Pedeset godina od smrti Alena Votsa
Naslov ovoga teksta je slobodniji prevod naziva poslednje knjige Alena Votsa (Alan William Watts, 1915-1973) Cloud-hidden, Whereabouts Unknown: A Mountain Journal, objavljene iste godine kada je ovaj teolog odmetnik, samouki orijentalista, umetnik življenja i „filozof zabavljač“ umro u svojoj zabačenoj kolibi na obronku planine Tamalpais, severno od San Franciska. Slavni irski muzičar Van Morison je i sam varirao reči iz gornjeg naslova u svojoj pesmi Alan Watts Blues, a u jednoj od verzija objavljenih na YouTube vide se kratko i dva prebivališta Alana Votsa, koja je kamerom ovekovečio njegov sin Mark: feribot Valeho na obali Sosalita (Sausalito) u severnoj Kaliforniji i koliba na obližnjim Druidskim visovima (Druid Heights), na svetoj planini američkih Indijanaca. Tokom poslednjih godina života, Vots je u toj kolibi napisao neka važna dela, pretežno autobiografskog karaktera. Druidski visovi su tokom šezdesetih godina prošlog veka pripadali boemskoj zajednici koja se okupljala na južnim obroncima Tamalpaisa, udaljena manje od dva kilometra od obale Pacifika. Tu su se smenjivali raznorodni američki kontrakulturni pokreti, uključujući bitnike, hipike i rane ženske pokrete. Zahvaljujući pesnikinji i filantropkinji Elzi Gidlou (Elsa Gidlow, 1898-1986), u toj oazi su se susretali brojni pripadnici slavne generacije San Francisco Poetry Renaissance, poput Keneta Rekstrota, Gerija Snajdera i Alena Ginsberga. Evo kako duh te generacije opisuje Alen Vots, koji se u Keruakovom kultnom romanu Na drumu pojavljuje pod pseudonimom Arthur Wale: „Ali u krugovima u kojima smo se tada kretali – u San Francisku, Los Anđelesu i Njujorku – još nešto se pokrenulo u religiji, muzici, etici i seksualnosti, u našim stavovima prema prirodi i u našem celokupnom stilu života. Ohrabrili smo se i počeli smo da talasamo“.1 U Druid Hajtsu je 1962. godine osnovano i Društvo za komparativnu filozofiju kao neprofitna organizacija koju su pokrenuli baš Alen Vots i Elza Gidlou, s idejom da se na obuhvatniji način pristupi studijama ljudske povezanosti s prirodom i univerzumom. Sedište tog udruženja, koje je organizovalo različite seminare i druge događaje, nalazilo se, pak, na Votsovom feribotu u Sosalitu. Ovo društvo je sponzorisalo brojne stvaraoce i gostujuće umetnike po kojima su Druidski visovi i danas poznati.Komparativna filozofija i religiologija predstavljale su inače glavni predmet teorijske, ali i praktične preokupacije Alena Votsa još od najranijih godina njegovog života. Vots je rođen u Engleskoj 1915, a školovao se na King’s School u Kenterberiju, bezuspešno pokušavajući da se upiše i na Oksford. Krećući se samosvojnim filozofskim putem, rano se zainteresovao za budizam, pa je već sa 16 godina bio sekretar London Buddhist Lodge, jedne od najstarijih budističkih organizacija izvan Azije koju su osnovali zapadnjaci. Tim udruženjem je rukovodio pravnik Krismas Hamfriz (Christmas Humphreys), autor nekoliko poznatih knjiga o budizmu i zenu. Tu se Vots vrlo rano susreo i s velikim poznavaocem budizma D. T. Suzukijem. Njegovi savremenici i družbenici u Londonu bili su tada Tobi Hamfriz, Džefri Votkins i Dimitrije Mitrinović, „jugoslovenski guru“, osnivač pokreta Nova Britanija, koji je živeo u Blumsberiju, nadomak Britanskog muzeja. Zanimljivo je kako Vots opisuje Mitrinovića u svojoj autobiografiji: „Bio je to stasiti Sloven, sasvim obrijane glave, crnih podignutih obrva i zanosnih očiju. Na ulici je nosio izuzetno svečanu odeću – visoki polucilindar (poput onog koji je nosio Vinston Čerčil), frak i štraftaste pantalone. Nosio je štap sa ćilibarskom drškom, uvek je plaćao račune novim belim novčanicama od pet funti, koje su u to vreme izgledale kao zvanični dokumenti, a pušio je i veoma debele cigarete iz Virdžinije. Pio je neverovatne količine viskija. Ličio je na Gurđijeva i bio je veliki čarobnjak i dendijevski guru… Istorijska važnost Mitrinovića bila je u tome što je pokušao da spase Evropu od nacizma i ekonomskog ludila“.2 U to vreme su na svetskoj „ezoterijskoj“ sceni, pa tako i u Londonu, vrlo popularni bili Gurđijev, Pjotr Uspenski, Alister Krauli, Karl Jung, kao i Jogananda, Meher Baba, Pol Branton i Krišnamurti. Vots je docnije, u SAD, magistrirao na teološkom fakultetu Seabury-Western u Ilinoju, a bio je i počasni doktor protestantske teologije na Univerzitetu Vermont. Svoju prvu knjigu, Duh zena, objavio je u 21. godini, napisavši potom više od dvadeset drugih dela, uključujući The Wisdom of Insecurity (1951), Myth and Ritual in Christianity (1953), The Way of Zen (1957), Beyond Theology: The Art of Godmanship (1964), The Book: On the Taboo against Knowing Who You Are (1966), In My Own Way: An Autobiography, 1915-1965 (1972), Cloud-hidden, Whereabouts Unknown: A Mountain Journal (1973). Pored ovih knjiga, po kojima je najviše poznat, Vots je tokom svog vrlo plodnog stvaralačkog života proizveo i druga dela, u različitim formatima, uključujući likovne radove, tonske beleške predavanja i scenarija za film i televiziju. Kada se iz Engleske preselio u SAD, držao je predavanja i seminare širom zemlje. Bio je gostujući predavač na Kembridžu, Harvardu, Jejlu, Stenfordu, Berkliju, Kornelu, a tokom ranih šezdesetih godina i dekan Američke akademije za azijske studije u San Francisku. Govorio je svojim dubokim, intelektualno zavodljivim glasom i pred Američkim psihijatrijskim udruženjem i Jungovim institutom u Cirihu. Oldos Haksli ga je opisao kao radoznalog čoveka: napola kaluđera, a napola ’operatera trkališta’. Vots, majstor ironije, sasvim se slagao s tom karakterizacijom. Umro je 1973. godine u svom šumskom, planinskom staništu na severu Kalifornije.
Ukoliko bismo pokušali da ukratko opišemo Votsovu širu intelektualnu viziju i podsticaje za njegovu komparativnu religiologiju i filozofiju koja je Istok približila Zapadu na jedan vrlo popularan i prijemčiv način, poslužio bi nam, možda, odlomak iz predgovora njegovog dnevnika iz 1972. u kojem on veli sledeće: „Jer ja sam privržen gledištu da je cela poenta i radost ljudskog života da se integriše duhovno s materijalnim, mistično sa čulnim, a altruističko s nekom vrstom pravog samoljublja – pošto je zapisano da morate ljubiti bližnjega svoga kao samoga sebe. Tako da sam uvek radio stvari na svoj način, što je ujedno i način koji mi je prigodan, koji je pošten, iskren, istinski i nenametljiv… ‘Slediti svoju neobičnost’ – jeste svesrdno prihvatanje vlastite karme, ili sudbine, usuda… Ali to je i pravo zanimanje filozofa koji je ujedno pesnik, jer je zadatak i užitak poezije da se kaže ono što se ne dâ saopštiti, da se izrekne neizrecivo i da se dokuči nedokučivo“.3
Zanimljivo je da je veliki majstor zena iz Japana, Šunrju Suzuki, koji je podučavao zainteresovane slušaoce u Kaliforniji, Alena Votsa jednom nazvao velikim Bodhisatvom, na osnovu svega što je ovaj postigao u oblasti religiologije, a naročito zbog popularizacije zena na Zapadu. Tu je, opet, osobit značaj imao Votsov klasik Put zena (1957), vrhunski vodič za razumevanje povesti, učenja, osnovnih načela, prakse i autentičnosti zena, njegovog razotkrivanja u svakodnevnom životu. U toj svojoj knjizi Vots pokazuje da je autor koji je sposoban ne samo da jasno objasni zamršene koncepte koji su prilično strani zapadnjačkom senzibilitetu već i da, obdaren retkom učenošću i akribijom, uočava lingvističke i konceptualne nijanse i razlike među heterogenim kulturama. Otuda posebnu vrednost u ovom delu ima razmatranje kineskih i indijskih religijsko-filozofskih korena zena, kao i njegov uticaj na japansku i kinesku umetnost i praksu (čajna ceremonija, kendo, haiku poezija). Alen Vots je video zen kao jedan od najdragocenijih darova Azije svetu, imajući redak talenat da prelepo piše o onome o čemu se inače teško može pisati. Jedna od Votsovih rečenica koja i dalje odzvanja u mom sećanju, skoro pola veka nakon čitanja njegovog klasika Put zena, jeste i sledeća misao: „Kada je život prazan, s obzirom na prošlost, i besciljan, s obzirom na budućnost, vakuum popunjava sadašnjost – obično svedena na vlas kose, delić sekunde u kojem nema vremena da se bilo šta dogodi“. Zen je, u tom smislu, za Votsa oslobađanje od vremena: prošlost i budućnost su iluzije, jedino je sadašnji tren realan. Ali njega treba biti svestan u punom, neprekinutom trajanju. Probuditi se za taj večni momenat – tren između dve misli (sanskr. kšana), koji je tanji od vlasi kose, zapravo bezdimenzionalan – jeste cilj zena, ako zen uopšte ima nekakvog cilja. Postoji, dakle, samo večno sada; ono niotkuda ne dolazi i nikuda ne ide, te otuda nema nikakvih ograničenja.
Počeci šireg interesovanja za zen u Americi obično se vezuju za predavanja D. T. Suzukija na Univerzitetu Kolumbija od 1950. do 1958. godine, kao i za njegove brojne knjige na tu temu. Autori poput Rut Fuler Sasaki i Gerija Snajdera i sami su putovali u Japan kako bi izvorno proučavali zen budizam. Snajder je potom dosta uticao na celu generaciju bit pesnika od Alena Ginsberga i Džeka Keruaka do Filipa Vejlena (Whalen). Godine 1959. u San Francisko je, pak, stigao japanski učitelj zena Šunrju Suzuki. U vreme Suzukijevog dolaska, budizam je bio privlačna tema među nekim grupama u Americi, osobito među bitnicima. Zen Mind, Beginner’s Mind (1970) ovoga autora ubrzo je postao jedan od američkih klasika o budističkoj misli i praksi i, uopšte, jedna od najuticajnijih knjiga o zenu na Zapadu. Š. Suzuki je osnovao i Zen centar San Franciska početkom šezdesetih godina. Nakon dvojice Suzukija, Alen Vots se, međutim, pojavljuje kao pravi „kum zena“ u Americi, britanski teolog-jeretik, zapadni mislilac neverovatne intelektualne širine i erudicije, kadar da prepozna Budinu prirodu u ljudskoj malenkosti.
„Jer ako nešto ne podrazumeva ništa, onda ništa – zauzvrat – ne podrazumeva nešto. Biti ili ne biti nije pitanje, jer stvarnost, poput struje, jeste pulsiranje pozitivne i negativne energije. Veliki prasak s kojim je ovaj univerzum tobože započeo, bio je, kako kažu u zenu, ’praznina što škrguće zubima’… Dakle, potpuna praznina jednaka je velikom prasku. Prostije rečeno, ovo izgleda suviše jednostavno. Ipak, to je ono što smatram svojim najvećim filozofskim uvidom, i ako bismo to mogli sasvim razumeti, ne bismo više imali strah od smrti, tame, noći, tišine ili nepoznatog. Ali ostaje pitanje kako postići to da nečija osećanja, te lake žrtve navike, prepoznaju da nije potrebno ništa kako bi se započelo nešto“.4 Praznina je, prema tome, oblik i oblik je praznina, kao što kaže Prađnaparamita hridaja sutra. Posledica toga je, naravno, i prestanak straha od smrti, konačnosti, što je najveći izazov za fragmentisani ego.
Alen Vots je sasvim dobro razumeo da ovakvi uvidi u budizmu nisu samo puki metafizički stavovi, već da je tu reč o nečemu vrlo konkretnom, što pomaže u procesu oslobađanja od ličnosti. Treba, naime, osetiti „u kostima“, u svojoj srži, da nema ničega što treba da se dostigne ili razume, jer sve je ionako već tu. Više je, dakle, ovde reč o intuiciji, intuitivnoj mudrosti (prađna) koja prozire realnost, poredak stvari u trenu, bez ikakvog intelektualnog napora. Um je, naprotiv, tu samo smetnja da se ljudsko stanje vidi onakvim kakvo ono zapravo jeste. Vots zna da je ’Budina priroda’ svojstvena svima nama, pa stoga ne treba ulagati nikakav dodatni napor: dovoljno je samo imati poverenja u to da je Buda već tu, u nama. Treba se, dakle, samo probuditi za takav uvid. Otuda sve treba ostaviti onakvim kakvo jeste i ne izdvajati sebe iz datog poretka stvari, kao individuu. Jer ono transpersonalno, nadlično (u budizmu i hinduizmu čitta ili svest) prethodi svakoj diferencijaciji i u njenoj je osnovi. Taj arhe, ili supstrat svega, Vots naziva ’store-consciousness’. Tako je onda i naša prava priroda čista, nepomućena kao voda nekog jezera u praskozorje, pre bilo kakve kiše ili nekog drugog spoljnog uticaja. Um se, dakle, ne može pročistiti nikakvom posebnom praksom, pa njega treba ostaviti nepomućenim, kao što to biva s mirnom jezerskom vodom pre oluje ili kiše.
U poslednjem poglavlju svoje autobiografije, primereno nazvanom Zvuk kiše, Vots pokušava da sasvim neposredno osvetli budističku zadivljenost pred misterijom praznine iz koje nastaje oblik. On tu, na pomalo neobičan način, veli sledeće:
„Ako se oslobodimo svih razmišljanja o željama i uzaludnih metafizičkih spekulacija, teško da možemo sumnjati u to da će – u neko ne tako daleko vreme – svako od nas jednostavno prestati da postoji. Neće to biti kao da se ide u večnu tamu, jer tu neće biti ni tame, ni vremena, ni osećaja uzaludnosti, niti bilo koga da oseća bilo šta u vezi s tim. Pokušajte najbolje što možete da zamislite sve to i zadržite taj utisak u sebi. Univerzum će se, navodno, ponašati uobičajeno, ali za svakog pojedinca izgledaće kao da se ništa nije ni dogodilo; a i to je čak suvišno reći, jer neće biti onoga za koga se to nikad nije dogodilo. Učinite tu perspektivu što je moguće stvarnijom, kao potpunu izvesnost. Izgledaće kao da nikada niste postojali, što je, uostalom, i bilo stanje pre vašeg postojanja – i ne samo vašeg, nego i svakog drugog. Pa ipak, i sa tako neizvesnom prošlošću, evo nas sada ovde. Počinjemo ni od čega i završavamo ni u ničemu. Možete to ponovo zamisliti. Razmišljajte o tome uvek iznova, pokušavajući da shvatite to da nikad niste ni postojali. Nakon izvesnog vremena počećete da se osećate prilično čudno, kao da je ono što očigledno postoji ujedno i ništa. Zaista, izgleda da smo čvrsto i pouzdano ukorenjeni u ništavilu, kao što i naš vid nastaje iz potpune praznine iza naših očiju. Čudan osećaj prati to što se upoznajemo s novim zdravim razumom, novom logikom, pomoću kojih počinjemo da shvatamo ku i šiki, prazninu i oblik. Odjednom će vam se činiti da je to ništavilo najmoćnija, najmagičnija, najtemeljnija i najpouzdanija stvar koju ste ikad zamislili, i da je razlog što to ne možete da pojmite taj što ste to zapravo vi sami. Ali ne oni za koje ste mislili da jeste“.5
Iako je, po dolasku u Ameriku, Vots pristupio Episkopalnoj crkvi, postavši i njen sveštenik (sve do 1950), jasno je da se u daljem toku svoje karijere religiologa on sasvim posvetio samo istočnjačkim tradicijama i nastojanjima da tu misao, a pre svega budizam, na neposredan i popularan način prezentuje javnosti na Zapadu. U tome su, kao što smo videli, veliku ulogu imale njegove brojne knjige, ali i predavanja koja je držao širom SAD, kao i na radiju. Jasno je, isto tako, da njegove čitaoce i slušaoce nije privlačila samo njegova popularna i egzotična filozofija, nego i sama njegova ličnost – koju su krasile spontanost, duhovitost, ali i veo misterije što su ga sa sobom nosile filozofije i religije Istoka. Prema savremenim kriterijumima, Alen Vots se opredelio za alternativni, pomalo i „odmetnički“ način života, koji je sasvim odgovarao duhu novog vremena i magičnog prostora u kojem je on proveo drugu polovinu svog života – u zalivu i na bregovima San Franciska.
***
Još u devetom veku, u doba kineske dinastije Tang, lirski pesnik Đia Dao, sledbenik čan budizma, opisao je svoje zamišljeno, uzaludno traganje za svetom skitnicom, bar donekle nalik na Alena Votsa i kalifornijske Dharma Bums: „Upitah dečaka natkriljenog borovima, a on mi reče, ’Učitelj je otišao na planinu, u branje lekovitih trava. Pod senkom je oblaka, na neznanoj stazi’.“
Peščanik.net, 02.09.2023.
