Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Kada kritičari Izraela na levici karakterišu ono što Izrael radi u Gazi kao genocid, često bivaju optuženi za inverziju stvarnog odnosa: Izrael se samo brani, dok Hamas planira pravi genocid nad Jevrejima.

Međutim, genocidna retorika sve je prisutnija u javnom govoru upravo izraelskih političara. Ministar odbrane Joav Galant je posle napada Hamasa naredio „potpunu opsadu“ pojasa Gaze sledećim rečima: „Naredio sam potpunu opsadu pojasa Gaze. Nema struje, nema hrane, nema vode, nema benzina, sve je zatvoreno… Borimo se sa ljudskim životinjama i postupamo u skladu s tim.“ Kada je Benjamin Netanjahu u oktobru govorio o palestinskom narodu u opkoljenom Pojasu, pomenuo je Amalike, narod iz Starog zaveta, čije je istrebljenje naređeno u znak osvete. „Morate zapamtiti šta su vam Amalici uradili“, rekao je on u govoru kojim je najavio početak kopnene invazije na Gazu i dodao da su izraelski vojnici deo lanca koji seže 3.000 godina unazad. Genocid opravdan verskim fundamentalizmom.

Tu nema mesta za mirovne sporazume. Cipi Hotoveli, izraelska ambasadorka u Velikoj Britaniji, insistirala je u televizijskom intervjuu 16. oktobra da u Gazi nema humanitarne krize i napomenula: „Izrael je zadužen za bezbednost Izraelaca; Hamas je zadužen za bezbednost Palestinaca.“ Naravno da nema humanitarne krize među Palestincima, kad izraelska vrhovna komanda očigledno smatra da to nisu u potpunosti ljudi. Nije ni čudo što, zajedno sa Netanjahuom i drugim vodećim izraelskim političarima, Hotoveli odlučno odbacuje rešenje o dve države: „ljudske životinje“ ne zaslužuju državu.

Dan pre nego što je izraelska vojska greškom ubila tri jevrejska taoca u Gazi 15. decembra, Netanjahu je rekao: „Govorim ovo uprkos velikom bolu, ali i uprkos međunarodnim pritiscima: ništa nas neće zaustaviti.“ Adresati te poruke nisu samo rođaci preostalih talaca, koji optužuju vladu da nije učinila dovoljno da oslobodi 129 ljudi, koliko se procenjuje da je još uvek zatočeno u Pojasu; glavni adresati bi mogle biti strane vlade, uključujući i SAD, koje vrše pritisak na Izrael da pokaže više uzdržanosti. Netanjahuova glavna poruka glasi: čak i bez podrške zapadnih saveznika, ništa neće zaustaviti Izrael u ostvarenju svojih ciljeva (potpuno uništenje Hamasa; odbacivanje rešenja o dve države).

Problem sa ovim radikalnim stavom jeste to što je, kako to generalni direktor Palestinskog centra za istraživanje politike i strateške studije Hani al-Masri precizno kaže, Izrael „zatočenik svojih nedostižnih ciljeva“. Zašto? Da iskoristim još jedan citat, anarhiste i pacifiste, i predsednika palestinskog ogranka Internacionale protivnika rata Natana Hofšija, koji je 1946. godine napisao: „Bez razumevanja sa našim arapskim susedima, mi gradimo na vrhu vulkana i čitavo naše delo je u opasnosti.“

Mir će nastupiti tek kada Palestincima bude omogućeno da se organizuju kao jaka nezavisna politička snaga, koja je demokratska i koja odbacuje svaki oblik verskog fundamentalizma – što Izrael svim snagama nastoji da spreči, ostavljajući Palestincima samo jednu opciju: da prihvate Hamas kao jedini glas koji bori se za njih. Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da gnev zbog rata jača palestinsku podršku Hamasu, posebno na Zapadnoj obali, gde izraelska vojska ne sprovodi sveobuhvatnu ofanzivu i gde Hamas nema kontrolu. Širom arapskog sveta, stotine hiljada ljudi protestuju protiv Izraela, a tenzije dostižu tačku eksplozije. Neki na levici možda u takvoj eksploziji vide trenutak istine, koja će raspršiti liberalno-pacifističke iluzije o okupaciji – ja u tome vidim katastrofu, ne samo za Jevreje i Palestince, već i za svet.

Netanjahuovo „ništa nas neće zaustaviti“ podseća na izjavu Vladimira Putina dan ranije, 14. decembra, u kojoj je ruski predsednik obećao nastavak borbe u Ukrajini sve dok Moskva ne obezbedi „demilitarizaciju“, „denacifikaciju“ i neutralnost zemlje – osim ako Kijev ne prihvati dogovor kojim se ti ciljevi ostvaruju. „Mira će biti kada ostvarimo svoje ciljeve“, rekao je Putin. „Što se tiče demilitarizacije, ako oni [Ukrajinci] ne žele dogovor – onda ćemo biti primorani da preduzmemo druge mere, uključujući i vojne.“ Putin nije mogao da se suzdrži da ne primeti cinično da Rusija demilitarizuje Ukrajinu tako što uništava na stotine njenih tenkova i topova – rat se tako predstavlja kao konačni čin demilitarizacije. Ali zar neki šefovi zapadnih država ne iznose sličnu poentu kada, u odgovor na očajničke pozive na prekid vatre u Gazi, zagovaraju „održivo primirje“? Mada je njihova ideja prekid vatre koji bi doveo do trajnog mira, to se na kraju svodi na tvrdnju da je jedini „održivi“ mir onaj koji sledi nakon (vojne) pobede.

Paralela između Izraela/Palestine i Ukrajine je nesavršena: u slučaju Palestinaca i njihovih izraelskih suseda, kompromis između dva naroda je jedini izlaz, dok je Ukrajina žrtva brutalne agresije i ima puno pravo da istraje do pobede. Ukrajina sada plaća cenu što je izabrala stranu zapadnih sila, ignorišući vezu između svoje borbe za nezavisnost sa procesom dekolonizacije sveta u razvoju, kao i potiskivanja vlastite političke levice kao sumnjive, nekako povezane sa Rusijom. Sada kada je zapadne države obuzela skepsa u pogledu obima pomoći vladi Vladimira Zelenskog, Ukrajina bi se mogla naći u očajnoj poziciji.

Treba da se pozabavimo temom dekolonizacije. Možemo početi od upozorenja da „dekolonizacija“ ne treba da se koristi kao univerzalna metafora: „Dekolonizacija dovodi do repatrijacije zemlje i života autohtonog stanovništva; to nije metafora za nešto drugo čime bismo želeli da unapredimo svoja društva ili škole. Olako usvajanje diskursa dekolonizacije u zagovaranju reforme obrazovanja i izučavanja, o čemu svedoči sve veći broj poziva da se ’dekolonizuju naše škole’, ili da se koriste ’metode dekolonizacije’, ili se teži ’dekolonizaciji mišljenja kod učenika’ – pretvara dekolonizaciju u metaforu.“ Takva metaforička univerzalizacija zamagljuje stvarno nasilje dekolonizacije. „Dekolonizovano mišljenje“ (izvedeno u bezbednom akademskom okruženju) loša je zamena za stvarnu i brutalnu borbu potlačenih protiv svojih gospodara.

Ta tema je sada u senci Hamasovog nasilja, koje mnogi opažaju kao pokušaj stvarne dekolonizacije. Tu se, međutim, stvari komplikuju. Prvo, država Izrael se ne može tek tako otpisati kao rezultat kolonizacije palestinske teritorije – slažem se sa Edvardom Saidom koji je smatrao da i Palestinci i Jevreji imaju pravo da tamo žive i da su osuđeni da žive tamo zajedno.

Hamasovu poziciju ne smatram „levičarskom“ u bilo kom smislenom značenju te reči, i ne zamišljam vojni poraz Izraela kao rešenje za bliskoistočnu krizu. Nedavno je profesor univerziteta u Vitlejemu, Džamil Kadir, osudio moju „arogantnu aspirantsku viziju“ kao „potpuno odvojenu od realnosti na terenu“. Njemu je „neshvatljivo“ to što insistiram na „nekoj liberalnoj politici nade u ovom katastrofičnom kontekstu“ kada, na primer, vidim moguću promenu kroz „spori rast solidarnosti između palestinskih građana Izraela i Jevreja koji se suprotstavljaju destruktivnom ratu“. Kao pragmatični realista, vrlo sam svestan da je takvu solidarnost danas teško zamisliti. Ali upravo tu treba reanimirati čuveni moto majskih protesta 1968. u Parizu: Soyons réalistes, demandons l’impossible. Budimo realni, tražimo nemoguće. Istinski opasna utopija jeste ideja da se rešenje bliskoistočne krize može postići samo vojnom silom.

Drugo pitanje kojim se treba pozabaviti na temu dekolonizacije jeste proces za koji njena stvarnost često služi kao metafora. Podsetimo se brojnih afričkih zemalja, od Angole do Zimbabvea, gde je rušenje zapadne imperijalne kontrole završilo u korumpiranom društvenom poretku, u kojem je jaz između novih gospodara i siromašnih postao veći nego što je bio pre nezavisnosti. „Dekolonizacija“ je stoga bila metafora (ili jedan aspekt) pojave novog klasnog društva.

Južna Afrika danas ima najveći jaz između siromašnih i bogatih; o tome svedoči krajnje depresivna priča koju sam čuo u julu 2023. Tokom javne debate na Birkbek letnjoj školi u Londonu, veteranka aktivizma za Afrički nacionalni kongres, koji vlada Južnom Afrikom od 1994, rekla je da danas među siromašnom crnom većinom u zemlji preovlađuje nostalgija za aparthejdom. U ono vreme, rekla je, životni standard te demografije bio je, ako ništa drugo, malo viši nego danas, uz nesumnjivo veću bezbednost (Južna Afrika je ipak bila policijska država). Danas, objasnila je žena, siromaštvo prati nasilje i neizvesnost.

Kada bi tako nešto rekao belac bio bi, naravno, odmah optužen za rasizam – ali ipak treba misliti o tome. U suprotnom, to će umesto nas da uradi nova desnica (kao što već radi, kada crne građane Južne Afrike proziva za nesposobnost da vode državu). Treba se odupreti iskušenju rizika brutalne „dekolonizacije“ ne uzimajući u obzir ono što sledi. Mao je rekao: „Revolucija nije večera.“ Ali šta ako je realnost da posle revolucije nema šta da se jede?

Pitanje koje treba da postavimo u vezi sa Hamasom nije samo šta će se dogoditi nakon što izgubi ovaj rat – već šta bi se dogodilo da Hamas preživi i nastavi da vlada Gazom? Kakva bi bila realnost u Pojasu, nakon što umine oduševljenje zbog oslobođenja?

The New Statesman, 20.12.2023.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 23.12.2023.

IZRAEL / PALESTINA