Nedavno sam prisustvovao ekonomskom skupu u Nemačkoj, gde se razvila burna rasprava o krizi evra. Bio sam šokiran kako su se ekonomisti skoro jednoglasno složili da je recesija u kriznim zemljama neophodna. Ovi ekonomisti tvrdili su da je nametanje socijalnih nedaća možda žalosno ali neophodno, kako bi se neproduktivne firme sklonile sa tržišta i tako omogućile produktivnima da napreduju, što je preduslov za budući ekonomski rast.

To je bila filozofija Endrua Melona, finansijskog sekretara Herberta Huvera, koji je u vreme Velike depresije smatrao da je rešenje za ekonomske nedaće to da se one povećaju i da treba „likvidirati radnu snagu, likvidirati deonice, likvidirati farmere, likvidirati nekretnine“ – rešenje koje je gurnulo svetsku ekonomiju, kao i zapadnu civilizaciju, u najdublju krizu. Osamdeset godina kasnije, izgleda da nemački ekonomisti ništa nisu naučili iz Velike depresije, ekonomske katastrofe koja je posebno ozbiljno pogodila upravo Nemce.

Ova zaboravnost (ili neukost) ima strahovite posledice. Nemački ekonomisti i nemačka vlada zahtevaju fiskalna odricanja u kriznim zemljama, a najekstremniji slučaj je Grčka. Ali očekivalo bi se da budu pametniji. Postoji neobična sličnost između današnje depresije u Grčkoj i one u Vajmarskoj republici s kraja 20-ih i početka 30-ih godina. Obe države bile su okovane politikom fiksnog deviznog kursa – tada zlatnog standarda a danas evra; obe su imale ogromne strane dugove – Nemačka uglavnom prema SAD, Grčka prema Nemačkoj i Francuskoj. Obe ekonomije trpele su strašan pritisak međunarodnih finansijskih tržišta. I obe države su pogoršale tu situaciju drakonskom štednjom.

Grafikon 1 pokazuje javne rashode u obe zemlje pre i posle ekonomske krize. Radi bolje uporedivosti, prva krizna godina – 1929. za Nemačku, 2008. za Grčku – normalizovane su na 100 (podaci o Grčkoj su preuzeti iz AMECO baze podataka, podaci o Nemačkoj iz knjige Albrehta Ričla Deutschlands Krise und Konjunktur.


Državna potrošnja, 2008/1929 = 100

 
Državna potrošnja rasla je u obema zemljama kada je kriza počela, jer visoka nezaposlenost znači da mora više da se troši, na primer za osiguranje nezaposlenih. Ali u drugoj godini krize, obe države su prešle na dramatično smanjenje javnih rashoda što je direkno depresiralo ekonomske rezultate: državna potrošnja i ulaganja su deo bruto domaćeg proizvoda i rezanje izdataka za socijalnu sigurnost utiče na sposobnost domaćinstava da održe potrošnju kada su članovi nezaposleni – što depresira prihod preduzeća.

Uticaj štednje na ekonomsku produktivnost bio je dramatičan, kao što grafikon 2 pokazuje. Grafikon poredi ekonomsku produktivnost Vajmarske republike (njen bruto domaći proizvod) dvadesetih i tridesetih godina, sa Grčkom u dvehiljaditima (Podaci za Grčku opet dolaze iz baze AMECO, a za Nemačku iz istorijskih podataka Bundesbanke). I ovde su ekonomske performanse postavljene na 100 u prvoj kriznoj godini.


Ekonomske performanse Grčke i Nemačke

 
Podaci pokazuju da je grčki ekonomski pad još dublji nego pad Vajmarske republike. Od prve godine krize, Grčka je izgubila skoro petinu svog autputa, dok je autput Vajmarske republike smanjen „samo“ 15% – što je bilo dovoljno da se sruši prvi demokratski sistem u Nemačkoj. Tada su, kao i sada, ljudi gladovali u navodno civilizovanom društvu (vidi Huffington Post: Greek Debt Crisis: Children Too Hungry To Exercise In PE Class i Alf Lüdtke: Hunger in der Grossen Depression).

Da li je štednjom nametnuta depresija „oslobodila“ ekonomiju i lišila je neproduktivnih preduzeća, i omogućila kasniji rast produktivnosti, kao što veruju današnji nemački ekonomisti? Malo je falilo, ako smatrate da je čitava nemačka industrija bila neproduktivna. U svojoj sjajnoj knjizi o nacističkoj ekonomiji, The Wages of Destruction, ekonomski istoričar Adam Tuz pokazuje kako je Velika depresija dovela čitavu tešku industriju Vajmarske republike na ivicu propasti. Nemačkim industrijskim gigantima poput AEG početkom tridesetih pretio je bankrot, a velike banke koje su finansirale industriju – Deutsche Bank, Commerzbank i Dresdner Bank – bankrotirale bi da nisu nacionalizovane.

Nemačku industriju spasla je politika naoružavanja nacističke vlade nakon 1934. To je jedan od razloga zašto je nemački krupni kapital podržavao naciste do samog kraja. Takve mogu biti političke posledice ideologije „likvidacije svega“ koja gura čitave države u ekonomski i socijalni bezdan.

 
Fabian Lindner, Social Europe Journal, 18.01.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 23.01.2013.