GSS

Ovih dana LDP je dao jedan razborit i koristan predlog da se formira novi politički blok koji bi predstavljao efikasnu opoziciju tekućim vlastima. Nema razloga da se pitamo zašto taj predlog stiže godinu kasnije: „Srbi“ već decenijama demonstriraju da imaju vremena na pretek. Umesto toga, zapitajmo se ko bi trebalo da čini taj blok i u kom smislu bi on bio opozicija SNS-u i SPS-u. LDP je poruku očekivano uputio demokratama, a demokrate su očekivano odgovorile daleko manje razborito, što ipak ne znači da njihov odgovor nije od koristi. Naime, DS je, kažu, voljan da razgovara, ali ne vidi kako bi dve ideološki bitno različite partije – jedna socijaldemokratskog opredeljenja, a druga liberalnog – mogle da formiraju neki čvršći savez, a pogotovo neku novu političku celinu u vidu nove stranke.

Ostavimo sad po strani to što je u anglosaksonskom svetu sintagma „liberalna demokratija“ dovoljno široka da obuhvati i liberalni egalitarizam i tako pokrije približno isti onaj deo polja političkih ideja na koji se u kontinentalnoj Evropi odnosi kovanica „socijaldemokratija“; isto tako, socijaldemokratija počiva na temeljnim liberalnim vrednostima slobode, jednakosti i vladavine prava. Sledi da je iz deklarativnih ideoloških opredeljenja oličenih u imenima dve stranke teško izvesti neku ozbiljniju razliku. Da razlike u stvari uopšte nema govori i to što su obe stranke u političkoj praksi zorno demonstrirale da su daleko i od nagoveštaja realizacije sadržaja koje konotiraju njihovi nazivi. Na kraju, stvar prilično kvari i to što se dosadašnji politički rad DS-a i LDP-a malo razlikuje od onoga što nam SNS i SPS demonstriraju evo već drugo leto zaredom. Jedina bitna razlika između SNS-a, s jedne, i DS-a i LDP-a, s druge strane, unutar tog sveobuhvatnog neoliberalnog svetonazora kome je podlegla većina domaćih partija, sastoji se u čvrstoj volji SNS-a da se obračuna sa svojim političkim prethodnicima i na duže vreme ih ukloni iz političkog polja.

Stoga ipak raduje što se DS, makar i pogrešno, poziva na ideologiju i ukazuje na, istina nepostojeće, ideološke razlike. Ako je ikome stalo da u Srbiji formira novi politički blok, on ga mora graditi na jasnim ideološkim temeljima. Razume se, reč nije o tome da se ponudi program po principu – uzmi ili ostavi. Nova politika novog političkog saveza morala bi se formirati u pregovorima zainteresovanih aktera. Zato je važno i pitanje ko bi to sve mogao poželeti da nastupi kao opozicija sadašnjim vlastima, i iz kojih razloga. „Intuicija“ upućenog posmatrača kaže nam da bi to mogli biti LDP, DS, SDU, a svakako i Nova stranka. Šta to čini bliskim ove stranke? Slične pozicije nekih njihovih istaknutih članova tokom devedesetih? Jednim delom i to; ali, mnogo više od toga reč je o akterima koji su propustili istorijsku šansu da u prvoj deceniji 21. veka Srbiju preobraze u pristojno društvo.

Ta šansa prokockana je zbog ustupaka koji su s jedne strane davani „srpskom“ nacionalizmu (u tom smislu vrlo je rečita uloga DS u nizu besmislenih rehabilitacija iz protekle decenije, koje možda nisu bitno uticale na materijalne prilike u zemlji, ali jesu u znatnoj meri odredile ideološki krajolik današnje Srbije), a s druge strane brutalnoj neoliberalnoj gramzivosti pripadnika nove političke i ekonomske elite. Svi ti ustupci predstavljali su se kao neophodni elementi jedne tranzicione politike, i prihvatani su zdravo za gotovo iako niko nije umeo de odgovori na jednostavno pitanje: tranzicije ka čemu? Danas se, u tranzicijskom smislu, SNS pokazuje kao znatno sposobnija politička snaga, što je i logično i očekivano: ona se izlegla iz „srpskog“ nacionalizma kome nimalo nije tuđa neoliberalna logika „golog opstanka“ u čije ime je sve dozvoljeno. Ako DS i LDP, uz možda još neke stranke, nastave da se takmiče u „tranziciji“ sa SNS-om, kao što to sada čine, treba im odmah reći – nemate nikakve šanse, tu utakmicu glatko ćete izgubiti. Što možda i ne mora previše da nas žalosti, da nije nesrećne okolnosti da u nedostatku alternative današnjoj vlasti gubi i Srbija.

Stoga novi politički blok mora jasno da kaže da Srbija nije ni u kakvoj tranziciji: reč je jednostavno o državi u nastajanju, pa je utoliko primerenije govoriti o „revoluciji“, a o novom političkom bloku kao o „revolucionarnom“. Revolucija je ovde pod navodnicima da bi se odmah otklonile sumnje u to da se zagovara neka nasilna promena režima. Naprotiv, radi se naprosto o tome da ova zemlja nikada pre nije bila ustavna demokratija, a smisao nove revolucije, to jest suštinske promene, bio bi onda u tome da Srbija jednom konačno to postane. U tom procesu definisanja države moraju se odmah podići i čvrste ograde prema nacionalističkom nasleđu iz devedesetih, s jedne, kao i prema neoliberalnim nasrtajima na socijalnu državu, s druge strane. To bi bila ideološka platforma s koje bi mogao da nastupi novi blok.

U praktičnom smislu, to znači da bi nova politička snaga morala, recimo, da zatraži što hitnije raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu. Dalje, morala bi jasno da se založi za praktično, ako ne i formalno, priznavanje države Kosovo. Pored toga, morala bi da insistira na prekidanju svih posebnih veza sa Republikom Srpskom (sve i ako to podrazumeva promenu Dejtonskog ustava), a na uspostavljanju takvih veza sa svim susednim državama, a pogotovo s onima sa kojima deli jugoslovensko nasleđe. U sferi ideologije, to bi onda značilo i prevrednovanje socijalističkih i antifašističkih tradicija kojih se ovo društvo praktično odreklo u prošle dve decenije. Iz takvih opredeljenja proizašle bi i smernice za potrebne promene u obrazovanju i kulturi. Kao krajnji cilj, treblo bi postaviti izgradnju pluralnog društva, u kome se ljudi neće deliti na građane prvog i drugog reda prema ideološkim, etničkim, verskim, seksualnim, klasnim, staleškim ili nekim drugim privrženostima. Samo takva politička zajednica mogla bi predstavljati stabilno okruženje za ekonomsku obnovu i razvoj države.

No, sve i kada bi bilo moguće da se više političkih aktera dogovori oko ovako postavljenih ciljeva, a nema mnogo razloga da verujemo da jeste, pred njima bi stajao još jedan, gotovo neostvariv zadatak: oni bi morali da uvere građane da su se suštinski promenili te zato neće ponovo prokockati novu šansu. Ostaje nam samo da se nadamo: ako je to pošlo za rukom čelnim ljudima iz SNS-a, možda u tome mogu uspeti i DS i LDP ako se ujedine u novu stranku – Građanski savez Srbije.

Peščanik.net, 06.09.2013.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)