Rollerball (1975)
Rollerball (1975), foto: TWABM

Svetski fudbalski poredak rušio se prošle nedelje u prašinu. Ove nedelje sve izgleda kao da nije ni bilo ničega prošle nedelje. Iz opasnosti da bude razoren iz temelja, taj poredak izašao je neokrznut. Iz prošlonedeljne po fudbalski poredak umalo kataklizmične afere, neokrznuti su izašli i njeni glavni protagonisti: neki od dvanaest klubova osnivača sada već zaboravljene (super)lige uredno se takmičilo ove nedelje u regularnim evropskim ligama na čijem su rušenju svojski radili do pre neki dan. Kakav primer hrišćanskog milosrđa i praštanja: UEFA i FIFA samo što nisu okrenule i drugi obraz da prime još jedan vrući šamar.

Zaista, kako je moguće posle svega što se dogodilo u par apokaliptičnih dana – od ponedeljka do srede prošle nedelje – da koliko u utorak ove nedelje bude kao da ništa nije bilo? Akteri zaraćenih strana ponovo su se složno okupili u protekla tri dana, što na stadionima što ispred TV ekrana da složno proslave igru: fudbal. Da su svet ili barem Evropa Srbija, sve bi nam bilo jasno. Kod nas mnogo gnusnije i opasnije stvari – od pokušaja atentata, prisluškivanja, seksualnog zlostavljanja dece – padaju u zaborav kao da se nisu ni dogodile. Nije nam ovde nepoznato ni složno okupljanje posle političkih (i pravih tuča) na život i smrt.

Koliko juče videli smo harmoničan razgovor o izbornim uslovima. Na istom mestu našli su se lopov i pokradeni, kao da izborne krađe nije ni bilo, a upravo su se zbog te krađe i okupili. Lepo su razgovarali, kažu. Posebno su istakli da je glavni izborni kriminalac ostavio dobar utisak, ponašao se pristojno i lepo je razgovarao sa svojim izbornim žrtvama. Ako su UEFA i FIFA možda i bile spremne da okrenu drugi obraz i prime novi šamar, taj šamar je ipak izostao. Kod nas, opozicija više ni ne zna koji bi obraz trebalo da namesti, ozbiljno išamarani obrazi joj bride toliko da ona više ne zna ni gde joj je glava. To više nije ni milosrđe ni praštanje, to je istinski mazohizam.

Možemo spekulisati o uslovima na pregovaračkom stolu za izlazak na nove izbore. Šta želi opozicija, manje-više znamo. Kao što znamo i da to neće dobiti. Jedino ne znamo kako će se odbijanje da se prihvate zahtevi opozicije predstaviti. Ima naznaka da bi aktuelni režim mogao da uslovi opoziciju: prihvatićemo sve vaše zahteve, ako vi u međuvremenu, do izbora, naučite kineski kao novi zvanični jezik u Srbiji ili kao radni jezik domaćeg parlamenta. Jer, to je nama naša borba za srpski jezik i ćirilicu dala – kineski. Za rodoljube koji su otišli na poklonjenje Vučiću ni kineski neće biti prepreka, uradiće oni sve da oslobode medije, jer, eto, samo nam još slobodni mediji fale u Srbiji.

Pitanje je elementarno – šta će vam slobodni mediji kada inače na sve dobrovoljno pristajete, pa čak i na to da medijima nećete da kažete šta ste se dogovorili sa glavnim izbornim kriminalcem? Dobro, ostavimo rodoljubnu opoziciju da se sama nosi sa svojim paradoksima. Vratimo se fudbalu, jer, nažalost, znamo da Srbija nije svet. Dakle, kako su se naizgled na smrt zaraćene fudbalske strane tako brzo pomirile? Za sada jedino smisleno objašnjenje može biti – interesi im se do u sitnicu poklapaju. Seli su i izračunali da bi svi zajedno više novca izgubili nego što bi mogli da zarade sa novom (super)ligom. Navijači su poslužili kao kulisa iza koje je sklopljen mirovni pakt, i lopta je ponovo mogla da se zakotrlja po travi.

Davne 1975. reditelj Norman Jewison snimio je, kako se pokazalo ove 2021, proročki film „Rollerball“. Čitalac, moj vršnjak, seća se sigurno filma, ako ga je odgledao. Tako je film upečatljiv, kada ga jednom vidite, ne zaboravljate ga. Tih sedamdesetih, međutim, kritika je film ocenila kao slab. Gledaoci su pak bili pametniji od filmskih kritičara, pa je film u bioskopima napravio ozbiljan uspeh i zaradio pet puta više novca nego što se u njega uložilo. Bezmalo pola veka kasnije, kritičari su bili pametniji pa su „Rollerball“ uvrstili u dvadeset najboljih naučnofantastičnih filmova iz 1970-ih. Film je 2002. dobio i svoj remake, ali tako loš da ga spokojno možemo zaboraviti.

Film je distopijska priča o korporacijama koje upravljaju svetom. Nacionalne države su ukinute, nema više ratova, korporacije efikasno zadovoljavaju osnovne potrebe iz ratova preteklih ljudi. To, razume se, ima i svoju cenu. Ljudi naprosto moraju zaboraviti na svoje ambicije u vezi sa tim kako će izgledati i kako će biti ispunjeni njihovi životi, zauzvrat – neće biti gladni. Osobe na čelu korporacija, razume se, znaju da se ljudi, koliko god utučeni, teško odriču ambicija, pa im u zamenu za njihove ambicije nude sport – rollerball. To je surova igra, kombinacija hokeja, rukometa i košarke, a teren je – simbolika je sasvim prikladna – staza koja ide u krug.

Publika se identifikuje sa igračima i kroz njih živi i zadovoljava u sopstvenim životima neispunjene želje. Iako izgleda kao neizvesno sportsko nadmetanja, igra je od početka do kraja režirana, a režiraju je čelnici korporacija. Poruka je dvostruka – igra može imati svoje heroje, ali nijedan heroj nije veći od igre. Imamo posla sa ograničenom meritokratijom: važne su zasluge pojedinca, ali korporativni interes je iznad interesa bilo kog pojedinca. Izuzev ako niste na čelu korporacije, što vam onda otvara prostor da radite šta god vam padne na pamet, pa čak i da upravljate privatnim životima podanika i oblikujete ih u skladu sa svojim sebičnim interesima.

Zaplet se vrti oko sukoba najboljeg igrača rollerballa i čelnika korporacije. Igrač, heroj publike, nadrastao je korporaciju i mora biti sklonjen sa terena. Ko nije, neka odgleda film, biće mu zanimljiv, pogotovo u svetlu događaja oko (super)lige. Treba obratiti pažnju na glavne protagoniste filma i na – publiku u filmu. Iako je teren, krug, za igru oivičen ogradom, igrače, baš kao i čelnike korporacija retko u filmu vidimo kroz ogradu. Film nas navodi da se identifikujemo sa glavnim protagonistima. Publika se pak vidi uglavnom kroz ogradu. Tako dobijamo zabavnu inverziju – prostor slobode nije izvan ograđenog kruga. Naprotiv, svi izvan kruga su u stvari unutar ograde. Publika je ta koja nije na slobodi.

Autori filma, pored reditelja to je i scenarista William Harrison, očito su na sport kao segment popularne kulture gledali očima kritičke teorije (ili frankfurtske škole, ako je nekome tako draže) i videli ga kao veliku manipulaciju. Moguće je na sport gledati i drugim očima, recimo britanskih kulturnih studija – što uglavnom rade svi oni (mahom) britanski autori koji, pošto je propala ideja o (super)ligi sada pozivaju na demokratizaciju profesionalnog fudbala. Za nas je čitava ta priča o rollerballu i savremenom fudbalu zanimljiva tek posredno. Ako je film iz 1975. svojevrsna proročka alegorija za stanje u fudbalu u Evropi 2021, on je na sličan način i alegorija na stanje političkih sloboda i demokratije u Srbiji 2021.

Igrači koji se vrte u krug politički su akteri, mahom iz opozicije. A jedini slobodan da odlučuje i (domaći) svet oblikuje po svoj meri i sebičnim željama jeste čelnik korporacije (jer SNS svakako nije stranka). Publika je u (barem političkom) kavezu. Da bi paralela sa filmom bila potpuna, nedostaju nam pak – heroji.

Peščanik.net, 30.04.2021.

SUPERLIGA

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)