O kritici ideologije u fotokolažima Slobodana Stošića

Fotokolaži Slobodana Stošića mnogo su više od ilustracija koje uspešno prate analitičke tekstove objavljene u biltenu Stanar (izdanje Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada). Šta je to što ove kolaže – ove originalne „slikovne aparate“ koji čine sastavni deo, štaviše, vezivno tkivo biltena – čini snažnim i provokativnim? Čime oni plene našu pažnju i navode nas na razmišljanje?

Moć Stošićevih slika proističe iz beskompromisnih kratkih spojeva kojima ostvaruju temeljnu kritiku savremene ideologije srpskog nacionalizma. Osnovno sredstvo ove montažno zasnovane kritike jeste halucinatorni preklop, koji ideološke mitologeme i činjeničnu stvarnost otvoreno stavlja u istu ravan. U tematu posvećenom pitanju „Da li je moguće misliti priznanje Kosova ako si Srbin?“ (Stanar, br.16-17, jesen 2022), Stošićeva metoda dolazi do izražaja u seriji kolaža koji efektno destabilizuju nacionalističku panegiriku koja se plete oko kosovskog mita ili, kako ga Petar Atanacković (u istom broju biltena) nedvosmisleno dijagnozira, oko „kosovskog fantazma“.1 U svakom od ovih kolaža, Stošić fotografskim superponiranjem dve slike gradi deliričnu hiper-realnost u kojoj se opštepoznata, već viševekovna herojska i stradalnička ikonografija, simboli, istorijski i narativni tropovi etnonacionalne fantazmagorije, razotkrivaju kao nerazdvojni od zločina i traume koje je proteklih decenija (može se reći: u istorijskom prezentu) sprovodio i proizvodio srpski državno-politički i vojno-policijski aparat.

Tako, Stošićevom intervencijom slika Kosovka devojka (Uroš Predić, 1919) postaje scenografijom za hladnjaču sa telima ubijenih albanskih civila, koja 1999. godine izranja iz Dunava. U drugom, pak, fotografskom preklopu, nacionalističko orgijanje na Gazimestanu 1989. godine (u vreme kada je Srbija još uvek bila jedna od republika u SFRJ), deluje kao filmska masovka iz koje u prvi plan iskače nemi svedok zločina koji će se desiti: dečiji duks pronađen početkom 21. veka, ekshumacijom tela iz masovne grobnice u Batajnici. Radnja slike Osvećeno Kosovo (Paja Jovanović, 1914), kao da se odvija u jednom te istom prostorno-vremenskom registru sa suđenjem čelnicima miloševićevske Srbije u Hagu. Seoba Srba (Jovanović, 1896) prerasta u delirijum napuštene dece u psihijatrijskoj bolnici u Štimlju. A prikaz „junačkog“ sukoba Marka Kraljevića i Muse Kesedžije (na slici Vladislava Titelbaha iz 1900. godine) ukazuje se kao trajući kontekst ekstremnog nasilja nad ženama, mizanscen masovnih silovanja i mučenja tokom nedavnog rata na Kosovu.

Stošićevi kratki spojevi u „nadistorijski“ monolit srpske nacionalne epike i mitologije dosledno upisuju skorašnje, istorijski vrlo konkretne, drastične manifestacije rasističke netrpeljivosti prema „drugom“ (Albanci). Time se sugeriše neupitnost veze između pomahnitale reakcionarne ideologije i zločina – ali i više od toga. Najdragoceniji i najrazorniji Stošićev doprinos kritici nacionalističke mitomanije sadrži se u činjenici da istovremenost njegovih vizuelnih preklopa (simultano prisustvo dve prikazane slike) ovoj vezi između ideologije i njenog mračnog bilansa poriče svaku mogućnost proste sukcesije i jednosmerne uzročno-posledičnosti, te je sagledava iz naglašeno sadašnje perspektive, kao amalgam koegzistirajućih i podjednako užasavajućih vektora. U ovom registru „hronologije sadašnjosti“ (da se poslužimo relevantnim terminom Sylvaina Lazarusa,2 mislioca i aktiviste bliskog Grupi za konceptualnu politiku), ne samo da je velikosrpski ideološki imaginarijum doveo do planskog masovnog ubijanja i proterivanja albanskog stanovništva na Kosovu, već uporno istrajavanje i nepoljuljani kontinuitet sveprisutnih rituala samo-konstituisanja srpske nacije na bazi kosovskog fantazma upravo taj program etničkog čišćenja istovremeno potvrđuje kao ništa manje nego pokretač ove ideološke fantazmagorije.

U Stošićevim fotokolažima, drevni „kosovski zavet“ i „vidovdanski duh“ izrastaju iz zločina današnjice. To je politički otrežnjujuća lekcija ovih halucinatornih slika.

***

U Stanaru posvećenom problemu nasilja u Srbiji (br.18-19, leto 2023), Stošićeve fotomontaže i dalje dosledno proizvode utisak hiperrealnosti. Naglasak, međutim, više nije na halucinatornom pre-klapanju mitskih ideologema i surove činjenične stvarnosti (kao u prethodnom broju biltena o „Kosovskom fantazmu“), već na zastrašujuće uverljivom – tehnički preciznom, de facto nevidljivom – montažnom u-klapanju dve vrste sadržaja u neobičnu, dokumentaristički intoniranu reportažu. Naoružana deca-ratnici (slike preuzete sa javno dostupnih sajtova koji prikazuju kampove u Rusiji i Ukrajini u kojima se deca obučavaju u korišćenju vatrenog oružja) haraju dobro poznatim, ali sablasno pustim lokacijama – ulicama, trgovima i parkovima Beograda. Odraslih nema nigde. Na Terazijama i ispred hrama Svetog Save dečaci nišane i pucaju. Na Kalemegdanu se repetiraju mašinke. Ispred Skupštine se čuva straža. Na Ušću i ispred zgrade Politike deca u maskirnim uniformama poziraju mašući oružjem. Sve je obasjano infracrvenom svetlošću…

Ovom jezivom, apokaliptičnom slikom današnje Srbije odjekuju nedavne tragedije u školi „Vladislav Ribnikar“ i u okolini Mladenovca, ali i decenije ratovanja, paravojnog i mafijaškog divljanja, etničkih čišćenja i genocida, te njihovog sistematskog negiranja – sve propraćeno i poduprto neprekidnom promocijom „junačke“ etnonacionalističke kulture. U duhu te raspomamljene militantne kulture odrastale su – i još uvek odrastaju – čitave generacije mladih ljudi. Nasilje je danas u Srbiji sveobuhvatno, apsolutno: to je užasavajuća suština Stošićevih hiperboličnih fotokolaža, a centralno sredstvo njihove slikovne apsolutizacije nasilja jeste pogled. Ne pogled gledaoca, niti pak pogledi dece-ratnika prikazanih na slikama. Ovi drugi su ionako svi eksplicitno eliminisani iz fotokolaža, intervencijom koja (delimično inspirisana Maljevičevim Suprematizmom) oči dece prikriva raznobojnim geometrijskim oblicima. Time se ukazuje na neophodnost etički odgovornog odnošenja prema deci, što podrazumeva njihovo pravovremeno obrazovanje i adekvatnu zaštitu, a isključuje senzacionalističko paradiranje njihovih ličnosti, identiteta i sudbina.3

Ali blokiranjem dečijih pogleda Stošić takođe ukazuje da smislena kritika nasilja mora prevazići njegovu individualizaciju i pristupiti mu kao sveprisutnom – štaviše, u Srbiji danas već sveodređujućem, „autokratski deregulisanom“ (Branislav Dimitrijević) – društvenom problemu.4 U tu svrhu, Stošić skreće gledaočevu pažnju na onaj ključni, strukturni pogled bez koga ni jedne od ovih slika ne bi ni bilo. To je pogled kojim se slike uspostavljaju: gledanje koje slike komponuje i uokviruje. Taj uvek prisutni konstitutivni pogled ovde se ističe svojim infracrvenim sjajem. Reč je o „nadčovečanski“ (i nečovečanski) moćnom gledanju putem ratne tehnologije, koja precizno detektuje, odabira i eliminiše žive, toplokrvne mete. Na Stošićevim slikama pogled koji konstituiše vidno polje je, bez izuzetka, panoptički pogled snajpera, automatske puške, ili pištolja.5 Dečaci-ratnici stoga, zapravo, ni ne moraju sâmi da gledaju. Za njih, ali i njih – za sve nas, ali i nas – kroz moćni optički nišan uvek već gleda etnonacionalna država, titular apsolutizovanog nasilja.

Peščanik.net, 01.06.2024.


PODRŽITE PEŠČANIK

________________

  1. Petar Atanacković, „Kosovski fantazam“, Bilten Stanar, 16-17 (jesen 2022), str.7-9.
  2. Sylvain Lazarus (sa Claire Nioche), Hronologije sadašnjosti 2018 – 2019 (Novi Sad: Grupa za konceptualnu politiku, 2020).
  3. Videti takođe: Branislav Dimitrijević, „O slikama u ovom broju“, Bilten Stanar, 18-19 (leto 2023), str.2.
  4. Branislav Dimitrijević, „Deregulisana autokratija i njeno ‘održivo’ nasilje“, Bilten Stanar, 18-19 (leto 2023), str. 1-2.
  5. Za širu diskusiju o ovoj temi, videti klasičnu studiju: Paul Virilio, War and Cinema: The Logistics of Perception (London: Verso, 1989)

Author: Pavle Levi