Topovske šupe, foto: Ivana Karić

Topovske šupe, foto: Ivana Karić

U svom demantiju, Nikola Samardžić ne osporava nijednu činjenicu iz mog teksta „Građani prvog reda“. Iz istog skupa činjenica, za razliku od mene, on izvodi tvrdnju da Srbija nije bila odgovorna za Holokaust na svojoj teritoriji. Ja tvrdim da jeste, te da iz te odgovornosti proističu obaveze današnje države Srbije. Pri tom, ni na jednom mestu u svom tekstu ne koristim termine kolektivne krivice i kolektivne odgovornosti, što mi Samardžić, bez dobrog razloga, spočitava. To što je on kolektivnu krivicu i kolektivnu odgovornost učitao u moj tekst, govori u stvari o njegovom poistovećivanju države sa etničkim kolektivom, o čemu sam na kraju svog teksta rekao da je ta veza uvek arbitrarna, pošto je određenje etničkog kolektiva po svojoj prirodi uvek arbitrarno.

Dakle, ja sam pisao o odgovornosti izdajničkog režima Milana Nedića. Po svemu što kaže, Samardžić je u vezi sa tim saglasan sa mnom. Ako sam dobro razumeo, on je takođe protiv „moralne i političke rehabilitacije kvislinškog režima“. Ovako Samardžić: „Politiku ’konačnog rešenja jevrejskog pitanja’ (die Endlösung der Judenfrage) osmislila je i sprovodila nemačka nacistička vlada. Nesporno je saučestvovanje kvislinga“. Iz mog ugla, to je dovoljno da se odbaci predlog za rehabilitaciju Milana Nedića. To je takođe dovoljno da se zaključi o odgovornosti tadašnje Srbije za Holokaust na njenoj teritoriji. Iz te odgovornosti proističu obaveze današnje države Srbije.

Međutim, izgleda da Samardžić sledi jednu drugačiju logiku. On državu odvaja od njenih zvaničnih predstavnika i prebacuje je na stranu etnonacionalnog kolektiva. Kvislinzi jesu saučestvovali u uništavanju Jevreja, ali to ni sa ondašnjom ni sa današnjom Srbijom nema nikakve veze, kao da misli Samardžić. Ali, ko je onda predstavljao Srbiju u 2. svetskom ratu? Ako se složimo da to nisu bili izdajnici na čelu sa Milanom Nedićem, ostaju nam na drugoj strani antifašisti, dakle mahom partizani. Sumnjam da bi se Samardžić opredelio za ovu drugu opciju. Tako njegova Srbija ostaje da lebdi u istorijskom vakuumu. Ispražnjena od istorijskih aktera, ona zaista ne može biti ni za šta odgovorna.

Samardžićeva neodgovorna istorijska interpretacija Holokausta na teritoriji Srbije izgleda onda ovako: antisemitizam su u Srbiju doneli „ruski imigranti, izbegli od boljševičke revolucije“. Po Srbiji su ga širili „ekstremni krugovi u srpskoj crkvi i inteligenciji“, kao i „pripadnici poslovne ratno-profiterske elite“. Uništavanje Jevreja u Srbiji, pak, sprovela je nacistička okupaciona vlast u saradnji sa domaćim izdajnicima. Da li to ima neke veze sa Srbijom? Samardžić tvrdi da nema. Za Holokaust u Srbiji krivi su, dakle, ruski imigranti i nemački okupatori, kaže on, kao da „Srba“ u Srbiji (izuzev izdajnika, a oni za Samardžića nisu „pravi Srbi“) uopšte nije ni bilo za vreme 2. svetskog rata.

Ali, sve i da ih nije bilo, imali smo tada kvislinški režim. Iz te činjenice proističe pravna obaveza današnje Srbije da „otkloni posledice oduzimanja imovine žrtvama Holokausta“. Samardžić tvrdi da te obaveze nema, te da je „otklanjanje posledica“ stvar dobre volje i solidarnosti sa žrtvama. Iz mog ugla, to je pomalo neobična koncepcija i ne znam kako bi ona mogla istorijski i pravno da se brani. Ali, pažnju treba skrenuti na nešto drugo. „Dobra volja“ ne obavezuje Srbiju da osudi izdajnički režim Milana Nedića. Umesto što osporava odgovornost Srbije za uništavanje Jevreja na svojoj teritoriji, Samardžić bi kao istoričar morao jasno da kaže da je Nedić bio izdajnik i tako se suprotstavi njegovoj rehabilitaciji. On, međutim, kaže da je dovoljna i „prećutna osuda“. Ostaje nejasno zašto se o tome ne bi javno govorilo.

Peščanik.net, 11.05.2016.

Srodni linkovi:

Nikola Samardžić – Osvrt na navode iz teksta Dejana Ilića “Građani prvog reda”

Dejan Ilić – Građani prvog reda

Milivoj Bešlin: Milan Nedić – rehabilitacija fašizma

Dejan Ilić – Majka i prostitutka nacije

Vladimir Veljković – Istorija kao uteha

Oslobođenje: Ivan Čolović – intervju

Aleksandar Sekulović: Kasno ste se setili!

Ivan Čolović – Milan Nedić i srpski nacisti slave Vidovdan

Milovan Pisarri – Milan Nedić: vera u nemačku pobedu

Olivera Milosavljević – Ponavljači na barikadama kolaboracije

Mijat Lakićević – Moć đenerala

Miloš Vasić – Kvisling Milan Nedić

Vladimir Veljković – Depolitizacija Milana Nedića

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)