Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

“All border towns bring out the worst in a country.” Touch of evil

Zanimljivo je bilo čitati obrazloženje australijskog suda, ali sama odluka nije bila neočekivana. Jer, kako je reklo nadležno ministarstvo, ne postoji pravo da se poseti Australija ili bilo koja zemlja. Viza je dozvola koja može da se poništi. Koja može da se povuče diskrecionom, mada ne samovoljnom, odlukom ovlašćenog lica. Ne bezrazložno, ali može i pozivom na javni ili državni interes. To je naravno politički razlog. Ovo pravo proističe iz suverenosti zemalja. U svakom pojedinačnom slučaju možemo da mislimo o odluci neke zemlje štagod hoćemo. Zapravo u ovoj stvari je važno šta misle građani te zemlje jer su oni ti, bar u demokratskim zemljama, koji odlučuju šta jeste a šta nije u javnom interesu.

Naravno i prava građana mogu da budu smanjena, mogu da budu zamenjena nekom vrstom dozvola. To se događa svuda u svetu u vreme pandemije. Potrebne su vize, da ih tako nazovem, da bi se ušlo u prodavnicu ili u restoran ili uostalom na neki teniski meč. Isto kao i da se pređe granica. To su naravno sve političke odluke.

Problem možda može da se lakše vidi na ovaj način. Uzmimo da je uslov da se uđe u restoran vakcina ili preležana bolest. I uzmimo da je cilj politike javnog zdravlja da se podstiče vakcinacija. Tada nije neočekivano da ljudi u restoranu koji su vakcinisani nemaju razumevanje za onoga ko ne bi da se vakciniše već bi radije da se razboli kako bi mogao da posećuje restorane. Jer njegov primer, ako se uopšti, predstavlja pretnju javnom zdravlju. U slučaju prelaska granice, može se ukinuti dozvola. Unutar zemlje moraju da se koriste druga sredstva (recimo obavezna vakcinacija ili kazna ili, alternativno, naknada).

Na granici mogu da vas čekaju mnoga iznenađenja. U konzulatima bi trebalo da postoji obaveštenje da viza ne garantuje ulazak u zemlju. Kada je potrebno razgovarati sa osobom koja izdaje vizu to bi trebalo da je naglašeno. Na nekim granicama je potrebno navesti razlog posete, a i dati adresu za vreme boravka. Jednom prilikom sam na londonskom aerodromu morao da objašnjavam da postoji austrijska viza sa neograničenim rokom trajanja da bi me pustili u avion za Atinu. Niko nije govorio nemački, a ja sam imao jugoslovenski pasoš. Konačno je engleski policajac dokonao da bi pisalo da viza traje do nekog određenog datuma, pa kako ne piše, mora biti da važi neograničeno dugo. Moje objašnjenje nije vredelo, njegovo jeste.

Sve je to gotovo očigledno. Veći problem su etničke predrasude. Ljudi na granici, ali ne samo na njoj, ponekad prave sledeću grešku – ako je velika verovatnoća da će sledeći kriminalac koji hoće da uđe u zemlju biti iz neke etničke grupe, velika je verovatnoća da je sledeći pripadnik te etničke grupe koji bi da uđe u zemlju kriminalac. Ista greška kao kod onih koji misle da se na granici suočavaju sa problemima samo zato što su pripadnici neke etničke grupe.

Mnogo je važnije stvarno kršenje prava na granicama. Za razliku od tenisera sa vizom, izbeglica iz nekog pakla, recimo poput jugoslovenskog devedesetih godina, zapravo ima pravo da traži utočište u drugim zemljama. I u jugoslovenskom slučaju su mnogi to pravo i iskoristili. Ali u mnogim drugim slučajevima se ta prava krše između ostalog i podizanjem zidova. O etničkoj diskriminaciji i da ne govorimo.

Ovde samo želim da kažem da kod problema sa vizama ne mora uopšte da bude reč o kršenju nečijih prava, dok kod izbeglica to gotovo uvek jeste – krše se međunarodna, domaća ili konačno prirodna, ljudska prava.

Da bi se jasno videla razlika između dozvola svake vrste i prava, Evropska unija je dobar primer. Čitav sistem dozvola za prelazak preko granica je zamenjen jednakim pravima. Što međutim nije slučaj na granicama same Unije gde su potrebne dozvole, a prava se i poštuju i ne poštuju.

Kod takozvanih političkih emigranata je važno zapaziti da najčešće ne mogu da rade, da ne mogu da dobiju dozvolu da rade, dok se o njihovom statusu ne donese odluka. Kod ekonomskih emigranata je takođe reč o tome da nemaju pravo da rade. Opet, ljudi često razumeju da je postupanje sa izbeglicama na granici nemoguće opravdati, samo što ne mare previše za to, ili čak računaju da je to opravdano jer smatraju to kršenje prava korisnim.

Iako prava koja imaju izbeglice u ne maloj meri dolaze od saznanja da smo svi, sa određenom verovatnoćom, izbeglice.

Ali kada je reč o osporavanju prava na rad tu se ne vidi nikakva nepravda. I zapravo se smatra da je sasvim prirodno da su prava na rad ograničena državnom granicom. Tako da ne samo što nema prava, već je veoma teško dobiti dozvolu. Jer se država i uostalom politička javnost staraju za domaće radnike i za njihovu dobrobit koju bi strani radnici, ako bi bili zaposleni, smatra se, ugrozili.

Iako smo svi mi, sa određenom verovatnoćom, upućeni na svetsko tržište.

U nekim zemljama je potrebno da poslodavac dokaže da posao koji nudi strancu niko u zemlji ne bi mogao da obavlja. Koliko se to uzima ozbiljno drugo je pitanje. Koliko uopšte može da se ozbiljno uzme u obzir? Svejedno, malo je onih koji u tome vide diskriminaciju. Gde je granica jedini razlog da navodno nije. Dok je posledica svakako diskriminacija, i to dvostruka. Stranac sa vizom, ili bez nje, ako uspe da pređe granicu, radiće neformalno, a to što je jeftiniji, jer nema prava, će uticati na plate i zaposlenost domaćih radnika. A ne bi trebalo zanemariti korupciju jer je potrebna diskreciona odluka da se ili izda dozvola ili da se ne sprečava neformalno zapošljavanje.

Kod ekonomskih migracija je stvarno pitanje zašto bi uopšte trebalo da postoji granica? Čini se da bi bilo prirodno da svi mogu da rade tamo gde za njih ima posla. Naravno da bi bilo posla potrebna su ulaganja. Koja takođe mogu da dođu sa druge strane granice, ponekad čak i ako su domaća. Opet nije uopšte očigledno zašto je potrebna ta razlika u pravima između stranih i domaćih ulaganja.

Uzmimo primer sa ulaganjima u rudarstvo. Interes građana je, recimo, da se zaštiti okolina, a interes preduzetnika je da se uloži u vađenje i preradu rude. Između građana i preduzetnika bi mogao da se postigne sporazum, ili trgovina, ukoliko bi se rudarilo uz zaštitu okoline. Problem nastaje ukoliko je vlast korumpirana i izdaje dozvolu preduzetnicima prebacujući ekološke troškove na građane. To onda dovodi do povećanja regulatornog rizika. To je rizik sa kojim se suočavaju građani ili preduzetnici (ili i jedni i drugi) kada su vlasti korumpirane i izdaju dozvole ili ih oduzimaju u zavisnosti od visine mita ili od snage građanskog otpora.

Ovo može da se uopšti. Jedna od karakteristika korumpiranih i autoritarnih vlasti jeste da su sklone da budu na strani stranih preduzetnika jer oni mogu da plate veće mito. Posledica može da bude da je domaćim preduzetnicima isplativije da ulažu u strane zemlje ukoliko je u njima korupcija manja. Uz to, imajući u vidu moguću političku nestabilnost, veći je regulatorni rizik, rizik da će se preko noći promeniti uslovi za dobijanje dozvola ili da će one biti oduzete, ili da će biti promenjen zakon. Što onda tera iz zemlje i domaće i strane investitore.

Opet, ako se uzme za primer Evropska unija, dozvole se mogu zameniti pravima koja ne diskriminišu domaće ili strane preduzetnike. Kao i radnike. Opet unutar Unije, a ne i sa druge strane granice.

U osnovi svega toga je suverenost država. Na granici se najlakše vide i dobra i rđava strana suverenosti. Tu temu ostavljam po strani. Ovde je dovoljno samo reći da kao što su demokratske zemlje različite od autokratskih tako se razlikuju one koje koriste diskrecionu vlast na granici odgovorno a ne samovoljno. Ali na granici nema jednakih prava, čak i kada postoje prava.

Peščanik.net, 24.01.2022.

MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU