njegovog stanovišta te je imalo smisla. Međutim, posle njihovog svedočenja, njegova uloga je potpuno jasna. Ostaje da možda neke detalje iznesu Beara, Pandurović i još neki, tako da njegovo dalje skrivanje može da bude samo odluka da ceo život provede u nekoj rupi. Srebrenica mu je konačno dokazana i on, kao general vojske bosanskih Srba, i Srbima u Bosni i nama ovde ostavlja nasleđe Srebrenice.
Svetlana Lukić: Ako se zna šta je Srebrenica, kakvu korist ova vlast ima od toga što on neće biti predat?
Nataša Kandić: Čini mi se da vlada živi u raskoraku sa činjenicama. Većina u vladi i oko vlade još uvek gaji čvrsto uverenje da svaki dokumenat o Srebrenici treba prikriti, sakriti, uništiti i misliti na to da li će pred Međunarodnim sudom pravde moći da se dokaže da je to bio genocid i da li će onda Srbija plaćati ratnu odštetu.
U Beogradu teče suđenje za streljanje Hrvata izvedenih iz vukovarske bolnice. Čitavo suđenje je započeto u znaku jakog političkog stava da generali i oficiri ne mogu odgovarati, da je princip komandne odgovornosti nepravni princip i da treba da odgovaraju samo oni koji su uzeli pušku i opalili metak. To je bio stav prethodne vlade. Kada je poslednji iz vukovarske trojke bio prebačen u Hag, ovde je objavljen taj stav – mi ćemo ovde pokazati ko su krivci, pokazaćemo da su haški optuženici, oficiri bivše JNA, u stvari nevini. Tako je počelo suđenje i optužnica je podignuta samo protiv neposrednih počinilaca. Međutim, među svedocima su počeli da se pojavljuju pripadnici bivše JNA, od običnih vojnika do načelnika štaba gardijske brigade i načelnika 80. motorizovane brigade.
Na suđenju za Ovčaru sada je postalo potpuno vidljivo da je komanda gardijske brigade, čiji komandant je bio Mrkšić, dala saglasnost za predavanje zatvorenika i to u situaciji kada je bilo dovoljno indicija da preti opasnost da se nad njima sprovede osveta uključujući i streljanje. Ta vidljiva odgovornost oficira JNA je u tome što oni tog popogneva i te večeri borave na Ovčari u situaciji kada je potpuno jasno da su životi zatvorenika u opasnosti. E sada, posle njihovog svedočenja postavlja se pitanje kako to da je optužnica podignuta samo protiv pripadnika teritorijalne odbrane i jedinice „Leva Supoderica“. Očito je da je tužilaštvo bilo politički savetovano da podigne takvu optužnicu.
Ukoliko naše tužilaštvo hoće slučaj vukovarske trojke, ono ima šanse da ga dobije ako proširi istragu, ako otvori pitanje odgovornosti JNA. Tužilaštvo i sudsko veće mogu da iznesu istinu o Ovčari. Bilo bi to od velike koristi za same žrtve, jer u Hrvatskoj svi znaju šta se objektivno dogodilo u Vukovaru, na Ovčari. Mi ovde 13 godina ćutimo, prećutkujemo, lažemo, čuvamo taj mit o JNA kao o nekoj profesionalnoj vojsci. Ako nekad i nešto priznamo, pripišemo to pijanim šešeljevcima, pijanim četnicima. Međutim, ukoliko tužilaštvo smogne snage da krene dalje, onda slika može da bude potpuna i onda žrtve mogu da budu zadovoljne što će taj zločin, ta nepravda koju su oni doživeli biti priznata ovde u Srbiji, koja je odgovorna za njihovu patnju. Ukoliko tužilaštvo nema snage i ukoliko politički pritisci na tužilaštvo postignu da ono ostane samo pri ovoj optužnici, onda nema nikakve svrhe da taj predmet bude prebačen ovde. Onda taj predmet treba ili da ostane u Hagu ili treba da bude prebačen hrvatskom pravosuđu, a time Srbija gubi šansu da jednom prizna istinu o strašnom zločinu i da zapravo preuzme odgovornost i da pokuša tim žrtvama da priznanjem prokrči put prema susedima i stvaranju nekih boljih odnosa.
Ja nisam sigurna da bivši ministar pravde, Vladan Batić, niti policija raspolaže dokaznim materijalom protiv Ramuša Haradinaja koji bi mogao da dovede do optužnice. Da to imaju, a oni su sve što imaju predali tužilaštvu u Haškom tribunalu, optužnica protiv njega bi bila davno podignuta. Ja se čak sećam nekih komentara iz tužilaštva Haškog tribunala da se, iako su ovde političari i Batić javno govorili o toj dokumentaciji, ispostavilo da je to toliko aljkavo vođeno, da se sve manje-više završavalo na priči, a manje na radu na prikupljanju dokaza.
To pominjanje Glođana kod Radonjićkog jezera, neko ovde treba da izađe sa istinom i da kaže šta se dogodilo, a to je da su tamo ubijani i Srbi i Albanci. Šta se dogodilo? Pećki okružni sud je vodio istragu, a onda se velikom nemarnošću sudskih istražnih organa dogodilo da dobar deo leševa nestane, odnela ih voda i oni nisu obezbedili dokaze. Ja lično verujem, prikupljali smo tu dokumentaciju i istraživali nestanke Srba 98-e i 99-e, da odgovornost za to snose komandanti OVK, a jedan od njih je i Ramuš Haradinaj. Ali dokaze o tome ovom trenutku jedino ima Haško tužilaštvo, a nisam sigurna da su te priče po našim novinama da naše tužilaštvo za ratne zločine raspolaže dokazima protiv Ramuša Haradinaja tačne. Da ih imaju, imalo bi ih onda Haško tužilaštvo, do sada bi već davno znači bila podignuta optužnica.
Ja hoću da verujem da je istraga u vezi sa Ramušom Haradinajem napravljena veoma ozbiljno i da tu ima elemenata za krivičnu odgovornost, jer prema Srbima, Romima i drugima na Kosovu jesu počinjeni zločini i za to se mora odgovarati. Ali ono što u čitavoj stvari u vezi sa Ramušom Haradinajem čudi je da su se pojavili neki podaci koji su mogli izaći u medije samo iz našeg tužilaštva za ratne zločine, zato što te podatke nema niko drugi. Reč je o podacima u vezi sa istragom protiv izvesnoga Ljekaja, pripadnika OVK iz Đakovice, koji se tereti za ubistvo pripadnika romske zajednice i ubistvo jednog Srbina. U tim podacima koje objavljuju mediji iznose se podaci o tome da je reč o jednoj svadbenoj povorci, da je grupa pripadnika oslobodilačke vojske Kosova sačekala tu svadbenu povorku, da su tu mladu i goste zatvorila u hotel, gde je onda bilo zlostavljanja, mučenja, ubijanja i silovanja. Pri tom, mediji objavljuju ime i prezime te romske mlade koja je silovana i kasnije oslobođena. To je nedopustivo, da se ime i prezime žene koja je bila silovana objavljuje, ali kod nas je to moguće i kod nas je moguće da te podatke daje tužilaštvo za ratne zločine. Ja mogu da razumem njihov razlog, oni se u situaciji kada teče postupak za Ovčaru osećaju uplašeno i onda pod pritiskom javnog mnjenja stalno imaju potrebu da se pravdaju i da govore o zločinima koje su Albanci napravili i da to njih onda ohrabruje da rade i neke druge istrage, ali mislim da je to nedopustiv pristup zločinima uopšte. Čak i u slučaju da dođe do tog suđenja, pretres mora biti zatvoren za javnost, zato što se osoba koja je bila seksualno zlostavljana ne može izlagati javnoj radoznalosti.
Otkrivanje masovnih grobnica u Batajnici, Petrovom selu i Perućcu tadašnjoj vlasti je poslužilo kao alibi da može da preda Miloševića. O grobnicama se pričalo tada uoči njegovog isporučivanja, posle toga je svaka priča o tome prestala. Ja mislim da Batajnica nije jedino mesto na koje su preneti ostaci ubijenih kosovskih Albanaca. Toga sigurno ima još u okolini Vranja i Bujanovca, kao što su nam u to vreme i nagoveštavali, a posle negirali da postoje takve grobnice.
Ima i drugih događaja koji su i strašniji, a to je da se ovde u Srbiji organizovalo spaljivanje tela i ostataka Albanaca prenetih sa Kosova. Takođe postoje podaci i dokazi o tome da su najveći deo tog posla obavili pripadnici Crvenih beretki, da je dobar deo tog transporta išao preko Bujanovca, da je Legija i te kako učestvovao u organizovanju svega toga i konačno, činjenica je da mi danas na vlasti svuda imamo iste one načelnike SUP-a kao u vreme Miloševića. Oni su se konsolidovali i svi su vezani tim svojim učešćem i znanjem o tome šta se događalo na Kosovu i kako su se transportovala tela i ostaci ubijenih, gde su sahranjena i na koji način su uništavana. A ta priča je toliko užasna zato što se događala tu, ispred nas. Hladnjače i kamioni su išli ulicama kojima smo mi prolazili.
Mi od 96-e podnosimo tužbe, zastupamo izbeglice iz BIH, koji su bili prisilno mobilisani posle Oluje. Uspevamo da dobijemo presude u njihovu korist, ali naknade štete koje oni dobijaju su zbilja ponižavajuće. Međutim, u vezi sa nezakonitim ponašanjem policije za vreme Sablje, te tužbe se vrlo brzo nađu pred sudom, vrlo brzo okončaju i iznosi naknada su neverovatno visoki. Tako da mi na osnovu poređenja sa onim što dobijaju izbeglice dolazimo do zaključka da tu ipak ima nekih političkih razloga. Danas se najviše priča o nezakonitom ponašanju policije za vreme Sablje, kao da nikad pre toga nije postojalo ništa što je bilo nezakonito, kao da nisu postojali ratni zločini u kojima je policija učestvovala, kao da nisu postojali građanski protesti kada je policija besomučno tukla, maltretirala, zlostavljala, ponižavala građane, kao da ne postoji činjenica da je Tutinac bio u onoj grupi batinaša za vreme protesta, u februaru 97-e. Niko ne ispituje Tutinca zbog toga. Retko ko od građana koji su tada bili žrtve je dobio naknadu štete zbog nezakonitog ponašanja policije, ali zato današnja vlast i današnja vlada vrlo insistiraju da se osvetli svaki postupak nezakonitog ponašanja policije za vreme Sablje.
Mi smo pisali u vreme Sablje da je bilo takvih slučajeva i naravno da svaki taj slučaj treba da bude istražen, ali policiju moramo posmatrati u kontekstu zbivanja od 91-e godine i imati isti aršin prema svemu, a ne dodeliti naknadu štete za nezakonit pritvor od godinu i po dana za trojicu albanskih studenata u iznosu od 40.000 dinara, a kada je reč o žrtvama Sablje, odnosno nezakonitog ponašanja policije, da taj iznos ide i do nekoliko stotina hiljada dinara.
Svetlana Lukić: Govorila je gospođa Nataša Kandić, a sada slušate vajara Mrđana Bajića.
Mrđan Bajić: Stalno donosiš odluke da će praćenje vesti biti jedan jako mali segment tvog života, a onda se opet stalno zalećeš u te informativne emisije i onda ti se opet pojave te nepremostive teme koje se ponavljaju godinama.Na žalost, kako stoji stvar sa političkim elitama, mislim da ljude koje sada gledamo nastavićemo da gledaćemo i sledećih 20 godina. Oni će samo da se razmenjuju, da prelaze iz jednog tabora u drugi, s jednog mesta na drugo.Mi smo prosto osuđeni na to, i to je ono što me najviše plaši. Mladi ljudi imaju pravo da uopšte ne misle o politici, imaju pravo da konstituišu svoje živote kako god hoće. Mi koji smo rođeni između ’40-ih i ’80-ih imamo obavezu da to što smo napravili , tu komplikovanu situaciju koju smo napravili, da o njoj brinemo i dalje. Ali voleo bih da parče svog života oslobodim i za druge stvari.
15 godina je prošlo , a mi moramo po drugi, treći put da pričamo o Hagu. Nemačka je sredinom ’50-ih godina pobedila na svetskom prvenstvu u fudbalu. Oni su, znači, 15 godina posle početka II svetskog rata obavili sve što je imalo da se obavi: pokajali se, osudili koga je trebalo da se osudi i krenuli u ekonomski bum. Mi sad još uvek, 15 godina posle toga, pričamo o tome da li je Mladić možda odgovoran, da bi nekako trebao da ode na taj sud. Pri tom, postoji opšti konsenzus javnog mnjenja da ne treba da ode. S druge strane, kada padne polica u obdaništu, svi su za to da taj direktor bude smenjen, a za čoveka koji je sedeo u gradu u kome je tri dana ubijano 7 hiljada ljudi, ljudi još uvek misle da on ne treba da izađe na crtu i da pokaže kakvo je bilo njegovo učešće u svemu tome. Na kraju krajeva, to je trajalo, to se pucalo, mogao je posle pet sati to da zaustavi , pa bi 6 hiljada ljudi danas bilo živo . I sad se on krije po nekim gudurama, a mi smo svi njegovi taoci. Mi ne možemo da krenemo dalje ako se to ne obavi.
Vlada sad kaže, neka oni idu dobrovoljno u Hag. Pavković je javno izjavio da se on nikad neće predati , da će biti krvi. Onaj kapitalni ministar Ilić kaže da je Pavković sada bolestan. Pa, to zvuči stvarno kao gimnazijsko opravdanje. Od čega je bolestan? Šta, najeo se stanova? Šta mu je? Svi se pozivaju na ankete javnog mnjenja koje ne žele da se generali izručuju. Pa, ne mogu stalno te marketinške agencije da određuju kako i šta ćete vi da uradite. Ako ste profesor, vi ne pitate studenta da li hoćete da dolazite u 11 ili u 9, vi imate neku zamišljenu ideju o tome šta ljudi treba da urade, preuzeli ste tu odgovornost, molim lepo. Niko nikog nije terao da se kandidujem, ali onog trenutka kad ste to uradili,vi morate da preuzmete odgovornost. U tom smislu, ima i nekih dobrih poteza. Bez obzira sto je Tadić za nesaradnju sa Hagom upotrebio reč koju ne volim – izdaja, dobro je rekao da je to uništavanje Srbije.Mislim da je to ozbiljna izjava, mada Tadićevo izvinjenje u Sarajevu nisam shvatio korektno. Prosto , tako možete da se izvinete ako se obraćate političkim elitama u svojoj ili tuđoj zemlji, ali ne ako se obraćate žrtvi. Ne možete se tako izvinjavati žrtvi. Mislim da žrtva ima bar minimalno pravo da joj se bezrezervno izvinete ne tražeći da se odmah neko drugi izvini vašim žrtvama, i s druge strane, žrtva ima pravo da uložite maksimalni napor da oni koji su to uradili budu kažnjeni. Mislim, to je neki minimum u kome nema – ali, u kome nema – možda. To u Sarajevu ne možete. Neću da umanjim žrtve i na drugoj strani, ali Vili Brant kada je kleknuo nije odmah rekao – ali vi se nama izvinite za Drezden.I u Drezdenu su stradali nevini ljudi. Paralela nije dobra, ali prosto mislim da neke stvari treba uraditi do kraja, pa šta god.
Koštunica je 2000 godine imao podršku 86 posto gradjana ove zemlje. Da je on tad izašao i rekao – zločinci moraju u zatvor ili na sud, ima da se radi u ovoj zemlji, podrška bi mu možda pala na 66% , ali još uvek ne bi imao 13 posto koliko ima sada. A onda pomislite da on prosto nije aktivan čovek.Medjutim, to i nije baš tačno. Tezu da je on neaktivan čovek demantovala je priča sa onim kaluđerom koji je hteo da u mantiji prođe kroz Makedoniju, pa je Koštunica odjednom vratio avion, zvao koga je trebalo da zove i uradio sve to što je hteo. Šta sad? Svi treba da se obučemo u mantiju i nahrlimo u Makedoniju da bi on primetio da i mi imamo neke potrebe?. U stvari, time što nije činio, što je na samo unjkavo spoplitao druge, Koštunica je došao do toga da umesto da u srpskoj istoriji bude zabeležen kao jedan krucijalni lik koji je promenio sudbinu svog naroda, on će biti zabeležen kao Đinđićev Salijeri. Izvinjavam se, ta priča je okrutna, ali se bojim da je tačna. U stvari , uopšte se ne bojim da je tačna, skoro sam siguran da je tačna.
Mene ova priča sa Čedomirom Jovanovićem nekako jako tangira. Ono najjače što sam čuo da je izjavio ,to je da sa Koštunicom ne treba sarađivati. Pa, sad ako ćemo za tri meseca da rušimo tu Vladu, ne znam što bi sad to bio stav zbog koga se neko izbacuje iz partije. Pre svega se nadam da se to uopšte neće desiti.Nadam se da je taj novobeogradski odbor DS koji je to uradio, uradio to na svoju ruku. Stvarno želim da se to ne desi jer bi to poslalo jedan užasno loš signal. Ja nikad nisam čuo da je neko izbačen iz neke stranke, pogotovo demokratske, ni zbog krađe, ni zbog seksualnog maltretiranja, ni zbog čega. Sad odjednom treba neko da bude izbačen zato što ima drugačije mišljenje. Pritom ,Čeda Jovanović je čovek koji je verovatno isuviše strastven da bi zaista bio nosilac neke vlasti, ali čije je učestvovanje u nekim važnim i odličnim akcijama bilo važno. Jedan od najhrabrijih činova je bio kada je ,protiv volje većine ,isporučiti Slobodana Miloševića u Hag, a to je urađeno. I prosto, usađuje mi se strah u pomanjkanje demokratskog kapaciteta Demokratske stranke. To govorim upravo zbog toga što sam njihov glasač, manje-više, jer verujem da je to jedina velika grupacija koja na neki način odslikava ono u šta verujem. Nije pitanje u tome da li je on u pravu ili nije u pravu, nego se prosto vraćamo na jedan loš sistem. Ionako se bojim da je ovo višepartijska partijska država. Igrači se premeštaju s jednog mesta na drugo , stalno su tu, i sve će se stalno odlučivati na osnovu tog partijskog udela u proporciji vlasti. Recimo u oblasti ekonomije, ti u stvari sad imaš izbor između Ilić – Panić – Karić, s jedne strane i s druge strane brigade G17 Plus. Znači, to je sad to, oni će jedni ili drugi, jedni ili drugi.
Evo, juče su javili da smo poslednji na listi funkcionalnog znanja naše omladine. Deci upravo te generacije, ako ništa drugo, dugujemo da ih kako treba obrazujemo. Juče se isto tako desio ono krucijalni sastanak između Karića i Vuksanovića. O čemu su razgovarali? Šta ,jel je Karić stručnjak za Bolonjsku konvenciju? Problem je i u tome kako je gospodin Vuksanović došao na mesto ministra prosvete. Dobro, bivša ministarka je zabrljala, a Vuksanović je došao na njeno mesto na osnovu nekih glasova koje je prepustio vladajućoj koaliciji , ili šta god da je bilo. Pomislite recimo da je ministar pravosuđa Stojković izjavio da mi više ne priznajemo rimsko pravo, da li bi on isto na osnovu istih tih broja poslanika postao ministar pravosuđa?
I sad će stalno tako da se smenjuju. Ali kad dođu sledeći izbori, onda ću opet najstrašnije da se naložim, pošto će mi opet izgledati veće zlo neko drugo veće zlo, za koje sam siguran da je zlo. Onda ću malo zažmurim, neću baš da se umijem tog jutra da bi mogao da odem tog dana na izbore. Šta da radimo, tako ćemo svi.
Nekad mi se čini da olako dajem neke izjave o ljudima, ali to je zato što ne možete više da dođete do informacije. Postoje samo afere koje stavraju politički protivnici, i vi sad s tim stvarno ne znate šta biste, pošto ništa ne dođe do razrešenja. Time se opet lansira priča da mi živimo u prividima. Odgovor na pitanje ima li nečeg ili nema , zavisi koje naočare uzmete, što je jako loš signal. Vi morate da imate nešto što se ustanovi i izvede do kraja. Ko bi se sada ponovo krenuo da protestuje na ulici za neku ideju? Ne znam koja bi to politička snaga povela te proteste , ljudi ne mogu da se samoorganizuju. Ja mislim da su se 5. oktobra stekle razne okolnosti.Sad možemo da mislimo da se to sve desilo zato što su sile dobra bile tako jake pa su pobedile sile zla. Ali neke sile zla nisu to trenutku pristale na Vuka, nisu pristaleni na Đinđića, nego su pristale na Koštunicu. U tom trenutku su se nekako sretno po sve stekle nekakve okolnosti i došlo je do promene. A ne znam ko bi sad bio taj ko bi masu organizovao. Sumnjam da bi to ponovo moglo da se desi, prosto sumnjam.
Svetlana Vuković: Misliš da ćemo nastaviti ovako polako da taljigamo ?
Mrđan Bajić: Argentina je početkom veka bila šesta svetska sila, pa je onda propala. Nije pisano da sad mora da se vrati na to šesto mesto. Ja mislim da svako od nas ima neku malu odgovornost u polju koje mu je dato, za koje se prijavio, i da treba da radi maksimalno odgovorno taj posao koji mu je dat. Treba da radi sa jednim osećanjem da radi za sebe, ali da radi za druge,. Treba prosto da oposlimo to što imamo da opošljavamo i to, sa tačke gledišta pojedinca , ipak jeste jedan pun smisao života. Takva nam je situacija, moramo opet da pričamo o Hagu, a ne o tome koja bi samopodižuća garažna vrata trebalo da kupimo ili kako da zaštitimo medvedice u Jadranu. Pa, evo Ćosić je opet izdao knjigu.Kad god on izda knjigu ja se prepadnem, sad će opet da bude neko teško iseljavanje pošto on opet ima dve-tri genijalne ideje.
Ono što za sebe mogu da uradim, to je da se izostavim iz takve vrste kulturne elite, to smo vežbali godinama, pa sad ako moram s njima ili uopšte ne , onda kažem – uopšte ne. Nek’ rade ljudi šta god hoće, samo bih voleo da mi se ostavi neko polje, kao što su postojali nekakvi mediji tokom ’90-ih, u kojima su govorili pojedinci koje imate na osnovu čega da uvažavate. Ja bih samo voleo da mi se ostavi da takvi ljudi imaju polje govora, da oni nisu totalno izostavljeni. Moram da kažem da nisam više zakucan na skalu B92, nego nekako kad se pojave ovi voditelji koji nešto kažu, pa se 7 minuta sami sebi smeju, ja odem negde drugde, pa se vratim kad su te informativne emisije. I prosto, i na televiziji ima tih jako dobrih informativnih emisija koje su zaista jako ozbiljne. To kad počne, Go play, mislim Glamurama, malo mi se učini da mi se daljinac prebacio na Pink.
Ja prosto ne želim da znam šta misli Isidora Bjelica, nek’ misli o čemu god, ne želim da znam novosti o nekom kreatoru koji oblači naše folk zvezde, prosto baš me briga. Naravno da ne mislim da sad treba govoriti na samo teške i ozbiljne teme koje sad potežemo u ovoj emisiji, ali prosto mislim da se ne mora svuda forsirati jedna izmišljena kulturna elita koju su izmislile neke druge televizije. Prosto bih voleo da se sad neko naljuti što sam ja ovo rekao, ali da možda razmisli o tome, jer ja, kako da kažem, iz čistog ubeđenja i potpuno dobronamerno to govorim.
Evo, ja sam sad kao neki vajar. Najkomercijalnije bi bilo da ja pravim grobljanske biste i ja bih jako dobro od toga živeo, ali nije to to. Nije to nikakav eskapizam, ne želim ja da kažem pustite vi mene na miru u mom malom svetu, u mojoj maloj bašti, da ja radim šta je meni drago. Nego, jel’ postoje neki alternativni bendovi u ovoj zemlji, jel’ mogu oni da budu izabrani da oni budu ta kulturna elita. Ja verujem da ti novobeogradski bendovi imaju šta da kažu, nemoj da mi se pojavljuje neko sa šeširom i priča o donjem vešu. U redu, nek’ postoji tamo gde postoji, ali ja bih voleo da imam i neku drugu sliku o ovoj zemlji, nekih drugih ljudi koji se interesuju i za neke druge stvari.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Mrđan Bajić, a već dve nedelje uzastopno redovna tribina Srpske pravoslavne crkve na Mašinskom fakultetu posvećena je knjigama vrednog i misterioznog autora iz Milvokija kraj Čikaga, Peđe Samardžića, koga vladika Atanasije opisuje kao mladog i bujnog Balkanca. Obe Peđine knjige objavila je izdavačka kuća “Hrišćanska misao”. U njenom uredništvu sedi, pored čuvenog Žarka Gavrilovića, i ministar vera Milan Radulović, koji nije jedini član vlade povezan sa ovom kućom. U uređivačkom savetu “Hrišćanske misli”, osim nekoliko vladika i obaveznog Matije, sedi, verovali ili ne, a ja verujem i lepo sam vam govorila, predsednik vlade Koštunica Vojislav.
Prošlog četvrtka bujni Balkanac iz Milvokija je rasturio sociologa religije Milana Vukomanovića, a sinoć je bio na redu, kako vladika Atanasije kaže u predgovoru nove Peđine knjige – Jevrejin Džon Bajford. Porodica Bajford zaista ima sreće. Tata mladog Džona, koji je u stvari Jovan, je čuveni Timoti Bajford, koji je čitave generacije zadužio najboljom dečijom serijom u bivšoj Jugoslaviji, “Neven”. Ovih dana, posle pune 33 godine života u Beogradu, Timoti je konačno zaslužio naše državljanstvo, a njegov sin Jovan, koji se usudio da na Notingenskom univerzitetu napiše tezu o Nikolaju Velimiroviću, dobio je grdnju u amfiteatru Mašinca.
Ako niste znali, napad na Nikolaja je napad na ceo srpski narod i pri tome nije potrebno a ni poželjno da ovu tvrdnju potkrepite citatima iz Nikolajevog dela gde on iskazuje svoju ljubav prema Jevrejima, jer takvih citata nema. Slušate vladiku Atanasija i Boška Obradovića iz srpskog sabora Dveri.
Boško Obradović: Čini mi se da je večerašnja tema koja nas je sve sabrala u ovako velikom broju, upravo pravi pokazatelj zašto je Mašinac utočište gotovo jedino beogradsko slobode misli i izražavanja. Kao što svi dobro znate, naša večerašnja tema je vladika Nikolaj i Novi zavet o Jevrejima. Pojavila se jedna knjiga koja je zapravo povod našeg večerašnjeg saborovanja, koja je prvi studiozniji i kompletniji odgovor na ovu konkretnu temu, tih već orkestriranih napada na takozvani antisemitizam svetog vladike Nikolaja.
Svetlana Vuković /čita/: “Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor iz logora Dahau: U toku vekova oni koji su raspeli Mesiju, Gospoda Isusa sina Božjega, stvorili su od Evrope glavno bojište protiv Boga, a za đavola. To je danas glavno bojište Židovo i oca židovskog đavola protiv oca nebesnog i protiv sina njegovog jedinorodnog od deve vaploćenog i protiv svetinje Duha svetoga. To Evropa ne zna i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona pre svega ne zna čija je, ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici, ateisti po receptu Židova. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi koji su Hrista raspeli. I demokratiju, i štrajkove, i socijalizam i ateizam i toleranciju svih vera, i pacifizam i sveopštu revoluciju, i kapitalizam i komunizam, sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. O tome treba da mislite, braćo Srbi, da se ne nađete kao sinovi satanski. Neka vam je Hristos u pomoći. Amin.”
Boško Obradović: Postoji jedan isti obrazac napada na svetog vladiku Nikolaja još od vremena između dva svetska rata, preko onih ideologa komunističke Jugoslavije, do ideologa savremene, takozvane građanske opcije u Srba.
Vladika Atanasije: Trebalo bi sagledati u celini velikog Nikolaja, ako se može sagledati čovek koji je, kako je otac Justin govorio za apostola Pavla, raspet od pakla do raja, od podzemlja zemlje pa do neba. Pojednostaviti Nikolaja, svesti ga na to kako su ga kliširano svodili i pre rata i posle, komunisti i sada ovi, ja ih zovem evroslinavci. To su sve ljudi koji pojma, blage veze nemaju o tome šta je pravoslavlje, šta je crkva, šta je naš narod. Oni imaju jedan kliše o ovome narodu i imaju, nažalost, demonske pretenzije, nemojmo se varati.
Nemojmo da budemo naivni, istorija je poprište borbe za ljudsko srce i bitku biju Bog i đavo. Poznaćete tu gospodu koji organizuju hajku na Nikolaja, ustvari po njihovoj agresivnosti. Tako poznajete i ovu gospodu koja napada na srpski narod.
I da znate, bez Beograda neće Kosovo biti izdato i prodato i rešeno pitanje Kosova. Ovi koji se usukuju i koje već proturaju, kao oni su intimno za to da se otarase Kosova, a ne smeju to javno da kažu. Šire glasine, stalno zabijaju klin da nas razbiju. Oni rade na razaranju tkiva srpskog naroda.
Svakog Srbina su proglasili za zločinca, za Hag. Čuo sam da sam i ja bio kandidat, možda sam još, ali Haradinaj, notorni zločinac može da bude predsednik i da to ćutke prođe kod gospode Evropejaca. Hajde, recite mi, ima li to gde u svetu? Toga licemerja i te laži, tog služenja zločinu, služenja đavolu.
Svetlana Vuković /čita/: „Evropa sva miriše na smrt. Evropski univerziteti propovedaju smrt. Evropski književnici opisuju smrt. Evropski naučnici obesmrćuju smrt. Evropski političari rade za smrt. Evropski vaspitači seju smrt u duše omladine. Evropski imperijalisti raznose smrt po celom svetu. Evropski revolucionari nose barjak smrti. Moderna Evropa je sinonim smrti. Neće da zna za život posle smrti. Hristova crkva je nosilac života, moderna Evropa je nosilac smrti. A vi, Srbi, ste potomci kosovskih mučenika koji su poginuli za carstvo nebesko i večni život. Prema tome, mislite sada – hoćete li sa Evropom, saveznicom smrti ili sa Hristom, carem večnog života. Amin.”
Vladika Atanasije: Po demokratskom principu je izabran Haradinaj, a po kakvom je principu biran Karadžić za predsednika? Ili smenjen onaj Poplašen, vođa radikala u Bosni, jednostavno što je bio sledbenik Šešelja, a ovaj je vođa, a ne sledbenik. I neće oni da se demokratska procedura kvari. Očigledno je jedna hajka pokrenuta protiv srpskog naroda. Sad će reći – oni su manijaci, oni su opsednuti time da su svi su protiv srpskog naroda. Takvi bi oni hteli da smo mi, zato tako govore, ali mi bi bili slepi da ne vidimo da postoji jedna orkestrirana kampanja protiv jednog časnog naroda.
To je interesantno, oni koji se potpuno ne slažu u mnogo čemu, slažu se u jednome – da treba ovome narodu promeniti karakter. Izjavio je pre neki dan gospodin Mićunović da treba neka druga duhovnost srpskom narodu, a ne ona koju plasiraju Dveri na Mašinskom fakultetu. Koju bi on duhovnost? To su pretenzije, kao što je pretenzija Dobrice Ćosića da on odlučuje šta će biti o Kosovu. Samo zbunjuje narod svojom knjigom o Kosovu, podeli Kosova. Oni neće, što je rekao Solženjicin, da podnesu posledice za svetove koje oni stvaraju, koje kreiraju i koje plasiraju. A onda, čim se neko drugi pojavi koji drukčije misli, kao što se pojavio onaj koji je tražio svoje nestale tu na Trgu Republike, pa ga Nataša Kandić ošamarila. Ne može da on traži svoje, a ona može svoj integritet da čuva.
Ovaj narod nije ni glup, narod koji je mnogo naučio da trpi, mnogo strpljiv, ali ima mere trpljenju i ovome narodu. I to bi trebali da znaju oni koji hoće da prekroje srpski narod. Stalno govore, to ćete čuti i od popova, treba da se sučelimo sa svojom prošlošću. Što to ne kažete Englezima? Što to ne kažete Nemcima? Vidite šta su uradili u Prizrenu. Otkriva se da je nemačka tajna služba znala za martovske događaje i sada se zna, gospodo, to vam ja tvrdim odavde, da se zna da Nemci i dalje učestvuju u pomaganju Šiptara i s ovu i s onu stranu Šare. To nije Evropa koju nam oni nude, ja vas uveravam, i mislim da je bolje poznajem, a pogotovo je Nikolaj bolje poznaje. Pokojni Samardžić Radovan, akademik je rekao – pljuju na Balkan, ruže Balkan, a nije Balkan izmislio gasne komore, Evropa je izmislila gasne komore. Zato je hajka na Nikolaja hajka na ovaj narod.
Svetlana Vuković /čita/: “Nacionalizam Svetog Save obuhvata narodnu crkvu, narodnu dinastiju, narodnu državu, narodnu prosvetu, narodnu kulturu i narodnu odbranu. Njegov centar čini narodna crkva koja je kao duh koji oživljava ceo narodni organizam. Nacionalizam je srpski najstariji u Evropi, stariji je 600 godina od evropskog. Ali ne samo da je najstariji, već je i savršeniji, jer je jevanđelski i organski. Evropski nacionalizam rođen je u buntu i očajanju, dok je svetosavski nacionalizam započet i ostvaren u tišini i radosti stvaranja. Najzad se Evropa umorila od strašnih i stoletnih borbi i napora i u toj zamorenosti mnogi njeni sinovi digli su ruke sasvim, ne samo od crkve, nego i od vere hrišćanske. Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi Hitleru, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija i jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. Predavanje na Kolarčevom narodnom univerzitetu 1935. godine.”
Vladika Atanasije: Nastoje da nas ubede da treba da se otarasimo Kosova da bi bili u Briselu. Ja vraćam ulaznicu u taj raj evropski, briselski, vašingtonski, ne znam koji. Ostavite me u mom paklu, ako je cena vašeg raja da žrtvujemo Kosovo. Vi to ne shvatate, kao što ne shvata Ćosić. On misli da je memorandum srpske crkve neka popovska priča, još je tipično komunjarski rekao – ljotićevsko-popovska priča je memorandum o Kosovu. Sramno za jednoga pisca koji pretenduje da je srpski pisac. Zato ovo neka bude samo pobuda svakome od nas, i onome ko nas sluša i onome ko će nas kritikovati i onome ko će nas hvaliti, da to neće rešiti onu glavnu bitku, a to je jesmo li s Bogom ili s đavolom.”
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Na kraju da vam čestitam Dan ljudskih prava uz vest da je bivši pomoćnik šefa Državne bezbednosti Franko Simatović podneo tužbu protiv države Srbije zbog neosnovanog pritvaranja u akciji Sablja. Naš Frenki na ime odštete traži 2 miliona dinara, što je, izračunala sam, 26.660 evra, što je opet sića u odnosu na 6,5 miliona evra koliko traže udovice Duće i Kuma. Prijatan dan.
Emisija Peščanik, 10.12.2004.
Peščanik.net, 10.12.2004.
