Slučaj ubistva dvojice gardista u Topčideru, Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića, još jednom je zloupotrebljen za promociju vlasti i tabloidnu eliminaciju političkih protivnika.
Ovaj predmet je 12 godina ležao netaknut u predistražnoj fazi u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu. Advokati porodica gardista, ubijenih 5. oktobra 2004. u tajnom vojnom objektu Karaš na Topčideru, uzalud su (u maju prošle godine) tražili saslušanje Vuka Jeremića i bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića o njihovim saznanjima u vezi sa ovim dvostrukim ubistvom.
Naime, bivši načelnik Generalštaba Branko Krga svojevremeno je rekao da mu je nejasno kako to da ga je o pogibiji gardista prvi obavestio Jeremić, koji je služio civilni vojni rok u kabinetu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i bio mu savetnik, kao i da mu je način saopštavanja “bio u najmanju ruku prilično čudan”, jer informaciju nije dobio od vojske na čijem čelu je bio, nego iz kabineta predsednika Srbije. Advokati su razrađivali ovu priču, pa su tražili da se sazna odakle ta informacija Jeremiću.
Jeremić je poslednjih nekoliko godina proveo u Njujorku i retko je dolazio u Srbiju, dok je Tadić sve vreme u Beogradu. Ali naši tužioci nemaju dovoljno ljudske i profesionalne hrabrosti da saslušavaju političare dok su ovi na vlasti, pa su ova dvojica u istrazi zaobilaženi u širokom luku. Mada, kada se Tadić trsio da daje izjavu o ispijanju šampanjca na fudbalskoj utakmici, što ne bi dao izjavu i o svojim saznanjima o ubistvu gardista u super tajnom vojnom objektu Karaš. A kao predsednik Srbije je bio u Vrhovnom savetu odbrane Državne zajednice Srbije i Crne Gore (telu na čijem čelu je tada bio predsednik SCG Svetozar Marović, a tu je bio i Vojislav Koštunica kao premijer Srbije).
I dobro, Jeremić je saslušan u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Rekao je da nema pojma o događaju u Topčideru i da smatra da je njegovo saslušanje „pokušaj zastrašivanja zbog namere da se politički angažuje“. On se pominje kao mogući kandidat na predstojećim predsedničkim izborima, pa verovatno odatle potiče i ekspresno interesovanje vlasti za njega. Odatle i kampanjska serija naslovnih strana provladinog tabloida Informer: Jeremić umešan u ubistvo gardista?! (7. decembar); Jeremić tražio: Zatrpajte Topčider (8. decembar); Jeremić krio da su gardiste ubili NATO lovci na haške glave?! (9. decembar).
Tadiću i Jeremiću se dešava ono što su nekada sami sa čelnih pozicija u državi i DS-u preko svojih tabloida Pressa (na čijem čelu su bili sadašnji vlasnik Informera Dragan J. Vučićević i Miroslav Mišković) i Blica – radili tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici. Naime, i oni su zloupotrebljavali ovaj tragični slučaj za političku diskreditaciju Koštunice i njegovo povezivanje sa haškim beguncima, pre svega sa Ratkom Mladićem. Vučićevi naprednjaci sada ponavljaju isto sa Vukom Jeremićem i Borisom Tadićem.
Tadić još uvek nije saslušan u ovoj istrazi, kao ni penzionisani general Aleksandar Dimitrijević, nekadašnji prvi čovek vojne bezbednosti. Advokati traže njegovo saslušanje da bi se utvrdilo ko mu je naredio da daje iskaze suprotne nalazima Komisije koju je formirao Vrhovni savet odbrane SCG, kao i da se sazna ko je nedozvoljeno boravio u tajnom objektu Karaš u Topčideru.
Advokati porodica ubijenih vojnika traže da bude saslušan i bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević u vezi sa izjavama medijima “da su neka lica u kasarni Topčider bila povezana sa haškim beguncima”. Traže i da se utvrdi da li postoji dokaz o razgovorima jednog ministra tadašnje savezne vlade iz DSS-a sa predstavnicima Haškog tribunala, u kojem je on tvrdio da je motiv za ubistvo vojnika to što su žrtve videle kako se vojni objekat, uz učešće bezbednosnih struktura, koristi za šverc robe, sa ciljem da se obezbedi novac za finansiranje Mladićeve zaštite. Ovu tezu u svojoj knjizi „Slučaj Topčider – Anatomija državnog zločina“ pominje i Florans Artman, nekadašnja portparolka Tužilaštva Haškog tribunala.
Takođe je predloženo i saslušanje sudskih veštaka medicinske struke, trasologa (traseologija je nauka o tragovima), ali i zaposlenih i osoba na odsluženju vojnog roka zaduženih za ovaj objekat. Ni na jedan od ovih predloga tužilaštvo nikada nije odgovorilo advokatima porodica – sve dok se u istragu nije upleo premijer Vučić. Sad će biti i državne komisije i saslušanja i utvrđivanja odgovornosti. Vučić je mogao da pokrene ovaj slučaj još u doba kada je bio u opoziciji ili bilo kada u poslednje četiri godine od kada je na vlasti. Ipak, slučaj gardista je pokrenut tek sada kada može da posluži za eliminaciju Jeremića kao političkog protivnika – kroz optužbe za umešanost u dvostruko ubistvo ili njegovo zataškavanje. Slično je urađeno i sa Sašom Jankovićem, protiv koga se preko godinu dana vodi neprekidna kampanja. Sve to dovodi u sumnju iskrenost Vučićevih namera da se ovaj slučaj reši.
***
Ni toliko godina posle tragičnog događaja nismo bliže istini o tome ko je ubio dvojicu gardista. Sprovedene su dve istrage – tadašnjeg Vojnog suda i Nezavisne komisije. Vojna istraga je utvrdila da je Jakovljević ubio Milovanovića, a onda pucao u sebe. Međutim, Nezavisna komisija koja je bila formirana po nalogu tadašnjeg predsednika SCG Svetozara Marovića obavila je svoj uviđaj, ekshumaciju, sudsko-medicinsko i balističko veštačenje i zaključila da je gardiste ubila treća osoba. Tu verziju događaja potvrdilo je i veštačenje američkog FBI, a nedavno i forenzička 3D rekonstrukcija događaja. Sada će biti formirana još jedna državna komisija. Zaštitnik građana Saša Janković smatra da nalazi ove komisije ne mogu biti dokaz na sudu „jer dokaze izvode i ocenjuju nadležni organi, a ne komisije”. Zato su advokati porodica tražili da u komisiji budu i predstavnici Višeg javnog tužilaštva, Tužilaštva za ratne zločine, Ministarstva odbrane i BIA.
Ako iz ovog slučaja odstranimo političke zloupotrebe i podmetanja, ostaju brojna pitanja u vezi sa propustima u vojnoj istrazi. Tako je nastalo preko 100 pitanja advokata porodica gardista upućenih Vladi Srbije. Oni traže da se ispita postupanje tadašnjeg Vojnog tužilaštva; zašto je onemogućen uviđaj; zašto je hitna pomoć došla tek 50 minuta posle događaja; zašto je mesto zločina očišćeno; zašto su parafinske rukavice uzete samo od ubijenih gardista i još jedne osobe, a ne od svih 16 osoba koje su bile u objektu; da li je Ratko Mladić bio u objektu Karaš tog dana i ako nije on, da li je neki pripadnik ili bivši pripadnik njegovog obezbeđenja bio u objektu; zašto Više javno tužilaštvo u Beogradu 12 godina ne radi ništa na predmetu koji je i danas u predistražnoj fazi; zašto veštaci Nezavisne komisije – doktori Sarić i Baralić nikada nisu saslušani u istrazi; kakva je uloga veštaka Branimira Aleksandrića…
Jedno od krucijalnih pitanja je i zašto je na mestu zločina primenjena metoda prosejavanja terena, pa je nemoguće rekonstruisati položaje ubijenih vojnika. Takođe je nejasno i pitanje motiva, a može ih biti mnogo – od toga da ih je ubilo Mladićevo obezbeđenje, preko umešanosti sina tadašnjeg komandanta Gardijske brigade Radomira Ćosića i švercera naftom, čijim se novcem navodno finansiralo Mladićevo skrivanje, do toga da su ih ubili NATO lovci na glave, jer se u Karašu krio Ratko Mladić…
Jedino što je jasno je činjenica da se vlast godinama surovo poigrava bolom roditelja. U oktobru 2005. sam pomagao nekim holandskim umetnicima da snime dokumentarni film o ubistvu gardista. Razgovarali smo sa učesnicima vojne istrage i sa članovima Nezavisne komisije. Otišli smo i na Milovanovićevu godišnjicu smrti u mestu Tekija kod Paraćina. Sećam se da je na banderi preko puta njegove kuće bila zalepljena Draženova umrlica i da je preko nje prelazio puž. Iza njega je ostajao sluzavi trag, trag nepravde, zataškavanja i nezainteresovanosti države da reši jedan stravičan zločin.
Autor je novinar i urednik u beogradskom dnevnom listu Danas. @aroknic
Peščanik.net, 12.12.2016.