Zna čitalac, ja nisam pravnik. Moj domen su priče, to jest njihovo tumačenje. Iz mog ugla i pravo je priča, ali kruta, rigidna, strogo ustrojena pravilima. Slabo poznajem ta pravila. Istina, i priče, u širem smislu, poštuju pravila, ali drugačije.1 To što ćemo ovde o pogledu predsednika domaćeg ustavnog suda na kapacitete i domete Venecijanske komisije, ne znači da ćemo ući u oblast za koju nismo kompetentni. Naprotiv, predsednik tog suda je izašao iz zone svojih kompetencija i upustio se u – (pričam ti) priču.2 Da kažem i to: za pričanje priča i njihovo tumačenje, ja sam kompetentniji od njega.
Recimo još i ovo: savršeno je nebitno šta taj sluga režima – utoliko više sluga što više javno naglašava svoju nezavisnost u odnosu sa režimom – ima da kaže o bilo čemu, pa i o Venecijanskoj komisiji (što nas malo pogađa, ali treba da brine ljude na fakultetu na kome on radi). Stvar je u nečemu drugom: to što on priča o Venecijanskoj komisiji sledi jedan ovde od dvehiljadite nadalje dobro poznati obrazac razmišljanja, zapravo relativizovanja i zataškavanja istine. Zato ćemo o njemu, predsedniku dakle, jer kada govorimo o njemu i njegovom obrascu, govorimo o nečemu što se tiče svih nas.
Ponudio je predsednik jednu sliku/priču o Venecijanskoj komisiju. Na toj slici povukao je dve glavne crte – prva: ono što kaže Venecijanska komisija ne obavezuje; druga: Venecijanska komisija se ne drži dosledno svojih proklamovanih načela i vrednosti. Prva crta izvlači se iz savetodavnog statusa Komisije. Ali, iako savetodavno telo, Komisija je kvalitetom i ispravnošću svojih odluka i mišljenja s vremenom stekla obavezujući autoritet. Zato odmah mora i druga crta: kvalitet odluka i mišljenja Komisije je sumnjiv – taj niz je nedosledan i pokazuje da je Komisija slaba na uticaje (geopolitičke, kaže predsednik).
U pravu, neka mi oproste pravnici što se mešam, a pogotovo ako grešim, imamo skup pravila/zakona i računa se njihova međusobna povezanost i usklađenost. Ova formalna mreža treba da bude u stanju da premreži haos svakodnevnice i nametne joj kakav-takav red. Tu mrežu dakle gledamo u sinhronijskoj ravni, u toj večnoj sadašnjosti svakog datog trenutka. Tako bi, mislim, trebalo da bude kada govorimo o takozvanom kontinentalnom pravu. Tako bi trebalo gledati i na Venecijansku komisiju i o njoj suditi na osnovu pravila prema kojima radi.
Ali naš predsednik umesto sinhronije bira dijahroniju – on će reći da bira sveobuhvatnu sliku, umesto sinhronijske redukcije, i nazvaće to holističkim pristupom. Dakle, umesto da se fokusira na pravila, priča nam priču. Te kad je Komisija nastala, te kako je radila i kako je sticala autoritet, te zašto joj ipak više ne treba slepo verovati jer – među „Srbima“ omiljena – geopolitika više joj ne ide naruku, pošto su dve velike sile Sjedinjene Država i Rusija istupile iz nje. I pošto su istupile, stekli su se uslovi da naš predsednik uoči nedoslednosti u odlukama i mišljenjima Komisije.3 Ispričao priču predsednik, izašao iz zone svojih kompetencija i sad se pravi pametan.
Samo što ima priča i o predsedniku, kao što je on sklopio priču o Komisiji. Primenimo na predsednika njegov holistički pristup. Svoje duboke uvide o Komisiji, predsednik iznosi baš sad, je l da? Da bismo videli zašto baš sad, ne moramo krenuti od predsednikovog rođenja i dečačkih dana, kao što on prati rast Komisije od njenih početaka. Stvari su nažalost banalne i prozirne. Predsednik elaborira Komisiju u jednom vrlo svežem konkretnom kontekstu: ta komisija je dala izrazito negativan sud o takozvanim Mrdićevim zakonima. Uz to: režim pokazuje da od njih, od Mrdićevih zakona, neće lako, ili baš nikako odustati.
I šta sad da radi predsednik našeg suda? Da smisli priču, naravno. A priča je – ne verujte Komisiji. Zašto? Pa pogledajte njenu istoriju? Dobro, pogledali smo, i? Pa zar ne vidite, komisija je samo savetodavno telo, a saveti se mogu prihvatiti ili odbaciti, je l da? Dobro, al ako vam savet daje neko pametan i dobronameran, ima smisla da se prihvati, zar ne? Ne, jer Komisija nije baš ni tako pametna ni tako dobronamerna kako se predstavlja i kako se nama, izgleda, donedavno činilo, a sve to zbog… pa geopolitike, naravno. Sad imamo dve priče, o Komisiji i o predsedniku, pa neka čitalac sam kaže, koja mu od te dve priče izgleda uverljivije.
(Inače, to je stvar s pričama. One ne mogu biti tačne ili netačne, nego samo više ili manje uverljive. Zato predsednik bira priču, jer mu je do uverljivosti, a ne do argumenata i tačnosti.)
Samo, stvar uopšte nije u uverljivosti na tom prvom nivou. Jer, priča o predsedniku ima i svoje podzaplete. Osnovni zaplet je, da ponovimo: režim po svaku cenu – lažima, skupštinskim performansima – brani Mrdićeve zakone. (Zašto ih brani, i to znamo, rekao nam Mrdić: oni hoće da hapse ministra i predsednika, ne, ne predsednika Ustavnog suda, nego Vučića, a mi im kažemo – ne damo.) Venecijanska komisija pak kaže da ti zakoni ništa ne valjaju. Predsednik kaže – pa ni ta komisija nije ništa naročito. I uz to je tek savetodavna. Ali, ako je sve to tako, ako je samo do saveta, čemu priča?
Podzapleta u priči o predsedniku imamo dva. Prvi se tiče isključivo nas. Mi smo izričito tražili od Venecijanske komisije da dâ mišljenje o (za sada po režim, ali i po sve nas, ako se zadrže) nesrećnim zakonima. Mi smo se izričito obavezali da ćemo poslušati svaki savet te komisije. Drugi zaplet tiče se i EU i nas. EU je, povevši se našim željama, izričito uslovila nastavak finansijske saradnje sa Srbijom (mislim na donacije, ili kako se to već zove) poštovanjem odluka Venecijanske komisije o Mrdićevim zakonima. I prvi i drugi podzaplet priče o predsedniku totalno su i trenutno učinili predsednikovu priču besmislenom.4
Da to još malo objasnimo: prošlost Venecijanske komisije bila nam je poznata i pre Mrdićevih zakona. Ako nam je bila poznata, i ako ta prošlost ističe dve glavne crte te komisije – savetodavnost i nedoslednost, nije bilo razloga da se traži njeno mišljenje niti da se obeća da će se savet prihvatiti. Jednom kad se zatražilo i obećalo, svako pozivanje na prošlost Komisije naprosto je suvišno. Da li je moguće da predsednik, inače profesor na prava – a u mojoj naivnoj glavi pravnici bi morali biti šampioni logike, profesori prava pogotovo – ne vidi ovaj dozlaboga jednostavni izvod?
Ooo, vidi ga, naravno. I sve mu je jasno. Pa zašto onda bira da bude pripovedač – da ne kažem: lažov – a ne pravnik? Zato što misli da u pričama može da se laže bez kazne i posledica. Istina, može, ali lažljivi pripovedači u svetu priča, kao i izvan njega, ne vrede ništa. Dobro, to smo već rekli, predsednik je bezvredan, u smislu da ne zaslužuje pažnju. Ali, način na koji laže ipak treba izdvojiti. Jer, nije prvi put da se u Srbiji tako laže, a – nažalost, verovatno – ni poslednji. To, kako se u Srbiji laže, najbolje je opisao jedan stranac, i to u knjizi koja uopšte nije (samo) o Srbiji.
Stranac je Stanley Cohen, a knjiga je Stanje poricanja (naslov u originalu je dvosmislen, States of Denial, pa bi prevod mogao glasiti i „države poricanja“, ili, nešto slobodnije, „države koje lažu“).5 Nećemo ovde o Cohenu i njegovoj knjizi, osim ovoliko: Cohen pažljivo identifikuje zvanične, institucionalizovane načine izbegavanja da se položi račun za masovne zločine iza kojih stoji država – od poricanja i laganja, do relativizovanja. Jedan od tih načina, ima ih sedam inače, ako se dobro sećam, jeste – „holistički“ pristup.
Čitalac, moj vršnjak, dobro pamti „holistički“ pristup u radu Jugoslovenske komisije za istinu i pomirenje. Bio je to način da se relativizuju, ako ne baš i opravdaju ili zataškaju masovni zločini „srpske“ vojske u ratovima iz devedesetih. Rezon je išao otprilike ovako – da bismo razumeli događaje i zločine iz devedesetih moramo se vratiti u prošlost koliko god daleko da je to potrebno. Desilo se ovako: što je teret činjenica i dokaza o zločinima postajao teži, to je povratak u prošlost išao sve dalje, da bi se na kraju stiglo – nije hiperbola, citat je – do 7. veka i dolaska Slovena na Balkan.
Ruku na srce, predsednik iz ovog teksta ne drži na stolu tako krvavu temu kao što su masovni zločini, on se bavi (naizgled) bezazlenijim stvarima. Ali, način na koji o njima razmišlja jednako je kao i prethodni – „holistički“. A odatle idu dva izvoda. Prvi: kad god hoće da lažu, članovi domaćeg starog/novog režima i njihovi kolaboranti lažu uglavnom na isti način. Drugi: Mrdićevi zakoni za njih imaju (egzistencijalnu) težinu kao i činjenice i dokazi o ratnim zločinima. Hoću da kažem, kriminal i onda i sada. Čitalac dalje može i sam.
Peščanik.net, 15.05.2026.
________________
- Eh, vidi to jasno čitalac, upetljao sam se. Jer, i pravo je predmet tumačenja (tako opominje Nenad Dimitrijević u tekstu „Kako čitati ustav“ i u svojoj knjizi Ustavna demokratija shvaćena kontekstualno): tumačenje treba da otkrije/utvrdi smisao norme. Normu tumače adresati prava (na primer, kada se pitaju da li se nešto sme ili ne sme), te tela države ovlašćena da prete žiteljima zemlje sankcijama ako ne poštuju njihovo tumačenje prava, i na kraju – sudovi kada kažu šta je ispravno tumačenje prava. Ustavni sud je poseban tumač/čitalac prava. Dakle, sve priča do priče. Ali, da ne komplikujemo dalje, složimo se oko osnovnog, pravne priče su poseban podskup priča u širem smislu i možemo ih relativno jednostavno izdvojiti od ostalih priča, recimo baš po toj njihovoj specifičnoj krutosti, strogoj uokvirenosti sistemom pravila i obaveznosti.
Na tankom sam ledu, znam. Nekada vrlo popularni teoretičar književnosti i pravnik Stanley Fish nije mislio da postoje neke suštinske razlike između tekstova, pa tako ni između pravnih tekstova i fikcije. Razlika se – da tako kažemo – pravila u oku čitaoca. Fish je to nazvao i u svoje vreme, 1980-ih, u čuvenoj knjizi Is there a Text in This Class? objasnio elaborirajući pojam interpretativne zajednice: ne razlikuju se tekstovi sami po sebi (on bi rekao da ne možemo ni znati šta bi to bio tekst sam po sebi), nego se razlikuju pravila tumačenja od zajednice do zajednice. I eto spasa – pravila tumačenja pravnih tekstova i fikcije (pa tako i priča) nisu ista. Pričajući priču o Venecijanskoj komisiji, predsednik je izašao iz svoje zajednice i – recimo to tako – zalutao u moju. - Nema kraja komplikacijama: sudovi, a naročito ustavni sud (ili vrhovni u nekim drugim zemljama) mogu i treba da pričaju priče. Priča koja prati presudu često je neophodna naprosto zato što je norma apstraktna, pa nije jasno iz samog njenog čitanja da li važi i šta njeno važenje podrazumeva. Recimo, kada je Vrhovni sud u Sjedinjenim Državama u slučaju Roe vs Wade (1973) presudio da žene imaju pravo na abortus, ispričao je priču o pravu na privatnost, a ta je priča protumačila to pravo pošto sam tekst Ustava ne sadrži nedvosmislenu normu o tom pitanju. Kada isti sud 2022. u slučaju Dobbs vs Jackson kaže da u Ustavu nema prava na abortus – i to je priča. Stvar je u tome da pravo u svojoj apstraktnosti ili ponekad neodređenosti može biti vrlo savitljivo, sve i kad u pozadini ne stoji ideologija (kao u SAD 2022) ili golo nasilje (kao kod nas). I da pokušamo opet da ne komplikujemo dalje, priča koju priča naš predsednik Ustavnog suda o Venecijanskoj komisiji ne ide u isti red s interpretativnim pravnim pričama, kao smo to zaključili i u prethodnoj belešci.
- Tekst krcat ogradama, to ovde imamo. Evo još jedne: postoji, naravno, istorijsko tumačenje prava, a jedna njegova varijanta je originalizam – ne može se razumeti niti primeniti pravo danas i ovde ako ne shvatiš šta su pisci hteli da kažu, makar to bilo i pre dve stotine godina (koliko može biti komplikovano saznati šta su pisci hteli da kažu pokazao je opet Nenad Dimitrijević u knjizi Moderno ustavotvorstvo. Tri priče o odnosu istorijskih slučajnosti i normativnih principa). Ili treba pratiti primenu značenja norme, da bi se ona pravilno primenila i danas. Kako god, završimo i ovu belešku istom primedbom – predsednikova priča o Komisiji ne ide u isti red s tim pričama.
- I da ovde završimo s beleškama/ogradama – iz ove tačke, sve su one (možda) bile višak, jer u kakvom god da su odnosu striktno pravne priče i predsednikova priča, to postaje nebitno s obzirom na ono što smo „mi“, država dakle, zvanično tražili i na šta smo se u tom „svom“ zahtevu obavezali.
- Stenli Koen, Stanje poricanja. Znati za zlodela i patnje, prevela Slobodanka Glišić (Beograd: B92, 2003).
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Holizam (ili narativni hedonizam) V. Petrova - 15/05/2026
- Šta možemo da naučimo iz priča - 12/05/2026
- Škola ili ulica - 08/05/2026
