Mladi profesor Joan Kulianu je ubijen u kupatilu fakulteta Divinity, Univerziteta u Čikagu. Ubica još uvek nije poznat kao ni motiv. Postoje spekulacije da je ubistvo naručio Nikolae Čaušesku zbog njegovih političkih članaka. Problem je što se ubistvo desilo godinu i po dana nakon čaušeskuove smrti. Pre nego što je ubijen Kulianu je pisao članke i davao intervjue u kojima je osuđivao režim Jon Ilieskua. Neki povezuju ovo ubistvo sa tajnom policijom koja ga je dala ubiti kako ne bi postao jaka politička figura u slučaju povratka u zemlju. Najsmeliji teoretičari motive za ubistvo traže u knjigama i objavljenim radovima profesora Kulianua.
Nikad nisam upoznao Joana Kulianua, iako sam dvaput posetio fakultet na kojem je ubijen. Štaviše, iz njegove kancelarije na Divinity School-u Univerziteta u Čikagu stizala su mi, leta 1988. godine, ohrabrujuća pisma koja su nagoveštavala da će mi baš on biti mentor tokom mojih planiranih doktorskih studija na tom fakultetu. Te godine on je predavao redovne postdiplomske kurseve iz gnosticizma, istorije ranog hrišćanstva, kao i predmet po svom izboru, koji je nosio deo naslova njegove buduće knjige: Putovanja u onostrano u religiji i književnosti.
Završavajući u Beogradu moju magistarsku tezu, s velikim uživanjem sam, tog istog leta, čitao njegov tekst o demonizaciji kosmosa i gnostičkom dualizmu, objavljen u francuskoj Reviji za istoriju religija. (Ioan P. Culianu, “‘Demonisation du cosmos’ et dualisme gnostique”, Revue de l’histoire des religions, no. 3 (1979), Paris.) Iduće godine sam, ipak, promenio plan, i umesto da odem na čikaški Fakultet za religiju, odlučio sam da doktorske studije započnem na Univerzitetu u Pitsburgu. Samo dve godine docnije, prijatelj iz Čikaga mi je javio da je Kulianu ubijen. To je tada bila vest koja je duboko potresla akademsku javnost širom SAD. Jer u svojoj 41. godini, kada je i sam “otputovao u onostrano”, koje je s takvim žarom proučavao celog svog kratkog naučnog veka, Kulianu je već bio religiolog svetskog značaja, i to ne samo u Čikagu, gde je nasledio katedru svog čuvenog zemljaka Mirče Elijadea, nego i u krugovima najuglednijih američkih i evropskih istoričara religije.
Kulianu je rođen 1950. u rumunskom gradu Jaši, u veoma uglednoj univerzitetskoj porodici. Studirao je na Univerzitetu u Bukureštu, gde je, prema rečima svojih profesora, bio student kakav se sreće tek svakih pedeset godina. Iz Čaušeskuove Rumunije on je, međutim, godine 1972. iznenada prebegao u Italiju, zahvaljujući jednom kraćem studijskom boravku i stipendiji italijanske vlade. O toj njegovoj nameri nisu bili obavešteni ni najuži članovi porodice. Kulianu je i pre svog prvog, izbegličkog susreta s Italijom, pomno proučavao renesansne filozofe i mislioce poput Marsilija Fičina, Đordana Bruna i Pika dela Mirandole. Još tada je on, zapravo, počeo da radi na svojoj najpoznatijoj knjizi i najboljem delu Eros i magija u renesansi, koje će biti prvi put objavljeno na francuskom tek 1984.g. Pre odlaska u Italiju, ta istraživanja bila su, međutim, sačuvana u Kulianuovoj magistarskoj tezi Marsilio Fičino i renesansni platonizam.
Mladog i nadarenog rumunskog enciklopedika je, u to doba, izgleda, najviše zaokupljala širina i erudicija italijanskih mislilaca koji su uspevali da u svojim originalnim projektima na jednom mestu obuhvate diskurzivna znanja nauke i mističku imaginaciju religije, magije i alhemije. Još tada je, u stvari, Kulianu prepoznao i iznova formulisao jednu od osnovnih teorijskih postavki koje će ga rukovoditi i u docnijim religiološkim istraživanjima: um i ljudska kreativna imaginacija stvaraju realne svetove. Nimalo slučajno, na samom početku Kulianuovog Vodiča kroz svetske religije, nalazi se, kao moto, sledeća misao: “Ono što bi moglo biti mnogo je čudesnije od onoga što jeste”. Imaginarni svetovi nisu, dakle, ništa manje realni od stvarnih, materijalnih svetova, a vaseljena deluje po principu jedinstva suprotnosti (coincidentia oppositorum). Štaviše, ljudska istorija, pa i povest religija, jesu samo mape ljudskog uma; one prekrivaju konačan, ograničen broj kombinacija i rešenja pojedinih religijskih problema. Religijske doktrine, verovanja, ideje koje se javljaju na raznim stranama zemljine kugle – pisaće još Kulianu u predgovoru svog posthumno objavljenog Vodiča – “prisutne su u svim ljudskim umovima koji razmišljaju o njima tako što razmišljaju o problemu”. (Mirča Elijade i Joan Kuliano, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, Beograd, 1996, str. 18).
Religije, u stvari, nisu ništa drugo do “sistemi koji imaju tendenciju da prekriju sve logičke alternative ponuđene naznakama nekih problema”. (Ibid., str. 19.) Otuda, u jednom opštijem smislu, ni “fundamentalno jedinstvo ljudske vrste ne počiva na jedinstvu pogleda ili rešenja, već na jedinstvu operacija ljudskog uma”. (Ibid., str. 20.) Dugo su, na primer, istoričari religija pokušavali da pokažu kako je verovanje u seobu duša došlo u Grčku iz Indije, pa su ga tu prihvatili orfičari, pitagorejci i docnije Platon. Međutim, isto verovanje susreće se i među afričkim, severnoameričkim i južnoameričkim narodima, kao i u Sibiru, Okeaniji i Melaneziji. Kulianu je, zapravo, smatrao da su svi ti narodi, nezavisno jedni od drugih, ali na osnovu sličnih operacija uma, došli do ideje o podvojenosti duše i tela i slobodnom kretanju duša iz tela u telo. Poput Levi Strosa, Kulianu tu prepoznaje jednostavne binarne strukture (napr. duša-telo) koje je ljudski um vekovima “obrađivao” na sličan način u različitim religijama.
Uzmimo samo ranu povest hrišćanstva kao primer. Na vaseljenskim saborima se dugo raspravljalo o odnosu između božanske i ljudske prirode Isusa Hrista. To je jedan od centralnih problema u hrišćanskoj teologiji, dogmatici. Ali gledano logički, tvrdio bi Kulianu, tu je reč o svega četiri alternative koje teolozi mogu uzeti u obzir. Hristos je, naime, ili samo božansko biće, ili samo ljudsko biće, ili i božansko i ljudsko biće, ili ni božansko, ni ljudsko biće. Prvo gledište su zastupali hrišćanski gnostici, drugo je bilo bliže shvatanju ebionita, ranih jevrejskih hrišćana, dok je četvrto bilo tipično za tzv. “angelološku hristologiju”. Na saborima je, međutim, kao pravoverno učenje, prevagu odnelo treće gledište, po kome je Hristos u punom smislu i Bog i čovek, odnosno Bogočovek. Kada je to već jednom bilo utvrđeno i prihvaćeno na prva dva sabora (u Nikeji i Carigradu), te kada su, najzad, i crkveno-politički autoriteti stali iza te hristološke koncepcije, logično se nametnulo pitanje o odnosu božanske i ljudske prirode Isusa Hrista. Je li tu, naime, reč o samo jednoj, bogočovečanskoj prirodi, ili pak o dve različite prirode integrisane u jednoj ličnosti? To je, opet, bila centralna tema četvrtog vaseljenskog sabora održanog u Halkidonu 451. godine.
Istorijski gledano, mnogi raskoli u povesti hrišćanstva nastali su kao rezultat neslaganja oko jednog vrlo ograničenog broja logičkih alternativa, a to je, opet, presudno oblikovalo same istorijske događaje, odnosno pravac i tok hrišćanske povesti. Kulianu je, dakle, smatrao da je takav ‘binarni proces grananja’, u stvari, jedna od osnovnih sila u istoriji, i da ovakvih primera ima puno u različitim religijskim tradicijama.
Svoj kognitivistički pogled na religiju i druge humanističke discipline Kulianu je, sasvim sigurno, razvio tokom višegodišnjeg proučavanja renesansne filozofije i mistike. Trogodišnji boravak u Italiji (1972-1975) omogućio je rumunskom emigrantu, i pored vrlo teških životnih uslova, neposredan dodir s najvećim umetničkim i intelektualnim dostignućima renesanse koji su ga nadahnjivali do kraja života.
Boraveći, nakon toga, u Francuskoj i Holandiji (Groningen, 1976-1983), mladi apatrid je uspostavio puno međunarodnih kontakata s drugim evropskim intelektualcima i emigrantima. Među Kulianuovim poznanicima, kolegama i prijateljima iz tog perioda izdvajaju se Ugo Bjanki, Marten Vermaseren, Elemir Zola i Umberto Eko. Posredstvom tih kontakata, za njega je doznao i njegov puno stariji i slavniji zemljak Mirča Elijade, o kome je, još 1978. godine, Kulianu objavio i svoju prvu knjigu. (Mircea Eliade, Orizzonte Filosofico, Assisi: Cittadella Editrice, 1978.) Elijade je, potom, sredinom osamdesetih, neposredno uticao na Kulianuov dolazak u Čikago, na univerzitet. Stari profesor je umro 1986., a tridesetšestogodišnji Kulianu ga je nezvanično nasledio na najprestižnijoj svetskoj katedri za izučavanje religija. On je, poput svog mentora, i sam bio izuzetno nadaren, plodan stvaralac.
Sa svoja tri doktorata (Katolički univerzitet u Milanu i dva doktorata na Sorboni, uključujući i najviši stepen – doctorat d’état), pišući na šest jezika i govoreći osam, Kulianu je, do svoje prerane smrti u četrdeset prvoj godini, publikovao i pripremio čak sedamnaest knjiga. Život mu je postao ugrožen tek kada je za evropsku štampu počeo da piše i političke članke koji su sadržali bespoštednu kritiku Ilijeskuovog režima. Iako su okolnosti njegovog misterioznog ubistva u toaletu čikaškog Fakulteta za religiju do danas ostale nerazjašnjene u javnosti, pretpostavlja se da je Kulianu stradao kao žrtva planiranog političkog atentata u kome je verovatno učestvovala i rumunska tajna policija.
Kulianu se u svom opusu često i rado prepuštao velikim i ambicioznim temama. O tome, možda, najbolje svedoče naslovi njegovih najpoznatijih knjiga: Drvo gnoze: Gnostička mitologija od ranog hrišćanstva do modernog nihilizma (1992); Izvan ovoga sveta: Putovanja na drugi svet od Gilgameša do Alberta Ajnštajna (1990); Eros i magija u renesansi, 1484 (1984). Neposredno uoči svoje smrti, on je paralelno radio na dva nova dela – trotomnoj “povesti uma”, koja bi sadržala delove o religiji, filozofiji i nauci, kao i jednoj celovitoj istoriji magije. Ti spisi, na žalost, nisu završeni, ali je zato posthumno objavljen Vodič kroz svetske religije, u kome je Kulianu, uz pomoć verenice Hilari Visner, sakupio deo građe iz Elijadeove zaostavštine i svojih vlastitih predavanja i spisa.
Među ovim delima posebno se, svakako, izdvaja Kulianuova dugo pripremana monografija Eros et magie à la Renaissance, 1484, objavljena tačno 500 godina nakon naredbe pape Inokentija VIII inkviziciji da otpočne s progonom jeretika i veštica u Nemačkoj. Elijade je smatrao da su tek s ovim delom počele da se pojavljuju najznačajnije Kulianuove teorije, dok Joanova koleginica s Divinity School Vendi Doniger (Wendy Doniger) veli da je Eros i magija naprosto jedna ‘briljantna knjiga’. Ta knjiga se, u stvari, bavi periodom u evropskoj istoriji u kome se redefiniše ljudska civilizacija i razotkriva moć kreativne imaginacije i erosa. Kulianu tu zastupa stanovište da se istorijske promene dešavaju kao rezultat mutacije, a ne evolucije, i to često zahvaljujući silama koje su isprva skrivene od učesnika u tim događajima. Za razliku od renesanse, koja afirmiše imaginaciju, nesvesno i erotsko, protestantska reformacija, putem gušenja i potiskivanja imaginarnog, otvara put ka modernoj tehnologiji, političkim institucijama i savremenoj neurozi čovečanstva.
Za mislioce poput Fičina, Mirandole i Bruna, kao i arapskog filozofa al-Kindija, idealni svet imaginacije jednako je stvaran kao i aktuelni svet, koji predstavlja senku ili odraz dubljih duhovnih sila. Posredstvom univerzalnog duha (pneume), um i mašta svakog pojedinca su u tešnjoj vezi sa samim događajima nego što se to obično misli. Kulianu je verovao u to da mi živimo u univerzumu koji ima puno više dimenzija nego što savremena nauka uspeva da pretpostavi. U zanimljivoj paraleli s Platonovom metaforom pećine, rumunski religiolog poredi naš svet s barom punom riba koje ne znaju gotovo ništa o tome šta se dešava na njenoj površini.
Na njujorškoj promociji Fukoovog klatna, Umberto Eko je, prepoznavši Kulianua u publici, pozvao svog kolegu da mu se pridruži na bini. Tom prilikom je Kulianu izjavio da kriva tumačenja često postaju realnost, i bivaju puno stvarnija od istine kad dovoljan broj ljudi poveruje u njih. “Ništa bolje ne ilustruje taj princip od holokausta. Kad se usklade ludi, fanatični umovi, oni kreiraju alternativnu stvarnost; oni ubijaju iz izmišljenih razloga”. (Ioan Culianu, “Umberto Eco and the Library of Alexandria, I”, Lumea Libera, 20. oktobar 1990, str. 6.)
Na žalost, baš takve sile su se maja 1991. udružile i protiv samog profesora Kulianua, koji je, zahvaljujući svojoj renesansnoj intuiciji, i sam često slutio da će umreti mlad, predvidevši, štaviše, u alegorijskoj noveli Slobodna Jormanija, zloupotrebu i krah jedne revolucije slične onoj koja se zbila u njegovoj domovini. U kafeteriji Kulianuovog fakulteta u čikaškom Hajd parku, nedaleko od mesta gde je njihov profesor ubijen, studenti religije i danas raspravljaju o natprirodnim svetovima, gnosticizmu, kabali i renesansi. Na majici koja se jedino tu može kupiti, neki maštoviti šaljivdžija je ispisao slogan: “Ovo je mesto gde sam Bog pije kafu”.
B92, 11.10.2006.
Peščanik.net, 10.10.2006.
