Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Živimo diletantsku verziju starih posleratnih filmova. Drugovi i drugarice, obruč se steže, okolo su Njemci (dobro, u ovom ratu su nam oni prijatelji), idemo u proboj, sloboda je blizu, sunce se rađa!

Da je film, odavno bismo napustili projekciju, možda ga i izviždali. U bioskopskoj sali bi ostali samo oni koji su u nju ušli drugim poslom – da se malo ogreju ili ljube. Jer, film je loš. Nategnut, neubedljive glume, predugo traje.

Ovako, nastavljamo da gledamo i pitamo se kome je palo na pamet da snima takav film. I to sada, posle toliko godina i posle toliko dobrih filmova koji su nam pomogli da izgradimo ukus i podignemo kriterijume. Pa ipak ovo nisu te poratne godine kad je i sam film bio novotarija. Ipak su se u međuvremenu pojavili i televizori i videorikorderi i satelitski programi i kompjuteri… Svakakva čudesa smo videli, neka od njih i uživo. Pa kako je onda moguće da neko misli kako ćemo sa uzbuđenjem pratiti ovo diletantsko ostvarenje?

Ostvarenje u kojem je situacija stalno krajnje ozbiljna, neprijatelj ne spava, neprekidno se radi na otklanjanju teških problema, uvek se neko sumnjiči za izdaju i uvek se iznova mora dokazivati odanost partiji i vođi. Ostvarenje u kojem skromni pregaoci požrtvovano rade na obnovi i prosperitetu. Grade, otvaraju, potpaljuju visoke peći, prebacuju normu BDP-a, danonoćno bdiju nad usnulim stanovništvom, slave na oslobođenoj teritoriji, obilaze okupirane zone i društveno-političkim radom podižu borbenu gotovost radno i ratno sposobnog stanovništva.

Ko veruje, i još bolje – da li stvarno veruje da mi verujemo u to? U to da je kružni tok neko veliko civilizacijsko dostignuće koje se mora zabeležiti kamerom, a nova ograda oko oficirskog doma takav građevinski poduhvat da ceo vojni vrh treba da je obiđe? Ili u to da su semafor, lift, pešački prelaz takva pomodna čudesa i sokoćala da ih treba, svaki pojedinačno, svečano otvarati? Hoće li sada, kad su prihodi gradova i opština dodatno smanjeni, ”otvarati” drvo koje olista u proleće?

Zar zaista misle da mi mislimo kako se prosperitet postiže i dokazuje novogodišnjom rasvetom koju postavljaju u oktobru, a sklanjaju u aprilu? I da verujemo da je to što je gradonačelnik Beograda poklonio džipove republičkom ministarstvu policije ”dokaz da grad razmišlja o onom što je građanima najvažnije, a to je bezbednost i sigurnost”, kako je rekao gradonačelnik? Jer, da ”grad razmišlja” tako kako gradonačelnik kaže – savamalski skandal se ne bi ni desio ili bi bio procesuiran, umesto zataškan. A tek ne bi bilo moguće da gradonačelnik (javno optužen od premijera) poklanja džipove onima koji treba da ga saslušavaju.

Ne, stvarno, da li je moguće da su ozbiljni i da ozbiljno misle da ih ozbiljno shvatamo? Zar baš niko neće da namigne u kameru? Da, usred zapaljivog motivacionog govora o revoluciji koja teče dok joj neprijateljska delatnost podmeće klipove, zameni onaj mrtvozornički izraz lica jednim šeretskim osmehom kojim bi nam poručio da zna da znamo? I da je ovo samo jedna, možda ne baš uspela parodija starovremenskih filmova.

Komendija, takoreći.

Peščanik.net, 10.10.2016.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)