Čak i našu, na učestale skandale gotovo oguglalu javnost šokirala je vest o jezivoj smrti zatvorenika S. B. preminulog početkom prošlog meseca u zatvoru u Padinskoj Skeli.
Tragična priča o S. B. je zaista višestruko apsurdna od samog početka. Čovek star 74 godine koji baš nikada nije imao nikakvih problema sa zakonom, na dan dočeka Nove godine bacio je petardu sa svoje terase i uplašio prolaznike. Zbog remećenja javnog reda i mira policija je protiv njega pokrenula prekršajni postupak, pa je prvostepenom odlukom prekršajnog suda osuđen na novčanu kaznu od 10.000 dinara da bi potom, postupajući po žalbi policije, drugostepeni prekršajni sud povećao kaznu na 30.000 dinara. Ali kako je, kao što se i u osuđujućoj presudi navodi, bio „lošeg imovnog stanja“, tu novčanu kaznu nije platio i ona mu je zamenjena zatvorskom.
Postojala je mogućnost da uprkos neplaćanju kazne ne ode u zatvor. Prema Zakonu o prekršajima (član 41) ako sud to oceni opravdanim, s obzirom na težinu prekršaja, visinu neplaćene novčane kazne i imovinske mogućnosti osuđenog, sud može, umesto kazne zatvora, odrediti da se neplaćena novčana kazna zameni radom u javnom interesu, s tim što osam sati rada zamenjuje jedan dan zatvora, odnosno 1.000 dinara novčane kazne, a rad ne može da traje duže od 360 sati. Čini se da bi to, imajući u vidu okolnosti, bilo i u opštem interesu ali se, nažalost, nije dogodilo.
Na izdržavanje kazne zatvora upućen je u zatvor u Padinskoj Skeli gde je, nakon višednevnog stravičnog mučenja, prebijanja i seksualnog zlostavljanja – umro.
Sa čak mesec i po dana zakašnjenja javnost je za njegovu smrt saznala iz saopštenja objavljenog na sajtu Višeg javnog tužilaštva, inače najblaže rečeno bizarnog i neprikladnog, budući da je u njemu, uz ostalo, nepotrebno, u maniru tabloida iznet niz pikantnih detalja o seksualnom i drugom zlostavljanju, ponižavajućih i uvredljivih za S. B. i njegovu porodicu.
Sumnja da su počinili ovaj zločin pala je na trojicu zatvorenika koji su istovremeno sa njim izdržavali kaznu i oni su uhapšeni. Javnost je još obaveštena da je direktor zatvora razrešen (premešten na mesto zamenika direktora u drugi zatvor) kao i da je služba unutrašnje kontrole pokrenula postupak protiv nekoliko zatvorskih čuvara.
Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (član 6) predviđa da se „krivična sankcija izvršava na način kojim se jemči poštovanje dostojanstva lica prema kome se ona izvršava“ kao i da su „zabranjeni i kažnjivi postupci kojima se lice prema kome se izvršava krivična sankcija podvrgava bilo kakvom obliku mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg kažnjavanja ili postupanja, zlostavljanja ili eksperimentisanja“. Navedene odredbe Zakona nesumnjivo podrazumevaju ne samo obavezu službenih lica da se uzdrže od bilo kakvih nečovečnih ili ponižavajućih postupaka prema licu koje izdržava kaznu, nego i obavezu da spreče takve postupke trećih lica. Više je nego očigledno da su se o tu obavezu mnogi grubo ogrešili.
Čak i ako krajnje benevolentno isključimo mogućnost da se iza mesec i po dugog ćutanja nadležnih krije pokušaj zataškavanja i objasnimo ga samo „trajanjem obdukcije“, neke stvari prosto bodu oči.
S. B. je više dana zverski maltretiran. Zatvorsko osoblje je to sasvim izvesno i moglo i moralo da primeti. I, razume se, da spreči. A nije sprečilo.
Zbog brojnih povreda on je tražio lekarsku pomoć. Pregledan je i pregledom je bez sumnje i moglo i moralo biti konstatovano da je žrtva više krivičnih dela. Povodom toga je nešto moralo biti preduzeto. A nije preduzeto ništa.
Mesto gde je zlostavljan, gde je zadobio povrede, bilo je savršeno dobro poznato. Nije nikako smeo biti vraćen u istu ćeliju. A jeste vraćen.
Moglo se i moralo pretpostaviti da će nakon vraćanja tamo gde je zverski zlostavljan maltretman biti nastavljen. I jeste nastavljen i okončan je smrću.
Ta smrt je sramota za sistem, za celu državu. U iole uređenim državama i manje skandalozni događaji otvaraju pitanja političke, moralne, objektivne odgovornosti sve do samog državnog vrha. Zbog odgovornosti i bez neposredne krivice, ministri ili drugi visoki funkcioneri smatraju da duguju javnosti objašnjenja pa i daju ostavke. Kod nas je tako nešto, svi znamo, odavno zaboravljeno. Ali i kod takvog stanja stvari, apsurdno je svođenje krivične odgovornosti za zločin samo na trojicu, makar po svoj prilici monstruoznih neposrednih izvršilaca.
Deluje neshvatljivo da javno tužilaštvo, uprkos mnoštvu nedopustivih propusta nadležnih, ne vidi više nego osnovane sumnje u izvršenje nekog krivičnog dela protiv službene dužnosti (bar nesavestan rad u službi) ili protiv pravosuđa (bar neprijavljivanje izvršioca krivičnog dela) ali to zapravo verno ilustruje funkcionisanje „sistema“ koji aktuelna vlast uspešno gradi više godina unazad – sistema neodgovornosti „elite“ i njenog okruženja. I potvrđuje da je to jedini sistem kod nas koji nikad ne zakazuje.
Peščanik.net, 22.03.2024.
Srodni linkovi:
Rodoljub Šabić – Nenajavljena poseta
Ljubodrag Stojadinović – Drška od metle
