saobraćajni znak: Zona škole
Foto: Peščanik

Mimo razumnih očekivanja ispostaviće se izgleda da će Šarčević ostaviti duboki trag u srpskoj prosveti. Reformatora Gašu Kneževića, ministra prosvete iz prvih, herojskih, a onda tragičnih godina srpske tranzicije, lako smo i odavno zaboravili i pre nego što je čovek umro 2014. Dobro, treba dati i Šarčeviću šansu da padne u zaborav. Ali, dok je virus korone sa nama, nad ovdašnjim školama bdije i duh Šarčevića.

Jer, Šarčević je sa svojim ljudima u ministarstvu ubedljivo pokazao da Srbiji nije potrebna škola. Dovoljan joj je privid škole. Pa novi ministar Ružić ovih dana može spokojno da izgovori – za drugo polugodište važi sve isto što je važilo i u septembru. A šta je važilo u septembru – ne znamo. To jest, nije važilo ništa. Bio je to jedan sveopšti haos sa samo jednim ciljem – uhvati đaka i oceni ga. Kod nas metonimijski na mestu škole niko ne bi stavio znanje. Odnedavno na tom mestu umesto škole stoji isključivo – ocena.

Ako imamo ocene, imamo i školu, to je bilo Šarčevićevo krovno geslo. Sticanje znanja i vaspitavanje, to jest obrazovanje uopšte, Šarčević je u našim školama stavio u funkciju provere i ocenjivanja. Nekada se mislilo da ocene mogu biti u službi obrazovanja. To je sumnjiva zamisao, ali se na njoj istrajavalo. Šteta je kontrolisana jakim naglaskom na sticanju znanja i vaspitavanju. Za razliku od pomenutog Kneževića, Šarčević nije bio reformator; on je, u skladu sa politikom stranke koja je stajala iza njega, revolucionar.

Kao što novoradikali iz temelja menjaju političku zajednicu i ustrojavaju je duž okosnice kvazifeudalne stranačke hijerarhije, tako je i Šarčević praznio školu od pravog pedagoškog sadržaja a punio je testovima, maturama i raznim drugim oblicima provere i ocenjivanja. I pri tom strogo pazio da sačuva i ojača prosvetnu hijerarhiju po principu stroge vojničke subordinacije. Sad je to već stvar anegdota kako su se deca organizovala da odgovaraju na daljinu i dobijaju samo najviše ocene.

Svi su znali da će tako biti, pa se insistiralo da se deca ocenjuju samo u školi. Međutim, to nije bilo moguće, naprosto „model rada iz septembra“ to nije dozvolio, pa su stradala deca koja bi se zatekla u školi, dok su korist izvlačila ona druga deca što su ostajala kod kuće i tobože išla u školu on line. Septembarski model tako se pokazao ne kao rešenje nego kao novi mehanizam diskriminacije. Ne verujem da je iko to želeo. Biće da niko nije mislio.

Ponovili smo mnogo puta – nastava na daljinu sama po sebi nije dobro rešenje jer diskriminiše decu iz lošije stojećih porodica i tako dodatno produbljuje socijalne razlike. Ona nije dobro rešenje ni za nastavnike jer ih dodatno opterećuje i vremenski i materijalno. Pored toga, nastava na daljinu svodi školu samo na jednu funkciju – transakciju znanja (i ocenjivanje). To nije najvažnija funkcija škole. Od nje je važnija socijalizacija. A onda je Šarčević školu sveo na ocenjivanje.

Šarčevićevo ocenjivanje i testiranje drugo je ime za diskriminaciju. Ocene, nije se ustezao Šarčević da objasni, služe da se deca selektuju i kategorizuju. A onda je na to sela zaraza i samo zaoštrila već postojeće nepravde u Šarčevićevim školama. Da je barem malo razmislio, Ružić je to mogao da zaustavi. Ne tako što bi donosio nove mere, na primer. Već tako što bi pitao nastavnike i đake šta su stvarno radili u proleće i jesen 2020. godine. A radili su sve što su mogli da sačuvaju smisao školovanja.

Umesto da ih sasluša, Ružić se čvrsto drži „modela“ iz septembra. Treba odmah reći, školska 2020/21. izgubljena je godina. Nikakve ocene ni mature to neće moći da sakriju u junu. Umesto što se Ružić , kao Šarčević, upinje da to sakrije, o tome bi moralo da se otvoreno razgovara. Mora se već sad podvući crta – šta se sve izgubilo i šta se od toga u narednim godinama može nadoknaditi. Pored toga, kako se može izbeći da deca koju je korona zatekla u školama ne trpe posledice krize oko zaraze u svom daljem školovanju.

O tome se ne razgovara. Ružić, kao Šarčević, drži glavu duboko u pesku i ponavlja „model“. Možda bi se za takvo njegovo ponašanje i moglo pronaći razumevanje, iako ne i opravdanje. Kada bi podigao glavu i pogledao oko sebe, video bi pustoš koju je za sobom ostavio Šarčević. Zato bira da ne gleda.

***

Sasvim je bizarno da drugo polugodište u Srbiji počinje tačno na vreme, kako je i planirano, dok je u nekim evropskim zemljama (Britaniji i Nemačkoj, na primer) polazak dece u školu odložen do daljnjeg zbog novog talasa zaraze i nemogućnosti tamošnjih vlasti da predvide kako će se bolest kretati. Između čuvanja zdravlja i čuvanja školskog kalendara, tamo očigledno biraju – zdravlje. Kod nas, izabran je kalendar. Suvišno je da se pitamo kakva je to pedagoška poruka za nastavnike i decu. Pitanje bi imalo smisla kada bismo govorili o školi. Ali, već neko vreme, ovde imamo samo privid škole.

Peščanik.net, 19.01.2021.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)