Grčki termin parresia – od pan+resija, „govor o svemu“ označavao je mogućnost i sposobnost da se kaže nešto važno i jasno: dva elementa su tu neophodna, kako u antici tako i danas – neko ko je hrabar i nešto što je istina.
Mišel Fuko je problem obrađivao u seriji predavanja na američkom univerzitetu Berkli 1983; ta predavanja su objavljena kao knjiga posle njegove smrti, pod naslovom Hrabri govor (Fearless Speech). Fuko grčki termin obrađuje na metodološki ograničen način, proučavajući samo tekstove u kojima se reč pominje: to su antički filozofi, Euripid, i stručnjaci (filozofi i naučnici) helenizma i doba rimskoga carstva, uključujući i rane hrišćanske pisce koji su pominjali reč parresia. Fuko izričito kaže da se ne bavi istinom, nego kazivanjem istine i onima koji kazuju. Metodološka ograničenost se pokazuje u tome što Fuko uopšte ne obrađuje samu praksu hrabrog govora, čije najizrazitije primere, pa i dublju i teorijski izazovnu konceptualizaciju nalazimo u Aristofanovim komedijama. Pozorište je bilo jedan od najvažnijih prostora antičke atinske demokratije, koja je bila neposredna. A upravo ta praksa, posredovana jednim od oblika hrabrog govora – smehom, daje najčitljivije primere. Tako Fukoova studija ostaje primer konzervativnog pristupa hrabrome govoru, premda daje nekoliko lucidnih tumačenja koja su danas itekako važna. Pre svega, Fuko kaže da hrabri govor može dolaziti samo odozdo, iz nižih sfera vlasti i autoriteta, nikako iz viših. To se više ne odnosi na atinsku demokratiju, ali nam pomaže. Neko ko ima moć, drugim rečima, ne može imati istovremeno i istinu. Debeo sloj žalosne istorije leži na ovome primeru hrabrog govora, tako da većina ljudi danas povezuje upravo moć i istinu, i to je latentno žarištve svakoga nasilja i represije u svetu. Veoma ga je lako zapaliti i napraviti veliki požar – možda toga nikada nismo bili svesniji i uplašeniji nego danas. Iščupati prerogativ istine iz kandži vlasti i autoriteta – od crkava i država, preko samorazglašenih pojedinaca, pa sve do institucija učenja i istraživanja – izgleda nemoguće, jer proces nažalost posmatramo kao relokaciju istine, umesto izmene njenog statusa u našem pojmovnom aparatu. Paradoksalno, hrabri govor danas bio bi osloboditi istinu ne samo spoljašnjih okova, nego i lišiti je nepotrebnih oreola koji omogućavaju manipulacije.
Vratimo se dakle na okolnosti govorenja istine. Njena prirodna okolina nesumnjivo je neposredna demokratija, u kojoj se ne gubi pogled na istinu i niko ne može da je prisvoji. Najsmeliji, oni koji se usuđuju da govore o neposrednoj demokratiji, uglavnom razmišljaju kako bi se ona izvodila, a ako eksperimentišu, to je uglavnom u okvirima grupe kojoj je do neposredne demokratije stalo. Svaki relativno pismen političar najnižeg ranga će vam na pitanje o neposrednoj demokratiji pokazati prezir i opomenuti vas da je politika ozbiljno područje, u kojem se ne raspravlja o tako neozbiljnim temama. U toj situaciji se zastupnicima neposredne demokratije, bilo da su politički organizovani ili ne, može samo preporučiti i podstaći ih da neposrednu demokratiju jednostavno izvode, pa da vidimo dokle ćemo stići. Ali većina se ne može otresti uverenja da hrabri govor, onaj koji oslobađa istinu u svim njenim oblicima, danas još uvek može da dođe samo odozdo. U datim okolnostima, savremena kultura omogućava denuncijantsku psihozu sa neposrednom opasnošću za živote kako krivih tako i nedužnih. Ključanje privatne zlobe i laži ili iskrenosti i samoreklame na internetu možda je nesigurno područje vežbanja neposredne demokratije: no neće mnogo naučiti većinu, pre nego što poklopac odleti i nađemo se u pravome mraku novog Srednjeg veka.
Tako dolazimo do nužnog preduslova za hrabri govor u raznim okolnostima, a to je hrabri pojedinac. On ponekad može ćutati, ako se vidi njegovo telo, jer telo je uvek tekst – recimo pokret žena u crnom, recimo Anonymous sa jednakom maskom. Ako nema tela ili grupe tela, ćutanje je izgubljeno kao hrabri govor. Isto tako, premda se Fuko jako trudi i upotrebljava rimskog pedagoga i retoričara Kvintilijana kao potporni tekst, hrabri govor ne može biti izrečen bez ikakvih retoričkih sredstava. Kvintilijan naime iz retoričke prakse izdvaja exclamatio, uzvik koji direktno prenosi nešto što retor želi da posreduje kao neposredno i istinito, dakle neka osećanja. Takvi ispadi su za Kvintilijana licentia, nekontrolisana sloboda, i učitelj retorike je prema upotrebi tih sredstava prilično rezervisan. Premda Fuko pominje „nultu tačku“ govora, dakle nešto lišeno bilo kojeg retoričkog postupka, i sam je oprezan, jer mu je jasno da je to u suprotnosti sa teorijama diskursa, ključnim za njegov celokupni rad. Nema dakle govora koji ne bi bio retorički uređen i koji ne bi davao smisao – kako, drugo je pitanje. Besmisao odnosno nonsens je samo naknadna destrukcija smisla.
Ako je osnova tako minimalna, onda nekim mogućnim izvođačima hrabrog govora ostaje ogromno područje delovanja, neograničeno igralište za oslobođen duh. I tu smo kod još jedne tačke u kojoj je Fukoova misao prihvatljiva – ono što najviše ugrožava hrabri govor i pre nego što se pojavi jeste rizik, odnosno pre njega strah. Strah za život ili strah da se hrabri govor neće razumeti ili blagonaklono prihvatiti – u osnovi je isto. Način da se odstrani strah bilo kojeg oblika je sa jedne strane društvena sigurnost i zaštićenost govornika, a sa druge strane njegova pojmovna i retorička sigurnost. Srećom, danas se glas može posredovati na mnogo načina, tako da ni nemost govornika hrabrog govora nije prepreka. Onaj prvi pomenuti uslov garantuje grupa, recimo onih koji praktikuju neposrednu demokratiju, onaj drugi uslov institucija učenja, bilo da je u pitanju dobar učitelj ili cela institucija koja je nastala u neposrednoj demokratiji. Ostali moćni vlasnici istine mogu sudelovati slučajno ili prevarom.
I kod prevare smo opet blizu području smeha – antičke komedije, karnevala, savremenog polja smeha koje se očituje u stotinama komičnih verzija ljudi i događaja. Čujemo ih kao viceve, što je veoma arhaičan ali očuvanja vredan način – ko zna kakva će biti mračna budućnost – ili ih gledamo kao priloge na internetu. U tome obilju koje naravno talasa u kvalitetu, ima savršenih primera hrabrog govora. Profesionalizam u nekome obliku je skoro nužan da bi hrabri govor danas bio prihvatljiv pre svega za one koji su njegovi zastupnici i publika. Amaterizam je uglavnom na strani onih koji misle da drže istinu u svome zatvoru. Kako je to mogućno? Isključivo usled nadutosti kaste političara i drugih pretendenata na istinu, koji sa protokom vremena u kojem im se ništa nije desilo, sve više misle da mogu ponuditi bilo šta. Tek kada im se nešto nepredviđeno desi, pištanje do neba nas hteli-ne hteli, obaveštava da su shvatili da je negde bila greška. I sve to bi mogli biti koliko-toliko komotni ulazi za hrabar govor. Ukoliko nema pristupa u medije, ili ako je mogućnost hrabrog govora rastopljena u arbitrarnom, kao na internetu, šta preostaje? Klubovi, sekte i niše nisu odgovor. Možda “mehuri” jesu – javne debate u slobodnom (vaninstitucionalnom) prostoru, ali organizovane tako da hijerarhija znanja i verbalno-konceptualnih kompetencija nije ugrožena, već da ima svoj pedagoški rezultat – učenje o tome šta je uspešan hrabri govor i postepeno osposobljavanje što većeg broja onih koji će takvim školovanjem postati građani. Tako vizija hrabrog govora može danas dobiti dimenzije ostvarive utopije, i tako se susresti ponovo sa Fukoovom osnovnom porukom, posle kritičke revizije njegovog teksta.
Peščanik.net, 11.09.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Kaos - 11/09/2024
- Kandula - 07/09/2024
- Furiosa: postapokalipsa je ritnula čabar - 04/09/2024
