Razgovor vodio Leonardo Caffo za italijanski magazin „Sette“, nedeljni dodatak „Corriere della Sera“.
Novim čitanjima Marksa, Frojda, Hegela i Lakana, Žižek je izgradio monumentalno delo koje razmatra pitanja kao što su šta znači biti ljudsko biće, koji su najveći izazovi pred nama, da li je moguće preispitati kapital a ne uništiti kapitalizam ili – u njegovoj najnovijoj knjizi „Hegel in a Wired Brain / Hegel u umreženom mozgu“ – šta bi se desilo u slučaju digitalnog povezivanja ljudi i kompjutera.1
Po vašem mišljenju, u kakvom je zdravstvenom stanju savremena filozofija?
Recimo da se u osporavanju filozofije nadmeću dve klasične verzije njenog kraja. Jedna teži da najdubljim pitanjima smisla pristupa sa platforme ekstremnog scijentizma: kognitivne nauke, neuro-filozofije i kvantna mehanika, koju još ne razumemo u potpunosti, ali se njom hoće rešiti svaka dilema duha. Na drugoj strani nalazimo istoricizam, sklon da sekularizuje sva konceptualna pitanja.
Loše zdravlje filozofije delom je uzrokovano i budalastim međusobnim raspravama na univerzitetima, lažnom i besmislenom podelom na kontinentalnu i analitičku filozofiju (a u stvari se deli samo na dobru i lošu) i načelnom nemoći da se ljudima pokaže kako su najveća pitanja filozofije, pitanja značenja, smisla, od suštinske važnosti ako hoćemo da razumemo gigantske transformacije epohe kroz koje već prolazimo – epidemije, klimatske promene, političke i ekonomske potrese. To je, paradoksalno, zanimljiv trenutak za filozofiju. Stalno se govori o kraju filozofije, a baš bi sada trebalo da smo u stanju da ukažemo na filozofska čvorišta koja se presudno prepliću sa aktuelnim događajima.
Upravo je to i tema vaše nove knjige o Hegelu, u kojoj razmatrate budućnost ljudske subjektivnosti posle pretpostavljenog povezivanja našeg mozga sa tehnološkim implantima.
Da, ali nije ni važno hoće li se sva ta velika proročanstva o međusobno povezanim mozgovima uopšte ostvariti. Mene zanima šta bi se desilo ako se ostvare. Kako bi se naše shvatanje nesvesnog promenilo ako bismo, na primer, stvarno mogli da međusobno komuniciramo direktno umovima? Ili, šta bi ostalo od seksa, ako bismo mogli direktno da povežemo naša uživanja bez fizičkog napora? To su zaista scenariji posthumanizma, ali se oni ne tiču tehničkih karakteristika zamišljenog postčoveka.
Prosto, ja se pitam šta će ostati od ljudskosti ako se, kroz tehnologiju, izgubi sve ono što nas čini ljudima. To je suštinski filozofsko pitanje, koje nauka ili istorija ne mogu da reše. U njemu je sadržana vrednost našeg rada, u meri u kojoj uspemo da izbegnemo opskurne filozofske sistematizacije.
Mislite na filozofe kao što su Grejem Harman ili Markus Gabrijel?
Da, naravno. I Harman i Gabrijel rade odličan posao na tim opštim pitanjima kojima se bavi filozofija. Međutim, ako ta pitanja – šta znači stvarnost, šta znači sloboda, šta znači objektivnost – nisu uronjena u urgentnost sveta koji se okrenuo naglavačke zbog virusa i digitalizacije, postoji realan rizik od prepuštanja filozofskog terena raznim oblicima skepticizma. Mislim da bi to bila ozbiljna greška koja se lako može izbeći.
Vi u Italiji imate velike filozofe, poznate širom sveta; na primer, Đorđo Agamben s kojim se, međutim, ne slažem oko pristupa kovidu, jer je suviše blizu reakcionarnim teorijama zavere (recimo, „kovid pasoši ograničavaju naše slobode“ – kao da ih smrt od kovida ne ograničava još više) ili moj veliki prijatelj Đani Vatimo, s kojim sam u Torinu često razgovarao o našim razlikama iz ugla aktuelne marksističke misli.
Nije li i Agamben svoju filozofiju uronio u aktuelnu situaciju, koju koristi da razreši pitanja na način koji ste sugerisali?
Naravno, ali primena tih teorijskih alata kojima je sklon (biopolitike Mišela Fukoa) nespretan je način da se filozofija poveže sa sadašnjošću, jer ti specifični alati ne rešavaju novija i složenija pitanja. Očigledno je da je, kada se apstrahuje, teško osporiti problem ograničavanja slobode stanovništva kroz restriktivnu zdravstvenu regulativu, ali u praksi, kako je svet u kom postoji taj virus pre svega formiran iz daleko ozbiljnijih užasa, šta mi treba da radimo? Agamben samo rezonuje o posledicama kovida. Ja mislim da filozofija treba prvenstveno da se bavi njenim korenima.
Šta se u tom smislu može reći o antropocentrizmu kao takvom?
Ne delim ekstremni viktimizatorski mentalitet nekih ekoloških filozofa: „Sva živa bića su jednaka, moramo prestati da delamo na antropocentričan način“. U ovom trenutku, paradoksalno, od nas se zahteva neka vrsta super-antropocentrizma: treba da kontrolišemo prirodu, da kontrolišemo naše okruženje; treba da dozvolimo reciprocitetne odnose između sela i gradova; treba da koristimo tehnologiju da zaustavimo pustošenje tla i zagađenje mora.
Mi smo, dakle, odgovorni za ono što se dešava, pa je u nama i rešenje. Tema koja leži u osnovi moje knjige o Hegelu jeste da savremena filozofija treba da ima pravi hegelijanski stav u odnosu na aktuelna pitanja. Od nas se traži da ne nudimo brza rešenja, da ne budemo žrtve, da ne optužujemo budalasto (na primer zli zapad) i da se ne bavimo teorijama zavera.
Takav stav imate i prema pitanjima rasizma, seksizma, političke korektnosti?
Naravno. Nerazumno je misliti da se problemi mogu rešiti pristupom „svi smo isti, svi su prijatelji, braća, sestre, hajde da govorimo finim, neutralnim jezikom“. Od toga na kraju ima više štete nego koristi. Pitanje roda se ne može svoditi samo na etiku, kao ni pitanje rasizma. Poenta nije u izvršavanju banalnog zadatka međusobnog poštovanja na apstraktan način. Problem glasi kako da okupimo različite moralnosti i kulture, uz te uznemirujuće monstruoznosti koje otkrivamo u sebi pri susretu sa Drugim.
Pod parolom antikolonijalizma kritikuje se Evropa, a ona je jedina filozofska konstrukcija u kojoj postoje mogućnosti za naprednu etiku ili kritičku misao, kojima je život udahnuo Tales pre više milenijuma. Politička korektnost reaguje na stvari njihovim otkazivanjem, ukidanjem, ona osiromašuje mišljenje kojem je neophodno da prolazi kroz protivrečnosti i ideje koje su često politički nekorektne po sebi. Šta će biti s mojim politički nekorektnim anegdotama iz evropskog i američkog filma (i onim čitaocima koji su na njih navikli)?
Da li univerziteti uopšte pomažu da se filozofija prihvati kao disciplina koja se upušta u goruća pitanja današnjice i možda ih može rešiti?
Ne. Pre svega u južnoj Evropi, kao što vi to dobro znate, univerziteti su preokupirani odbranom raspodele pozicija, čuvanjem moći, dodelom zvanja svojim često lošijim studentima i, konačno, nevoljni su da generišu onu vrstu filozofije koja bi bila u stanju da istovremeno bude duboka i intervencionistička. Nema razlike između filozofskog istraživanja i filozofske intervencije, osim kod onih koji istražuju, a da ne znaju kako se interveniše – pod smešnim, neosnovanim akademskim izgovorima.
Znači da je opravdan rizik da naučna vizija zameni našu sposobnost konceptualizacije, kao što tvrdite u svojoj knjizi.
Rizik je konkretan, aktuelan, ali ga je moguće zaobići nastojanjem da se objasni zašto bi, recimo, pitanje ovih tehnoloških potencijala bilo važnije od pitanja kako tehnologija menja našu vrstu. To je u izvesnom smislu pitanje koje podrazumeva i moguću tragediju. Moramo da obnovimo čvrste hermeneutičke horizonte, da pokažemo kako većina stvari u budućnosti neće zavisiti samo od pukog prihvatanja podataka i naučnih otkrića, već i od naše sposobnosti da znamo kako da tumačimo i upravljamo njihovim uticajem, da razumemo šta se zapravo događa.
Naravno, slobodni smo da proklamujemo povratak „pravoj“ filozofiji, ali onda se ne suočavamo sa aktuelnim okolnostima, već osuđujemo filozofiju na nestanak, što nikome neće doneti korist. Postoji konkretna potreba za onom vrstom mišljenja koje je u stanju da misli i transcendentno i da se brzo prenese u aktuelne političke, umetničke i tehničke vizije.
Ima li prostora za takvu filozofiju?
Ima dovoljno prostora. Ali moramo odbraniti one bastione kritičke misli kao što je Evropa – ponavljam ovo, svestan da ću verovatno razočarati mnoge svoje čitaoce koji se svrstavaju uz radikalnu levicu; moramo iz korena reformisati univerzitete i sprovesti hermeneutički nadzor mnogih aktuelnih naučnih proboja koji se ne dovode u pitanje. A to se mora izvesti tako da se ne potpale teorije zavere koje svoju moć kriju iza starih filozofskih koncepata. Zadatak filozofije stoga je da se fokusira na pitanje „kako“. Takav pristup je složen, ne nastoji da brzo iznađe rešenja da bi se belo moglo lako razlikovati od crnog.
Da li je budućnost digitalna? Ne sasvim – ne, ako ta digitalizacija nije usklađena sa ekologijom. Da li je feminizam neophodan? Naravno, ali urušiće se ako se gradi na političkoj korektnosti. Da li smo zaista antirasisti? Teorijski da, ali kada se zateknemo u kvartu u kom postoje razne kulture i različiti moralni kompasi, rizikujemo mogućnost kolapsa svake izvesnosti. Da li je antropocentrizam pogrešan? Ne sasvim, kao što sam već rekao, s obzirom na to da se od nas sada zahteva da budemo privrženi super-antropocentrizmu ako hoćemo da sačuvamo ljudski život na planeti Zemlji. Naravno, pojednostavljujem stvari, ali tako ćete lakše razumeti šta mislim kad govorim o zadatku savremene filozofije.
Public Seminar, 20.10.2021.
Na engleski preveo Thomas Winn
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 06.11.2021.