Razgovor vodila Maja Vojnović

 
Priznajmo stvarnost: ljudi su takvi kakvi su. Nijedan sudija nije sasvim nepristrasan jer nije imun na politički i moralni stav, predubeđenja i – predrasude, kaže za Blic nedelje profesor dr Vojin Dimitrijević, odgovarajući na pitanje da li je Međunarodni sud pravde u Hagu bio pristrasan i rukovođen politikom kad je presudio na štetu Srbije.

To ne znači da je neki sudija nepošten i potkupljiv u vulgarnom smislu. Svaki od njih će gledati da, ako može i ako se ne bruka, nađe pravne odgovore koji su povoljni za stranu koja mu se više dopada. Današnja Srbija mora, nažalost, da se suoči s tim da još uvek nosi teret godina Miloševićevog režima. Njoj ne ide u prilog to što bar trećinu njenog parlamenta čine bivše i sadašnje pristalice Slobodana Miloševića i Šešelja i što izgleda da vlade u Srbiji zaredom, iako kritikuju Miloševićeve unutrašnje postupke, energično brane njegove spoljnopolitičke poteze i avanture, kaže prof. Dimitrijević.

 Kakva je, po vama, odluka MSP?

Savetodavno mišljenje je ono šta mu ime kaže – savetodavno. Generalna skupština UN postavila je drugom organu UN, Međunarodnom sudu pravde, precizno sročeno pitanje: “Je li jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave Kosova u skladu s međunarodnim pravom?” Odgovor na njega ne obavezuje Generalnu skupštinu, nego treba da joj posluži pri daljem razmatranju situacije na Kosovu. I države, kao i međunarodne organizacije i svi razumni ljudi, kada su suočeni s donošenjem važnih odluka gledaju da eliminišu rešenja koja bi bila protivpravna, sem ako ne smatraju da su im ugroženi vitalni interesi, pa da moraju da rizikuju kršenje prava. Ni Generalna skupština UN nije izuzetak, pa će verovatno tražiti politička rešenja na politički način, ali će joj savetodavno mišljenje biti orijentacija kako da izbegne odluke protivne međunarodnom pravu. Stoga su napori da se u Generalnoj skupštini potraži rešenje prihvatljivo za Srbiju sasvim opravdani, ali se ne može očekivati da će većina u tom telu da dezavuiše Međunarodni sud pravde kao pravni autoritet. 

Da li smo mi u stvari postavili pravo pitanje Međunarodnom sudu?

Kao i svaki sud, kao i svi pravni profesionalci, sudije MSP odgovorile su samo na pitanje koje im je postavljeno, a ne na druga pitanja pokrenuta u javnosti, naročito ne na pitanje političke oportunosti ili sprovodljivosti ovakvog ili onakvog rešenja za Kosovo. Ovde je to naročito očigledno zato što je većina sudija (10:4) htela da izbegne svaku nepotrebnu trzavicu u samom sudu, pa se ograničila na najelementarnije stvari. Pošto se pitanje odnosilo na Deklaraciju o nezavisnosti Kosova i njenu saglasnost s međunarodnim pravom, odgovor se odnosi samo na Deklaraciju. Sud nije ulazio u teška pitanja koja pokreću teoretičari međunarodnog prava, pitanja o tome da li je pravo na samoopredeljenje jače ili slabije od prava država da brane svoj teritorijalni integritet. Uz to, u prvom delu mišljenja posvećuje se mnogo pažnje dokazivanju stava da se Sud ravna samo po međunarodnom, a ne unutrašnjem pravu. Većina u Sudu tako dolazi do zaključka da opšte međunarodno pravo ne zabranjuje proglašenje nezavisnosti zato što ne sadrži nijedno pravilo koje se toga tiče.

U prvim reakcijama u zemlji rečeno je da je “sud propustio šansu da se izjasni o secesiji”, ali pitanje secesije nije ni postavljeno?

Sud neće da uđe u to da li je u nekoj zemlji secesija zabranjena i predstavlja li krivično delo jer to po njemu nije stvar međunarodnog, nego unutrašnjeg prava.

Ipak, Sud se bavio i nekim drugim pitanjima osim osnovnog na koje je Srbija tražila odgovor?

Sud je, utvrdivši da Deklaracija o nezavisnosti nije u suprotnosti s međunarodnim pravom, prešao na sledeće pitanje, koje se tiče samog autora Deklaracije, tj. onih koji su Deklaraciju usvojili. Tada je morao da se suoči s nešto jačim argumentom srpske vlade, a to je da je Deklaraciju usvojio jedan privremeni organ vlasti na Kosovu i Metohiji, koji je pod međunarodnim nadzorom i vezan Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Ako je Deklaracija saglasna s opštim međunarodnim pravom, to ne znači da ne krši posebne norme međunarodnog prava, sadržane u toj odluci Saveta bezbednosti. Sud je ovo pitanje prevazišao time što autorom Deklaracije nije smatrao Skupštinu Kosova, već je sve prisutne u sali, uključujući tu i predsednika Sejdiua, koji nije narodni poslanik, proglasio skupom predstavnika naroda na Kosovu koji želi da stvori nezavisnu državu. Tako je uspeo da ovaj akt učini sličnim ranijim deklaracijama o nezavisnosti, uključujući i onu o nezavisnosti SAD, što je verovatno paralela koja se Amerikancima sviđa. Pošto, dakle, nije reč o privremenom organu, već o skupu ljudi, taj skup ne može da krši međunarodno pravo jer nije subjekt međunarodnog prava i samo proglašava nameru da Kosovo postane država i postane takav subjekt. Ovaj izlaz, međutim, izgleda mi nategnut zato što su svi prisutni, uključujući i predsednika Kosova, zapravo privremeni organi upravljanja Kosovom. Pored toga, Sud je zasnovao svoje tumačenje Deklaracije na originalnom tekstu na albanskom, priznavši da prevodi koji su bili u opticaju nisu opravdavali zaključak da nije reč o Skupštini Kosova, nego, kako se u mišljenju kaže, “sastavljačima Deklaracije”. Ovo može da oslabi spremnost Generalne skupštine da u potpunosti sledi savetodavno mišljenje.

Koliko će ovakva odluka Suda podstaći narode u drugim delovima sveta da slede postupak Kosova?

Naravno, savetodavno mišljenje može da bude opravdanje onima koji se u drugim delovima sveta zalažu i bore za otcepljenje. Međutim, ovi pokreti ne deluju samo u nadi da će ih “blagosloviti” neki međunarodni sud, nego u očekivanju da će politički uspeti povećanjem broja pristalica, podrškom iz inostranstva, slabljenjem državnog aparata itd. Ne bih precenjivao uticaj ove odluke na njih. Uostalom, međunarodno pravo dopušta svim državama da u odnosu na secesioniste primenjuju najoštrije mere.

Kako komentarišete najavu naše još intenzivnije diplomatske aktivnosti u cilju nepriznavanja nezavisnog Kosova?

Ne znam hoće li mnogo država promeniti svoj stav posle mišljenja. One vlade koje nemaju slične muke kod kuće biće verovatno sklonije da priznaju Kosovo, naročito ako za to dobiju nagradu od SAD ili nekog drugog. Druge vlade ponašaće se u skladu sa svojim širim interesima pažljivo izbegavajući utisak da ih savet Suda obavezuje. Dobar primer je Rusija, koja iz raznih razloga neće priznati Kosovo, ali će primiti signal da pravno nije sporna njena podrška nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije. I ona će se, kao druge velike sile, ponašati kao da je Kosovo poseban i specifičan slučaj, gde ne preteže međunarodno pravo nego njeni interesi. Razlog za zabrinutost ima gruzijski predsednik Sakašvili.

Ko će biti naši najbolji saveznici u diplomatskoj akciji?

Ne znam tačno gde treba tražiti spoljnopolitičke saveznike u borbi za teritorijalni integritet. Nikada nisam bio diplomata. Ako hoćemo da sledimo uspešne primere iz istorije Srbije, onda treba gledati gde je stvarna moć, a ne samo prebrojavati. Ne sme se dozvoliti da nam Kosovo postane opsesija, jedini spoljnopolitički cilj. Suočeni smo s drugim velikim problemima, a narod gleda od čega i kako živi. I spoljna politika košta, a evra je sve manje jer ih malo ko donosi.

Kako vam se čini naša sadašnjost?

Tranzicija je vrlo težak period. Ogromno bogatstvo u rukama države treba za kratko vreme dovesti u privatni posed, a za to nema mnogo istorijskih uzora. To je veliko iskušenje za lopove i ide naruku onima koji su i ranije kao deo establišmenta bili blizu tih silnih para. Korupciji se teško može odoleti, a borba protiv nje se ometa na razne načine, uključujući tu i lažni patriotizam, koji se takođe lepo unovčava.

Imaju li građani ovde svest o sopstvenim ljudskim pravima i o tome da su ona starija od svih propisa, zakona, deklaracija?

Ljudska i manjinska prava su, iznenadiće se neki, praktična stvar. Ljudi koji imaju pred sobom izvesnost i sigurnost bolji su proizvođači i motivisaniji građani. Nijedna država ne sme da dozvoli sebi da otuđuje delove stanovništva zato što ih proglašava manje vrednim i lojalnim. A pošto svaki čovek pripada nekoj manjini – nisu manjine samo verske i nacionalne – ravnopravnost, demokratija i poštovanje ljudskih prava su u interesu svih i u interesu države.

  
Blic, 25.07.2010.

Peščanik.net, 25.07.2010.