Bilo je to dve hiljade i pete, na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici, kada je grupa nevladinih organizacija predložila „Deklaraciju o Srebrenici“, nakon čega je usledila skupštinska rasprava o jednoj, dve ili tri deklaracije, sa tendencijom da se osude svi zločini.
Sećam se toga zato što mi se čini kako propušteno vreme otuđuje i ponovo vraća u zaborav ono što istorija nalazi kao zadatak pri kome se „niti žuri, niti okleva“.
Može ovo pitanje biti retorično, ali istovremeno, moramo se upitati da li bi da je tada, da je učinjeno tada, da je tada osuđena relativizacija zločina i genocida u Srebrenici, da li bi istorijski procesi, od tada, do sada, mogli ići u jednom drugom, po narod i državu uspešnijem smeru, legitimnijem smeru.
Ovih dana, povodom Rezolucije o Srebrenici javlja se zahtev da se građanstvo informiše, kao i Skupština, o onome šta se zapravo desilo u Srebrenici.
Radi se, naime, o identifikaciji prirode vođenog rata.
Zemlja je izložena dramatičnim unutrašnjim i spoljnim problemima, jasno je da su najozbiljniji problemi nemaština, beda, štrajkovi, otpuštanja, dakle sve ono što čini svakodnevicu, tešku svakodnevicu većine građana.
Zbog evidentne klasne podele, hajde da upotrebim tu reč, napetost u društvu raste, baš kao što raste i zapuštenost svega što se golim okom da videti. Jer, nemanje je ono što se vidi, pri svakom koraku. I u Beogradu, a šta da kažemo o svemu izvan glavnog grada. No, hajde da kažemo da postoji jasan konsenzus o nužnosti i izboru ulaska u Evropsku uniju. Na koji se odgovara peticionaštvom, ne kao u devedesetim, već kao u osamdesetim.
Sa druge strane, oklevanje. Pa da vidimo šta to oklevanje donosi. Potrebu da se građanstvo nanovo informiše, budući da se „učinilo sve“ da se prethodno informisanje zaboravi. Taj rad na zaboravu čini da je u ovom regionu rat neprekidno živ, da se generacije povezuju iskustvom rata koji nikada ne prestaje, da je ratno iskustvo neprekidno u generacijama nesmiraja.
Pri pomenu Rezolucije kao da se obustavljaju sva životna pitanja, pa i ulazak u Evropsku uniju, dakle, rat za istoriju, za pravo na istoriju, za vladanje istorijom, obustavlja život.
A oklevanje čini informisanje ili znanje još napornijim. Pa i mogućim rečenice „Za njih, koji su za Evropsku uniju, genocid je prejaka reč“. To da partije na kojima je ključna odluka misle da će izgubiti glasače ukoliko ne oklevaju, direktan je rezultat njihovog rada na zaboravu i „igranju repertoara“ za koji oni misle da će biti po volji građana. Na taj način oni vaspitavaju javno mnjenje da očekuje upravo ono što mu pružaju. I krug se zatvara.
A vrtenje u krugu je pogubno za sve kreativne i zdrave snage društva koje bi da izađu u tangentalnu liniju, i naporom izvedu zemlju iz zablokirane krizne situacije. Deo te himerične projekcije, deo te tuče za pravo na istoriju koja se, pri tome, završava gubitkom istoričnosti naroda, jer tome svedočimo, jeste i rečenica „Za njih je genocid prejaka reč“. Jer, zaista je svejedno šta je za njih prejaka reč, i to upravo u istorijskom smislu. Bitno je šta se dogodilo u Srebrenici, jer se dogodio genocid i to ne samo po odlukama oba suda u Hagu, ne samo slučaj Krstić i odluka da smo odgovorni zato što nismo sprečili genocid, već po teškoj situaciji u svakodnevlju regiona.
Da li će sledeći put, ako se i ovoga puta okleva da se pokolj u Srebrenici nazove pravim imenom, biti lakše, ili još teže. Da li će elite, političke i svake druge, ostaviti svojoj deci, pored dugova ekonomskih, i dug rata, i dug genocida u Srebrenici, da ga nose i da žive u mučnoj napetosti između dželata i žrtava, zarobljene u večnom ucenjenom izvinjenju i neistinama na svakom koraku.
Konačno, nije li politika i pitanje simboličnog gesta koji smiruje „umir krvi“. Šta bi se dogodilo, možda i superiornost snage imenovanja stvari, možda divljenje zbog hrabrosti, možda poštovanje zbog pravednosti i istinitosti, možda nepotcenjivanje, sa jedne strane naroda, a sa druge ulaska u Evropsku uniju, koja ne treba da bude isprika za oklevanje, već slobodan izbor puta u budućnost.
Je li čovek zao ili dobar, on je svakako i jedno i drugo, ali postoje trenuci u istoriji kada je on više jedno ili drugo. Zašto ne dati ljudima priliku da budu dobri, možda će se to i razumeti, a one koji to učine, možda će istorija pamtiti. Ima stvari oko kojih nagađanje postaje šibicarenje, dogovaranje ucenjivanje, zahtev iznudica, strasno navlačenje i cenkanje oko smrti. Mi zaista moramo naučiti, uprkos svim peticijama, da poštujemo mrtve. Smrt prevazilazi „njihove“ i „naše“. Pobijeni su ljudi. Jesmo li mi ljudi, je li nam dato osećanje konačnosti? Pa nemojte da se cenjkamo. Oko ljubavi i smrti, oko ljudske sposobnosti ožaljivanja. Nazovimo zločin u Srebrenici pravim imenom genocida, i ostaćemo živi. A možda će nas i neko pamtiti.
Danas, 20.01.2010.
Peščanik.net, 20.01.2010.
SREBRENICA
