Globalni terorizam ponikao je u kazanima bliskoistočne krize i trećesvetske bede, a onaj evropski nakon moralnog sunovrata ekstremne levice koju je diskreditovala sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj. U paranoji javnog diskursa poluzvanična Srbija otvorila je pitanje “zelene transverzale” kojim nastoji da u tom smislu diskredituje balkanske islamske zajednice. Atentatom na premijera Đinđića obnovljena je, sa svim svojim idejnim postavkama, politika koja se oslanjala na “državni terorizam” kao smišljene zločine iza kojih su stajale institucije. Povratak državnog nasilja nastupio je nakon neuspeha u reformi službi bezbednosti, i trebalo je da predupredi reforme u vojsci. U međuvremenu se pravosuđe srozalo na partijsku parapoliciju (Stojković-Škero), između ostalog neuspesima u procesuiranju nalogodavaca atentata na Ibarskoj magistrali i na premijera Đinđića, i sramnim presudama Škorpionima. Za demokratsku međunarodnu javnost Srbija je utočište državne zaštite generala Mladića i njegovih saučesnika u masovnim pokoljima. Politički sistem u celini, koji je partije učinio poligonima za uvežbavanje demagogije i organizovane pljačke, prebacio je osnovna moralna pitanja nesamostalnim institucijama kojima upravlja neposrednim nalozima, ili ih prepuštajući udvoričkoj intuiciji.

Napad na Dejana Anastasijevića odigrao se u zaklonu histerije koju su, svako iz sopstvenih pobuda, orkestrirali Tadić, Koštunica i Nikolić, kako bi diskreditovali nemačkog ambasadora, time i politiku njegove zemlje i EU. Potvrdilo se rivalstvo Koštunice i Nikolića u antievropskoj i antiliberalnoj retorici, u težnjama za obnovom izolacionizma, i nastavkom onih obračuna, u samoj Srbiji, koji su, u istovetnom misaonom sadržaju, uništili Jugoslaviju i ideju integrativne i regionalne politike. Iz neugodne senke “satelita”, ni predsednik Tadić nije ostao pogođen samo cinizmom kojim je ambasador ukazao na nekompetentnost njegovih savetnika (dok je jedan od članova njegove DS, bez posledica po svoje partijsko članstvo, pozajmljen premijeru kao promoter malograđanskog rasizma i šovinizma). Budući da su kabineti, između ostalog, jedna od spona s tajkunima i službama, kao jezgra usaglašavanja jedinstvene kleptokratije kojom Srbija srlja u sopstvenu nedavnu prošlost.

Da li je zločin Škorpiona tabuom prećutno učinila i crkva, ne izjašnjavajući se nakon očiglednih dokaza o saučesništvu jednog od svojih sveštenika? I da li je napad na Anastasijevića prilika da se marginalizuje, vremenom i ućutka, novo, dugo očekivano svedočenje Vladimira Bebe Popovića?

Ispod same površine medijskog spinovanja dezorijentisane javnosti, Srbija je, usled nespremnosti da se prilagodi standardima EU, zasužnjena u tesnom kavezu tvrdih granica i prokletstva samoće. Izolacionizam je ponovo ishodište populizma i, u spoljnoj politici, svrstavanja uz autoritarne i zločinačke kolektivističke režime. Na takav razvoj ukazivala je, od svojih početaka, Tadićeva kohabitacija koja se ostvarila u degradaciji svih vrednosti demokratije, sloboda, prava i kulture. Pre svega disciplinovanjem medija potiskivala se, ili frontalno napadala, svaka pretpostavka da je prvenstvena potreba Srbije u genetskom inženjeringu sopstvene političke antropologije. Da će samo usvajanjem proverenih standarda ona zauzeti svoje mesto u istoriji evropske demokratije. I nije se slučajno novinar Vremena zatekao u tesnacu potčinjavanja nazorima orijentalizovane RTS i ponovo razjarene Politike, plena gladnih montanjara, koja je sa zaglavlja brutalno uklonila svoje osnivače i simbole. Koji nisu smetali ni Karađorđevićima, ni Brozu, ni Miloševiću.

Istorija najnovije srpske tranzicije trebalo je da bude zaustavljena u jednom danu. Ali je tranzicija proces dovoljno složen da nosi, kao stihija, i svoje protivnike. Njen plen je neodoljiv. Da li je poslednja tranziciona snaga Srbije u bubalovskom muljanju i masnim dogovorima dvora u Atenici? Da li je tranziciona dobit dovoljno primamljiva za Tadića kako bi žrtvovao Partnerstvo za mir i evropsku budućnost Srbije? Usput, i sopstvenu DS, koju je ućutkao i provincijalizovao, kako bi mandat, nad istom takvom Srbijom, poverila Koštunici. Ali je očigledno potrebno da se, kao simbol poslednjeg sovjetskog satelita, koji to Srbija nikad nije zvanično bila, 12. mart ponavlja svakodnevno. Da li se može očekivati da će otkrivanjem počinilaca napada na Dejana Anastasijevića vlada ublažiti utisak da ne razmišlja o povratku politici državnog terorizma?

Ako su njena normativna i teleološka priroda jedna od kontroverzi tranzicije, opipljiva stvarnost, u Srbiji, ogleda se u nedovršenoj državi i antiliberalnoj politici. U satiranju kulture, tajkunizaciji privrede i partijskoj feudalizaciji države. U izolacionizmu. U budućnosti koja najavljuje novo odlivanje mozgova koje predstoji kao intelektualna i tehnokratska kataklizma. Zasad je izgledno da će samo racionalna ljudska biologija biti u stanju da, u narednom protoku vremena, oseti i usvoji primedbu nemačkog ambasadora da je ovdašnja politička elita nedostojna zemlje kojom upravlja.

 
Danas, 17.04.2007.

Peščanik.net, 16.04.2007.

Leave a Reply