Blade Runner 2049, foto: Warner Bros

Blade Runner 2049, foto: Warner Bros

Treba reći odmah na početku: nisam siguran da bi se romani Philipa K. Dicka mogli jednostavno raditi u školi, čak i sa učenicima viših razreda srednjih škola. I to ne zato što je reč o složenoj naraciji i višeslojnim fikcionalnim svetovima sa sumnjivim ontološkim statusom unutar proznog okvira (naprosto nikada niste sigurni da li se nešto u Dickovim pričama zaista dogodilo ili se sve odvija u snovima ili priviđenjima nekoga od junaka) – naprotiv, to bi upravo bila preporuka za njihovo čitanje i razgovor o njima u učionici, o čemu će nešto kasnije biti više reči. Stvar je u nečemu drugom – a to je pronicljivo uočio i precizno opisao jedan drugi veliki pisac, ali i čitalac i kritičar naučne fantastike, dakle žanrovski kolega Philipa Dicka, Stanisław Lem.1 Naime, Lem kaže da je u najboljim Dickovim romanima – a 1975, kada o tome piše, izdvaja ih četiri: Tri stigme Palmera Eldriča,2 Ubik,3 Čekaj prošlu godinu, Galaktički iscelitelj keramike4 – uvek reč o entropiji, to jest o raspadanju sveta njegovih junaka ili o „nadiranju haosa“. Lem još tvrdi da je Dick utoliko veliki pisac koliko verno dočarava stanje svesti osoba suočenih sa sveopštim rasulom – a to radi maestralno.

Ovaj vrednosni sud o Dickovoj prozi jeste zapravo jedan izvod iz Lemovog načelnog viđenja šta bi u stvari trebalo da bude suština naučnofantastičnog žanra. Lem kaže da se u naučnoj fantastici uvek polazi od jedne ili više pretpostavki koje su praktično nemoguće u realnom svetu koji poznajemo, ali nisu nezamislive ako se uzme u obzir mogući (ili nemogući – teško je to proceniti) napredak nauke u doglednoj ili dalekoj budućnosti – recimo, putovanje kroz svemir brzinom većom od brzine svetlosti; naseljavanje drugih planetarnih sistema ili galaksija; pa čak, u nekom smislu, i susreti s vanzemaljcima (zamišljenim po analogiji s poznatim uvidima nauke u funkcionisanje živih organizama). Međutim, jednom kada se za priču postave te osnove, sve ostalo se mora logično izvoditi iz njih i nije dopustivo (u smislu narativne koherencije) na proizvoljan način uvoditi nove pretpostavke kako bi se pravili zaokreti (peripetija bi bila prikladan termin za ovo) u priči. Jer, smisao nije u tome da se autori nadmeću u smišljanju novih, što neverovatnijih pretpostavki; naprotiv, u skladu s raspoloživim znanjem o društvu i ljudskoj prirodi, oni treba da prikažu kako će se ljudi ponaosob i kao grupa ponašati u okolnostima zadatim polaznom pretpostavkom.

Zato Lem tvrdi da u nekom suštinskom smislu nema ozbiljnijih razlika između dobrih realističkih romana, recimo, iz 19. veka, s jedne strane, i kvalitetne naučnofantastične proze, s druge: i jedno i drugo mora biti uverljivo u odnosu na ono što nam je poznato o ljudima i njihovom ponašanju. Tako onda i Dick, zaključuje Lem, upečatljivo prikazuje obične ljude u neobičnim okolnostima raspadanja sveta, to jest nestajanja realnosti na koju su se navikli. Kada se tako čitaju, romani, ne baš svi, ali oni najbolji, kako kaže Lem, Philipa Dicka duboko su pesimistični, na način na koji su pesimizma puni, na primer, i proza Franza Kafke ili Lava Tolstoja (ako u središte tumačenja Tolstojeve proze postavimo tragične likove poput Ane Karenjine). I Kafka i Tolstoj, naravno, jesu u lektiri, ali je pitanje koliko je pesimizam njihovih dela shvatljiv mladim osobama punim nadanja i iščekivanja od života. Nemam odgovor na to pitanje, pa ga ovde ostavljam po strani. Dalje ćemo o Philipu Dicku, Lemu, i još ponekim autorima naučne fantastike, kao što su braća Strugacki, na primer, čija barem neka dela prate isti pesimistični trag.

1.

Ove godine o Philipu Dicku se ponovo piše, ponajviše zbog nastavka filma „Blade Runner“. Nastavak je jesenas ušao u bioskope, pod naslovom – „Blade Runner 2049“. Daleke 1982, originalni film Ridleyja Scotta nastao je prema scenariju napisanom po predlošku Dickovog romana Sanjaju li androidi električne ovce?5 Delo iz 2017. režirao je Denis Villeneuve. I nije se proslavio. Koliko god da je vizuelno upečatljiv, a čak ni to nije preterano, na planu sadržaja film je sasvim podbacio i izbrisao i ono malo tragova koji bi mogli, iz prethodnog dela, da vode ka Dickovom fikcionalnom svetu. Nije nemoguće da je i to jedan od razloga zbog kojih je kampanja za film u ozbiljnijim dnevnim novinama i magazinima (na engleskom jeziku) više bila fokusirana na samog Philipa Dicka, nego na novo kinematografsko ostvarenje: za razliku od filma, o Dicku i dalje ima mnogo toga dobrog da se kaže s valjanim razlozima.

Mnogi narativni elementi, pa čak i središnji zaplet, iz novog „Blade Runnera“ – ili „Istrebljivača“, kako je u vrlo prikladnom prevodu pre više decenija ovde glasio naslov filma – mnogo više zajedničkog imaju sa drugim i trećim delom čuvenog serijala „Matrix“ sestara (u vreme snimanja filma braće) Wachowski nego sa Dickovim romanom ili prvim „Blade Runnerom“. U Dickovom proznom svetu uopšte, a u romanu Sanjaju li androidi električne ovce? posebno, teško da ima mesta za kolektivnu pobunu protiv nepravde ili za svesnu žrtvu junaka iz nekih viših pobuda. Štaviše, u Dickovom svetu teško da ima junaka, izuzev u smislu likova iz priče. Dickovi likovi, da ponovimo, redom su obični ljudi, izgubljeni u svetu i vremenu, bez ikakve ideje o tome da mogu bilo šta da promene svojim delanjem ili žrtvom. Pored toga, ono što ih još čini bliskim nama, njihovim čitaocima, to jest ono što bi oni mogli (ili bi trebalo) da dele s nama jeste ipak i jedan moral u kome se i dalje jasno razlikuje dobro od zla, ispravno od neispravnog – postojanje te jedne, praktično jedine stabilne tačke u svetu koji se ruši pred nadiranjem haosa, naprosto je neophodno za formiranje suda o konačnom porazu.

Naravno, kao da se ispostavlja da to nije dovoljno za atraktivnu filmsku priču, s pretenzijama na veliku zaradu. Prvi „Blade Runner“ bio je, recimo to tako, katastrofa – iz ugla bioskopskih blagajni. Svoj status velikog i važnog filma, „Istrebljivač“ je sticao s vremenom, a potvrđivao u nizu novih tumačenja i naknadnih filmskih referenci. Drugim rečima, film je ostavio svoj beleg na istoriji kinematografije iako je zarada izostala. Ridley Scott je kao producent nastavka „2049“ više decenija kasnije probao da unovči ovaj simbolični kapital, ali i da izbegne finansijski rizik6 koji bi sa sobom nosilo ponavljanje narativnih sklopova iz prvog filma. Stoga su scenaristi više pozajmljivali iz drugih uspešnih sf serijala nego što su se trudili da ostanu verni izvornom autoru priče o istebljivaču.

U vezi s tim, vredi skrenuti pažnju i na jedan paradoks: u protekloj deceniji primetan je zaokret industrije zabave prema – recimo to tako – revolucionarnim sadržajima: tematizuju se kontroverzne teme (recimo u seriji „Sluškinjina priča“), zagovara se socijalna pravda (recimo u filmu „Elizijum“),7 prikazuje pobuna protiv nedostojnih uslova života (recimo u serijalu „Matrix“). Serijal „Matrix“, zajedno sa svojim velikim finansijskim uspehom, dobro otelovljuje te tendencije. S druge strane, junaci Dickovih fantastičnih svetova, dakle mali ljudi, žrtve su totalitarnih poredaka, velikih korporacija, industrija zabave – njihovi svetovi raspadaju se pod pritiskom novca i nedemokratskih načina potpune kontrole i vladanja, uključujući tu i medije, ali i priručne automate za generisanje religioznih osećanja (kao u romanu Sanjaju li androidi električne ovce?). Jedan takav svet opisan je dakle u romanu Sanjaju li androidi električne ovce? Iz tog sveta ostalo je malo šta u prvoj ekranizaciji „Blade Runnera“ (ni u naznakama tu nema ništa od religije mercerizma, na koju se Dickova priča fokusira na kraju), a gotovo ništa u drugoj. Iz toga bismo mogli da izvedemo jedan možda isuviše simplifikovan zaključak: na tržištu zabave dobro se prodaje pobuna, ali ne i prikazivanje razloga za pobunu, to jest uzroka zbog kojih se svet nalazi u lošem stanju.

2.

Istrebljivač iz Scottovog filma iz 1982. ubija replikante (kiborge, androide) naprosto zato što mu je to posao. Rik Dekard,8 središnji lik Dickove priče o androidima, ubija ih jer želi da zaradi novac. A novac mu je potreban da bi kupio domaću životinju, pravu, a ne veštačkog replikanta, kako bi o njoj mogao da vodi računa u skladu s religioznim porukama mercerizma. Mercerizam podstiče ljude da saosećaju sa drugima i posvete se negovanju tuđih života, te tako ispune smislom svoje živote u dehumanizovanom okruženju planete koja je prošla kroz apokalipsu. Nevolja je u tome što nema dovoljno pravih životinja, pa se umesto njih koriste replikanti. Ali, voditi računa o „životu“ automatske životinje, „električne ovce“ na primer, samo je privid smisla, razmišlja Dekard. A prave životinje su isuviše skupe: zato mora ubiti dovoljno replikanata – da bi zaradio da kupi pravu životinju. Imati pravu životinju je i stvar prestiža – pravom životinjom možete se pohvaliti pred susedima, što već liči na krivljenje izvornih intencija mercerizma.

Nećemo ići dalje u predstavljanje mercerizma – i ovo je dovoljno da vidimo o kakvoj se logičkoj petlji radi u Dekardovom slučaju: on mora biti okrutni ubica kako bi dobio priliku da pokaže milosrđe, to jest saosećanje i brigu prema bližnjima. To je tako, jer iza mercerizma stoji neumoljiva logika novca. Na ovaj element zapleta nadovezuju se drugi, koje bismo mogli označiti kao topose Dickovog pripovedanja. Dekard će u poteri za replikantima naići na policijsku stanicu istovetnu sa njegovom, i u njoj na iskusnog istrebljivača koji mu pomaže u surovom poslu, da bi se ispostavilo da je stanica lažna, da su je napravili replikanti kako bi zavarali trag, kao što je i kolega istrebljivač u stvari replikant. Što onda samog Dekarda navodi da se zapita da li je i on sam – replikant. Ovakvi, zatvoreni narativni krugovi, u programerskom jeziku bismo ih zvali bugovima, ili petljama iz kojih nema izlaza, karakteristični su za Dickovo pripovedanje. Na kraju njegovih velikih romana, sledimo ovde Lemovu klasifikaciju, nema raspleta, nema rešenja ili izlaza.

Lem će nadahnuto pisati o drugom Dickovom romanu – Ubiku. Poljski pisac će reći da je polazna pretpostavka Ubika tehnologija koja omogućava da se ljudi zamrznu u stanju između života i smrti, ili na prelasku iz života u smrt. Povrh toga, tehnologija omogućava da se sa ljudima u takvom stanju komunicira jednom posebnom vrstom telefona. Nadalje, komunikacija je moguća i između samih zamrznutih osoba. Na toj narativnoj osnovi izgrađen je svet Ubika. Realistički, pak, element romana čine reakcije likova smeštenih u takvo stanje. Pošto je reč o jednom svetu sastavljenom iz delova sećanja raznih osoba, i pošto u njemu ne može biti budućnosti, već samo ono što se dogodilo, priča se ne kreće kroz vreme unapred, nego unazad. Svaki korak unazad u priči istovremeno podrazumeva i da se razgradi sve ono što je postojalo u prethodnom trenutku, a nije ga bilo u sledećem, gledano unazad. Tako se pred, uslovno rečeno, očima junaka doslovno raspada materijalni svet koji ih okružuje. Ljudska je u njihovim rekacijama očajnička potreba da razumeju šta se događa (oni još ne znaju da su zamrznuti), kao i njihova međusobna privrženost, jer u tom svetu u rasulu, jedina konstanta jeste prijateljstvo između njih.

Naravno, i u Ubiku imamo velike korporacije vođene logikom novca i zarade, kao i razne modele za nadziranje pojedinaca, ali je teško reći da li su baš to pravi uzroci raspada9 kome svedočimo zajedno s likovima iz knjige. Iako Dick jasno pokazuje svoj stav prema totalitarnim porecima i velikim korporacijama, ne bi se moglo tvrditi da on samo njih krivi za narastajući haos u svojim romanima.

3.

Kao o Dickovom Ubiku, Lem će s velikim poštovanjem pisati10 i o romanu Piknik pored puta braće Strugacki,11 autora u to vreme s iste strane Gvozdene zavese12 na kojoj se nalazio i sam poljski pisac. Na sličan način, hvaliće Lem i Strugacke kao Dicka. Reći će da oni oko jedne naučnofantastične pretpostavke o kratkoj poseti vanzemaljaca Zemlji grade izuzetno uverljivu priču, zasnovanu na svemu što znamo iz istorije čovečanstva o ponašanju u ekstremnim situacijama čitavih društava i pojedinaca. Zameriće Lem, ipak, pri kraju svog eseja, Strugackima što su svoj roman iz naučnofantastičnog žanra preveli u bajku i, završivši ga tako, izneverili sopstvenu priču.

Lem je, naravno, već smo to rekli, pronicljiv čitalac. Pored toga, u više svojih eseja, on se trudi da odvoji naučnu fantastiku od fantastike u bajkama i mitovima. Dignitet naučne fantastike, veruje on, stoji ili pada sa poštovanjem ili nepoštovanjem te, ipak, u velikoj meri, porozne granice. Lem do jedne tačke u priči vidi Piknik pored puta kao uzorno delo naučnofantastičnog žanra i zato je pomalo ljut što njegovi autori granicu nisu poštovali do kraja. Pa ipak, Strugacki bi imali šta da kažu u svoju odbranu. Delimično neočekivano za autore iz naučne fantastike, Strugacki pokazuju ozbiljnu sumnju u mogućnost ljudi da tehnološkim razvojem reše probleme koji neminovno iskrsavaju u njihovim zajedničkim životima. Kako to i Lem ispravno primećuje, Strugacki su povrh toga sumnjičavi i spram sposobnosti ljudi da na razuman način pojme i odgovore na moguće poruke ili posete iz svemira.13 Taj antimodernistički, antiprosvetiteljski sentiment oni iskazuju u mnogim svojim romanima, pa tako i u Pikniku pored puta. Ali, taj njihov antropološki pesimizam u Pikniku pored puta ima svoje granice – ljudi nisu sasvim izgubljeni, a spas mogu potražiti u veri, to jest mogu se pouzdati u promisao jednog višeg bića koje se stara o njima. Otuda bajkoviti kraj, s jasnim aluzijama na novozavetno Hristovo penjanje uz Golgotu.

Dick nije mogao na sličan način da razočara Lema. Njegov antropološki pesimizam je bezobalan. I nema spasenja,14 ni bajkovitog, barem ne u vidu bilo kakve religije, kako to vidimo i na primeru mercerizma iz romana o Dekardu. Ali, to ne znači da je saosećanje koje imamo prema njegovim junacima neutemeljeno ili lažno. Mi sa tim junacima saosećamo, ponovimo i to još jednom, jer sa njima delimo jedno isto moralno osećanje. Svet, vidimo kao i oni, ide dođavola, a to nas pogađa, kao i njih, jer možemo da zamislimo da bude i drugačije. A drugačije nije, i tu je konačna tačka Dickovog antropološkog pesimizma, zbog same ljudske prirode. Totalitarni poreci, nasilje novca i velikih korporacija, pervertirana industrija zabave, lažne nade u spasenje i krive religiozne objave – sve to dakle nije korumpiralo ljude. Naprotiv, to je tu zbog toga što su ljudi naprosto takvi kakvi su.

4.

Na mnogim mestima u Dickovim romanima ćemo se i nasmejati, istina kiselo. Dick je izuzetno duhovit autor, na način na koji je to, recimo, i Kafka. Ova dvojica autora su i po mnogo čemu drugom bliska. Kao Kafkini, Dickovi junaci stoje pred svetom koji ne razumeju i trpe štetu – mogli bismo čak reći: stradaju u jednom biblijskom smislu. Ali dok Kafka sugeriše da su razlozi za to stradanje verovatno onostrani, kod Dicka je sve zemaljsko, iako je reč o naučnoj fantastici.

Druga razlika između njih dvojice jeste izabrani narativni registar. Dok se Kafka kreće u mitskim visinama, Dick stoji – premda to, ponovo, neobično zvuči za naučnu fantastiku – s obe noge čvrsto na zemlji. Ne samo što su njegovi junaci sami po sebi obični, nego su i životi koji oni vode, koliko god se u njih uplitali vanzemaljci i čudesna tehnologija, prizemno obični15 i u tom smislu upravo onakvi kao naši. I stoga, kada razmišljamo o njima, baš kao što je to Lem tačno primetio, razmišljamo upravo o nama samima.

Od svega toga nema ništa u novom „Blade Runneru 2049“. Nešto od obične ljudskosti i morala – a zapravo ponajviše saosećanja i to kako i treba u završnoj sceni filma – ipak vidimo u prvom „Blade Runneru“ iz 1982. Preporuka bi onda bila da se umesto novog odgleda stari „Istrebljivač“. A, naravno, najbolje bi bilo pročitati same romane, ako ne sve, onda bar Sanjaju li androidi električne ovce? Ne mora tako da bude,16 ali u ovom konkretnom slučaju pokazalo se da ekranizacije daleko zaostaju za svojim književnim predlošcima.

Školegijum br. 22, 18.12.2017.

Peščanik.net, 27.12.2017.

________________

  1. Vidi tekst „Philip K. Dick: A Visionary Among the Charlatans“, u zbirci ogleda Stanisława Lema Microworlds (Harcourt Brace, 1984), str. 106-135.
  2. Philip K. Dick, Tri stigmate Palmera Eldriča, preveo Marko Fančović (Beograd: Amber, 2000). Jedna usputna primedba o izdanjima Dickovih romana u Srbiji: jedan broj prevoda njegovih romana objavljen je kao piratsko izdanje, pa valja sumnjati da su imena njihovih prevodilaca i izdavača prava. A to je opet u savršenom skladu sa onim što se događa u samim tim romanima, pa bi se tako moglo reći da im je stvarnost u jednom smislu ovde ostala do kraja verna.
  3. Filip Dik, Ubik, preveo Nikola Jordanov (Beograd: Prosveta, 1986).
  4. Filip K. Dik, Galaktički iscelitelj keramike, preveo Aleksandar B. Nedeljković (Beograd: Polaris, 1995).
  5. Filip K. Dik, [Blade Runner] Sanjaju li androidi električne ovce?, preveo Aleksandar B. Nedeljković (Beograd: Algoritam, 2007).
  6. Da je Scott verovatno bio u pravu, moglo bi da se tvrdi i na osnovu finansijskog učinka filma „Tamno skeniranje“ (2006), koji verno ekranizuje istoimeni Dickov roman. Kao sam roman, i film je neobičan na više načina, a na prvi pogled i zato što je prvobitno snimljeni materijal pretočen/pretvoren u crtani film, što nije bez veze sa jednim od osnovnih elemenata u priči: maskiranjem identiteta, to jest njegovim rastakanjem u mnoštvu drugih identiteta i to pomoću sprave za prikrivanje, čega drugog nego – identiteta. Uprkos zvezdama koje igraju u filmu – Keanu Reeves, Robert Downey, Jr., Woody Harrelson, Winona Ryder – i uprkos tome što su iza njega stali producenti poput Stevena Sodebergha i Georgea Clooneyja, film reditelja Richarda Linklatera je, kao i prvi „Blade Runner“, bio finansijski promašaj i nije uspeo da zaradi ni onoliko koliko je bilo utrošeno da bi bio napravljen. Toliko o komercijalnom potencijalu na ekran verno prenetih sadržaja Dickovih romana. Filip K. Dik, Tamno skeniranje, prevela Anika Krstić (Beograd: Algoritam, 2008).
  7. O „Elizijumu“ smo govorili u prošlom broju Školegijuma.
  8. Ime glavnog junaka jasna je referenca na čuvenog filozofa i njegovu tvrdnju – mislim, dakle postojim. I u ovom, ali i u drugim Dickovim romanima, implikacije ove tvrdnje dovode se do apsurda – da li postojim ako mislim (recimo u Ubiku); koje to „ja“ misli, to jest čije su to misli, i ako su tuđe, ko onda postoji (takođe u Ubiku). U romanu Sanjaju li androidi električne ovce?, posredstvom jedne tehničke sprave dolazi da potpune identifikacije između sledbenika i „učitelja“ Mercera – pa nije jasno da li u tom trenutku postoji i sledbenik, ili samo Mercer, koji inače više nije živ. Stvari se dodatno komplikuju sa replikantima – kiborzima po svemu nalik na ljudska bića. Njima se umeću sećanja koja nisu njihova, da bi što više ličili na ljude, to jest ponašali se kao ljudska bića. Iz ugla replikanata, šta bi moglo da znači – mislim, dakle postojim?
  9. Verbalnu varijantu raspada gledamo, pak, u Galaktičkom iscelitelju keramike (preveo Aleksandar B. Nedeljković; Beograd: Polaris, 1995). Tu se, na primer, osobe koje se međusobno ne poznaju, s raznih krajeva sveta, igraju tako što rešavaju verbalne zagonetke. Naslov nekog poznatog dela propusti se kroz mašinu za prevođenje na neki drugi jezika, a onda se taj novodobijeni naslov ponovo propusti kroz mašinu za prevođenje na prvobitni jezik. Zadatak igrača je da na osnovu tog dva puta modifikovanog naslova pogode o kom je delu u stvari reč. Ova naučnofantastična varijanta Vavilonske kule zapravo je duhoviti komentar na promašena nadanja da bi računari jednog dana mogli zameniti prevodioce.
  10. Reč je o članku „About the Strugatskys’ Roadside Picnic“ iz 1983, u zbirci ogleda Stanisława Lema Microworlds (Harcourt Brace, 1984), str. 243-278.
  11. Arkadij i Boris Strugacki, Piknik pored puta, preveo Andrej Lavrik (Beograd: Naš dom, 2011).
  12. Ovo je danas inače nebitan detalj, a ovde ga pominjem samo kao povod za jednu neobičnu, gotovo pa neverovatnu anegdotu, koja je, sve i da je izmišljena, na zanimljiv način u skladu s autorskim intencijama koje iščitavamo iz Dickove proze. Godine 1974, on je, naime, prijavio Lema FBI-u. I to ne kao osobu: naprotiv, tvrdio je u prijavi da autor Stanisław Lem ne postoji, te da je u stvari reč o posebnom komitetu Komunističke partije Poljske koji ima za cilj da diskredituje sve pisce naučne fantastike u Sjedinjenim Državama, a lažno se predstavlja pod imenom Stanisława Lema. Vidi Matt Davies, „Philip K. Dick: Stanisław Lem is a Communist Committee“.
  13. Ilustrativan je u tom smislu njihov roman Hotel kod poginulog alpiniste (preveo Dušan Stojiljković; Beograd: Prosveta 1984).
  14. U tom smislu, svojevrsni kontrapunkt Pikniku pored puta predstavlja Dickov roman Galaktički isceljitelj keramike.
  15. Beskrajno je zabavno kako se u ljubavni zaplet oko jednog mogućeg razvoda braka, a onda i srećnog pomirenja umalo bivših supružnika upleo čitav svemir i razni njegovi stanovnici, u reklo bi se klasično trivijalnom Dickovom ljubavnom romanu Klanovi Alfinog meseca (preveo Aleksandar B. Nedeljković; Beograd: Polaris, 1995).
  16. Odličan primer da film može kvalitetom da se meri sa svojim literarnim predloškom jeste ekranizacija Piknika pored puta sovjetskog reditelja Andreja Tarkovskog pod naslovom „Stalker“, iz 1979. I o tom filmu smo ovde jednom ranije već govorili.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)