Pola procenta stanovnika Srbije na popisu izjašnjavaju se kao ateisti. Ima nas tek nešto više od 23 hiljade deklarisanih etničkih Jugoslovena. Pre jednog pokolenja 10 procenata stanovništva bilo je u Savezu komunista, političkoj organizaciji u kojoj je članstvo bilo nespojivo sa religioznim uverenjem.
Šta tražimo, tražeći Boga? Nalazimo, vrlo često, veru povezanu sa nečim što je sa njom nespojivo. Mnogi vernici poklanjaju bar delimično poverenje horoskopima. Drugi kombinuju ideju o pravdi Božijoj sa prizivanjem karme koja ne zaboravlja, niti prašta. Ovaj intelektualni haos u glavama povezan je sa neartikulisanom, ali realnom, željom u srcima. Zbog čega je Bog, makar ograničen uplitanjem uticaja horoskopskog znaka ili karmičkog ubeđenja, potreban, u toj meri da je za ogromnu većinu odraslih ljudi postao neophodan?
Verujem u valjanost popisnih podataka. Ljudi velikom većinom, sada i ovde, jesu vernici, zbunjeni, nedosledni, mlaki, ali ne lažni. Šta traže od Boga? Utehu? Ali utehe nema, stvarnost je surova i neumoljiva. Pravdu? Nema je i nikakva teodiceja ne može to da promeni. Sredovečni ljudi mahom rade loše plaćene, privremene i povremene poslove, za stare ne postoji dostupno efikasno lečenje. Pregledi na skeneru ili „magnetu“, operacije u državnim bolnicama, jedva da su dostupniji od anđela i arhanđela. Možda traže smisao? Izgubljeni su država, sigurnost posla, standard, mogućnost lečenja, dostojanstvo. Milionima ljudi iz starije polovine stanovništva životi su obesmišljeni. Možda vera u Boga može da posluži kao kineska zamena ili kao second hand erzac za obesmišljene živote, pri onim poznim životnim saldiranjima i pravljenjima završnih računa.
Možda mlađoj polovini stanovništva Bog nudi jedinu društveno realnu perspektivu? Nema sređenosti, nema predvidivosti, nema sreće u i pred njihovim životima. Radnici se otpuštaju, zaposleni životare i rintaju, vlast je daleko koliko i čete nebeske, život je negde drugde. Od normalnog života onostrano nije udaljenije nego što je to ono realno. Sva su vrata zatvorena. Među studentima, odnosno među budućim pripadnicima srednje klase, one koja će od života dobiti dve trunke više nego što će dobiti prekarizovani radnici, među njima je veoma malo omladine van univerzitetskih centara i još mnogo manje dece radnika. Društvena struktura se zatvara, socijalne razlike su ogromne, perspektive su svedene ispod horizonta Maks Veberove mračne polarne noći. Dok smo mi, komunisti, vladali, nije bilo više slobode; bilo je sigurnosti, perspektive, lečenja i kulture. I vedrine. Nebo je bilo visoko, a anđeli negde daleko.
Periferijski kapitalizam ne ostavlja nadu. On uništava i sposobnost za ljubav (nespremnost da se vakciniše pokazuje odsustvo solidarnosti, minimalne ljubavi prema drugima; ne samo samoubistva, nego i alkoholizam i zloupotreba sedativa pokazuju odsustvo ljubavi prema sebi). Svet u kome živimo vitla nas kroz svoju surovost i besmisao.
Ljudima je potrebna vera. U horoskop, ili u karmu. I u Boga, podržanog zvaničnim ideološkim porukama, privremeno sedirajućim dejstvom obreda, pa i time što njegove službenike društvo plaća na način nevidljiv za običnog čoveka, kao i sve druge koji se klanjaju zlatnom teletu državnog budžeta.
Koliko će biti nas nacionalno deklarisanih Jugoslovena na sledećem popisu stanovništva? I koliko će nas biti ateista, u društvu koje je potrošilo ne samo Jugoslaviju, nego i socijalizam?
Peščanik.net, 25.05.2021.
JUGOSLAVIJA
