Pomalo u senci proslave Dana pobede i Dana Evrope, devetog maja je održan neformalni sastanak Evropskog saveta u rumunskom gradu Sibiu. Uz hronični problem izlaska Velike Britanije iz Unije, jedna tema dominirala je agendom sastanka: Kipar. Kao retko kada, svi predstavnici država Evropske unije bili su jedinstveni u osudi otvoreno izazivačkih poteza turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana prema Kipru, koji je faktički otvoreno narušio suverenitet ove ostrvske republike unilateralnom odlukom da pošalje turske brodove za istraživanje i eksploataciju prirodnog gasa u vode koje pripadaju Isključivoj ekonomskoj zoni Republike Kipar. Erdoganov potez možda sledi dugotrajnu tradiciju turske politike koja ne priznaje postojanje Republike Kipar, ali je jedinstven i nedvosmislen odgovor lidera Evropske unije nesumnjivo pokazao turskom predsedniku da je njegova računica, nakon toliko godina uspešnog uslovljavanje Evrope opasnošću od migranata, u nekim važnim aspektima odjednom postala neprihvatljiva.
Predsednik Evropskog saveta Donald Tusk u kratkom i nediplomatski jasnom saopštenju istakao je da Evropska unija stoji jedinstveno uz Kipar i očekuje od Turske da poštuje suverena prava ove države-članice Unije. Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, takođe prisutan na sastanku, u svom prepoznatljivom melodramatičnom stilu je uzviknuo: „Ja sam Kipranin!“ Imajući u vidu njegovo političko delovanje unutar Evropske unije poslednjih pet godina i, posebno, odnos prema turskom predsedniku koji je umnogome odredio i politiku Unije prema Balkanu i istočnom Mediteranu, reč je o promeni koja je mnogo veća od samo promene retorike odlazećeg predsednika Evropske komisije. To potvrđuje i oštra reakcija predsednika centralnodesne Evropske narodne partije, najmoćnije političke grupacije u Evropi, Jozefa Daula, ali i njihovog kandidata za Junkerovog naslednika, Manfreda Vebera, čija se kampanja velikim delom zasniva na odbijanju mogućnosti da Turska postane članica Evropske unije. Uz svu političku korist od ovakvih stavova koji idu na ruku sve ksenofobnijim glasačima u Evropi pred izbore za Evropski parlament, glavni razlozi za ovako jedinstvenu odbranu Kipra nisu političke, već ekonomske prirode. Svojim potezima Erdogan je ugrozio interese najvećih svetskih energetskih korporacija, a time i vlada SAD-a, Francuske i Italije. Munjevit dogovor između francuskog Totala i italijanskog Enia o zajedničkoj eksploataciji prirodnog gasa u do sada nedodeljenim podzonama u okviru Isključive ekonomske zone Republike Kipar, najjasniji je odgovor na politički izazov koji je Erdogan uputio zapadu. Brzina ovog dogovora dve kompanije i odgovora Evropske unije, oduzeli su inicijativu iz ruku turskog predsednika – kao nikada do sada u svojoj četvrtvekovnoj političkoj karijeri, on je prinuđen da reaguje na poteze drugih. A ako postoji nešto što narušava sliku svemoćnog i nespornog vođe, onda je to podređenost nekom moćnijem, od koga se zavisi i ko zapravo vodi igru.
Kao svaki autoritarni političar, Erdogan razume neophodnost neprekidnog postavljanja maksimalističkih ciljeva bez obzira na njihovu ostvarivost, ali i održavanja stalne unutrašnje političke napetosti insistiranjem na nepravednim napadima na Tursku sa svih strana, odnosno pravedničke, gotovo mučeničke borbe za te proklamovane maksimalističke državne ciljeve. Zato je njegova retorika poslednjih dana gotovo šizofrena: Evropa i zapad su u zaveri protiv Turske, ali bez obrira na to Turska će sigurno uskoro ući u Evropsku uniju i u tome niko neće moći da je spreči! „Evropa sad“ odjednom je postala dominantna poruka turskog predsednika, kojoj su potčinjene čak i već uobičajene pretnje miru u Egeju i istočnom Mediteranu zbog navodno ugroženih prava Turske i, naročito, Turkokiprana u ovom regionu. Istovremeno sa ovom porukom, koja zbunjuje zapadne diplomate kojima je velikim delom i namenjena, Ergodanovo verbalno sučeljavanje sa Evropskom unijom ima prvenstveni cilj da reši goruće političke probleme unutar same Turske: inflaciju i pad vrednosti turske lire i, najpre, obezbeđivanje vlasti u Istanbulu na ponovljenim lokalnim izborima 23. juna. „Greška“ od 31. marta, kada su građani Istanbula izabrali predstavnika Republikanske narodne partije Ekrema Imamoglua za gradonačelnika najvećeg turskog grada, mora biti na svaki način ispravljena. U pogledu „ispravljanja“ volje birača, Erdogan ima dovoljno iskustva. Kada nakon loših izbornih rezultata 2015. godine nije mogao da samostalno formira vladu, intenzivirani su sukobi sa Kurdima na jugoistoku Turske u kojima je živote izgubilo oko 600 turskih mladića – i ko zna koliko Kurda – da bi na izborima raspisanim nakon toga njegova Partija pravde i napretka uspela da osvoji potrebnu parlamentarnu većinu. Ovo zastrašivanje turskih građana tada je urodilo plodom – na tim izborima Erdogan je dobio 5 miliona novih glasova.
Prilikom nedavnog iftara, proslave početka ramazanskog posta, kao i na sastanku sa stranim ambasadorima samo dan kasnije, Erdogan je iskoristio priliku da agresivnom retorikom protiv (nepriznatog) Kipra skrene pažnju sa pitanja legitimnosti poništavanja izbora u Istanbulu i rezultata budućih izbora koji će – gotovo je izvesno – biti u njegovu korist. Zapaljivim izjavama turski predsednik pokušava na svaki način da se izvuče iz pasivnog političkog položaja i da ponovo zadobije inicijativu i poziciju onoga koji uvek povlači prvi potez, čemu služi i njegova poruka „Evropskoj uniji je potrebnija Turska nego što je Turskoj potrebna Evropska unija“. Opsesivna, a cirkularna politička logika za zaluđivanje svojih sunarodnika svedena je na dva postulata: prvi, svi su protiv nas, ali mi ipak hoćemo sa njima; i drugi, od nas zavisi (ubaciti ime), mi ne zavisimo od (ubaciti ime), niti od bilo koga drugog. Reč je o prilično istrošenom, no i dalje začuđujuće uspešnom receptu projektovanja snage prema moćnima i pokušaja stvarne dominacije nad slabijima.
Razlika između Turske i, recimo, Srbije, jeste u stvarnom potencijalu da se napravi pometnja u širim geopolitičkim odnosima i izazovu sukobi sa ozbiljnim posledicama koje bi proizvele dugotrajnu regionalnu ili čak globalnu krizu. Dok Turska zbog svoje veličine, položaja, saveza kojima pripada na zapadu i istoku i dalje ima veliki potencijal za to, Srbija može da nanese štetu samo onim najbližima – sopstvenim građanima.
Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 14.05.2019.
