Hajdemo u Teheran da ponovimo Gazu – hajdemo u Teheran da zaboravimo Gazu. Ako postoji neka logika iznenadnog napada na Iran – iznenadnog ne zato što sukob nije bio očekivan već zato što je bio ničim izazvan – ona je svodiva na dve ideje koje naizgled potiru jedna drugu. S jedne strane imamo kopiranje strategije oktobarskog napada na Gazu i stava da je upotreba sile jedini način opštenja sa regionom. S druge strane je pokušaj skretanja pažnje sa neuspeha ove strategije, koja nakon 20 meseci rata nije dovela do ostvarenja izraelskih ciljeva u Gazi, deklarisanih i prećutnih.
Nekoliko dana nakon prvog sporazuma o vraćanju otetih sredinom decembra 2023. mnogima je promakao trenutak kada je Benjamin Netanjahu predstavio novu izraelsku strategiju. „Gaza neće biti Hamastan niti Fatahstan“, rekao je i postavio novi ratni cilj: sprečavanje povratka Palestinske nacionalne samouprave u Gazu. Time je odbačena svaka mogućnost sporazumnog odlaska Hamasa sa vlasti. Seme za nastavak rata je posejano u toj gotovo zaboravljenoj izjavi našeg premijera.
Upotreba vojne sile za nametanje svojih interesa je porazni izbor Izraela od samog nastanka. Ali uz sav prezir međunarodnog prava sažetog u rečenici „Nije važno šta gojim (nejevreji) misle, važno je šta Jevreji rade“ – izraelske vojne akcije su uvek bile praćene traganjem za političkim rešenjem, od sporazuma o prekidu vatre na Rodosu 1949. do mnogih pregovora o Gazi koji su se uvek završavali dogovorom sa Hamasom. Izraelski lideri to možda nisu priznavali, ali pokazivali su razumevanje granica upotrebe sile i poštovali neka pravila igre na međunarodnoj, regionalnoj i lokalnoj sceni.
Netanjahu je odustao od ovog koncepta. Zabranom povrataka Palestinske uprave u Gazu izraelske vlasti su preuzele sudbinu Gaze u svoje ruke. Neuspeh sporazuma o prekidu vatre koji je Džo Bajden predložio u maju 2024 (identičnog onom koji je na kraju potpisan u januaru 2025), zauzimanje prelaza Rafijah čime je uspostavljena kontrola nad Pojasom i praktično ukinut Filadelfijski koridor (tampon zona između Egipta i Gaze) – sve to je deo istog procesa odustajanja od završetka rata političkim sredstvima i prelaska na režim beskonačnog rata. Rat tu više nije shvaćen kao nastavak politike drugim sredstvima, kako je to slavno primetio Klauzevic, već je postao cilj sam po sebi.
Postoji nekoliko mogućih razloga za ovakvu Netanjahuovu odluku: zavisnost od Ben Gvira i Smotriča koji su mu postavili ultimatum da će oboriti vladu ako se rat završi, duboko uverenje da „samo jaki opstaju“ i da Izraelu nisu potrebni sporazumi sa drugima kako bi opstao, i iznad svega shvatanje ili njegova bojazan da ako se rat u Gazi završi, međunarodna i regionalna zajednica mogle bi da zatraže od Izraela da otpočne ozbiljne razgovore o razumnom političkom rešenju palestinskog pitanja u obliku palestinske države, što je ideja protiv koje se on bori otkad je ušao u politiku. Odlaganje stvaranja Palestine je zapravo njegova glavna zaostavština.
U svakom slučaju, od kraja 2023. upotreba sile kao jedine strategije je način delovanja Izraela. Vojska, koja je nekada od državnih vlasti zahtevala političke ciljeve za vojne operacije, prihvatila je novi pristup. Njeni čelnici su se jedva usudili da u pola glasa izraze podršku dogovoru o vraćanju talaca u zamenu za kraj rata. Političke slabosti vojske, višegodišnji proces koji se intenzivirao nakon njihovog užasnog neuspeha 7. oktobra do toga da je desnica vojsku optužila za učešće u „političkoj subverziji“ – rezultiralo je time da su uprkos lošim odnosima desničarska vlada i vojska jedinstvene u sprovođenju vojne kampanje kao jedine opcije u rešavanju sukoba. Ovaj čvrsti savez nije narušio ni stav izraelske javnosti koja se još sredine 2024. većinski izjašnjava za vraćanje otetih i kraj rata.
Snaga ovog koncepta se mogla videti nakon sporazuma o prekidu vatre u Libanu i Gazi krajem 2024 i početkom 2025. U Libanu danas Izrael sam odlučuje koga ima pravo da napadne i kada, bez obzira na sporazum koji je potpisao, iako je Hezbolah prestao sa napadima na Izrael. U Gazi je Izrael sredinom marta grubo prekršio sporazum o prekidu vatre koji je potpisao u januaru zajedno sa Katarom, Egiptom i Sjedinjenim Državama. I u Siriji je Izrael prekršio Sporazum o razdvajanju snaga iz 1974, izvršio invaziju na suverenu sirijsku teritoriju gde bombarduje ciljeve bez ikakvih provokacija sa sirijske strane.
Napad na Iran je, dakle, prevod doktrine stvorene u Gazi. Ona kaže da će Izrael svoje želje ostvariti silom, čak i kada je reč o napadu na suverenu državu koja pregovara sa Amerikom o svom nuklearnom programu. Tokom godina Iran je učinio mnogo toga kako bi ga Izrael video kao egzistencijalnu pretnju. Ali do sada nema dokaza za tvrdnje Izraela da je Iran na pragu proizvodnje nuklearnog oružja. CNN je preneo podatke američkih obaveštajnih službi o tome da je Iranu potrebno još dve tri godine da proizvede nuklearnu bombu i da bi svaki napad na Izrael sa te strane bio izvršen konvencionalnim oružjem.
Izraelska vojska tvrdi da im je potrebno još nedelju dana za postizanje svojih ciljeva u Iranu. Ali čak i ako Tramp naredi američkoj vojsci da se pridruži izraelskom napadu i uništi nuklearno postrojenje u Fordou, teško je zamisliti kako bi Iran mogao da prihvati uslove koje je Netanjahu postavio na konferenciji za novinare 15. juna: demontiranje iranskog nuklearnog programa i balističkih raketa, kao i eliminisanje „osovine terora“ na Bliskom istoku.
Tramp će možda naterati Iran da odustane od obogaćivanja uranijuma, ali je i to malo verovatno. A da bi se Iran složio da prihvati ostale uslove, njegov režim bi morao da padne, a to se neće dogoditi. Mnogo je verovatniji rat iscrpljivanja, u kome Iran povremeno šalje rakete na Izrael, baš kao poslednjih dana. Drugim rečima, kao i u Gazi, Netanjahu nema realan politički program za kraj ovog rata. Ono što on želi, bar se tako čini, jeste da uspostavi Izrael kao neprikosnovenog regionalnog siledžiju.
***
Ali Izrael nije napao Teheran samo radi kopiranja strategije razvijene u Gazi. On ovo čini i kako bi pažnju izraelske i međunarodne javnosti skrenuo sa činjenice da je ta strategija propala. Dvadeset meseci nakon početka rata u Gazi Izrael nije postigao proklamovane ciljeve, to jest nije oslobodio taoce i nije uništio Hamas.
Čak je i nezvanični ali mnogo stvarniji cilj, etničko čišćenje Gaze, još uvek daleko od ispunjenja. Palestinci u Gazi se bombarduju, raseljavaju, izgladnjuju, ali su i dalje tu. Izraelskim građanima je dosta rata i poslednjih meseci oni postaju svesni moralnih aspekata ovog sukoba i zločina koji se čine u njihovo ime. Izrael ubrzano postaje izolovana zemlja pod sankcijama, koja gubi podršku javnosti prijateljskih zemalja kao što su Nemačka i Amerika.
Rat protiv Irana je uspešno odvratio pažnju od neuspeha u Gazi i činjenice da je rat tamo prerastao u etničko čišćenje i istrebljenje Palestinaca. Trideset godina Izrael neguje ideju da je Iran apsolutno zlo koje se širi po Bliskom istoku i svetu i da su njegovi lideri opsednuti likvidacijom Izraela. Iako bez pravog utemeljenja u stvarnosti, ovaj stav je široko prihvaćen u Izraelu. Zato je bilo lako prodati napad na Iran kao potez koji će Izrael izbaviti od sigurne propasti.
Vojna, obaveštajna i tehnološka nadmoć Izraela u odnosu na Iran je iznenadila sve, u Izraelu, svetu, a posebno u Iranu. U Izraelu je to dovelo do euforije i spremnosti da se plati ogromna cena razaranja zemlje da bi se eliminisalo iransko zlo. Mnogi Izraelci su ponosni jer u ime zapadnog sveta ratuju protiv režima u Teheranu. Podrška Trampa i vlada zapadnih zemalja koje odlažu protivljenje ovom grubom kršenju međunarodnog prava samo pojačava ovaj utisak kod mnogih Izraelaca.
Euforija u izraelskom društvu ima veze i sa prelaskom sa izgubljenog rata u Gazi na blistavi rat u Iranu. Iako mnogi Izraelci nemaju probavne smetnje sa ratom u Gazi, ipak je lakše biti ponosan na vojsku koja tačno zna gde se sastaju iranski vojni zapovednici, pa ih eliminiše preciznom raketom sa udaljenosti od nekoliko stotina kilometara – nego vojskom koja buldožerima i eksplozivom sravnjuje gradove u Gazi i puca na njene gladne stanovnike u redu za konzerve i džakove brašna. Imidž vojske je bio ozbiljno poljuljan posle 7. oktobra, kada ih je desnica pretvorila u bokserski džak. Sada su generali presrećni jer su opet super heroji, poput generala iz Šestodnevnog rata.
Doktrina koja se oslanja isključivo na vojsku, kao u nekoj modernoj Sparti, donosi prividne uspehe. Osetno slabljenje Hezbolaha, političko i vojno, prikazuje nam se kao njen glavni rezultat. Teški udarac koji je Iran zadobio samo pojačava utisak ispravnosti naše nove doktrine. Pa ipak ništa ne garantuje da će kopiranje modela iz Gaze na Teheran biti uspešno. Posle 20 meseci, uprkos apsolutne superiornosti naše strane, Hamas se nije predao. To je organizacija od nekoliko desetina hiljada boraca opremljenih kalašnjikovima, ručnim bacačima i improvizovanim raketama, zaštićenih sa svih strana samo uskim pojasom teritorije. Biće mnogo teže naterati na predaju državu sa dugom tradicijom, koja ima 90 miliona ljudi, organizovanu i naoružanu vojsku sa sofisticiranim raketama i potencijalom za proizvodnju nuklearnog oružja.
Trenutna euforija u Izraelu lako može da se ispumpa, posebno ako sukob sa Iranom pređe u rat iscrpljivanja, sa raketama koje svakodnevno padaju na glavne gradove, ubijaju civile i ruše čitava stambena naselja. I uprkos pokušaju skretanja pažnje sa Gaze, taj rat će nastaviti da progoni Izrael. Gaza nas uvek iznova podseća da je u osnovi ovog sukoba odbijanje Izraela da prizna palestinska prava. Slično važi i za odnos Izraela sa svojim okruženjem, pa i sa Iranom. Nikakvo demonstriranje vojne i tehnološke nadmoći na Bliskom istoku ne može da sakrije ovu prostu istinu.
Mekomit,18.06.2025.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 23.06.2025.
Srodni linkovi:
Alma Ferhat – Napad na Iran, prvi dani rata
