Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

E, neka smo doživeli i taj dan da je vlast posle dugih šest godina najzad priznala da nekoliko miliona građana Srbije zna bolje od vlasti šta i kako treba činiti. Ili je to u pitanju ili predsednik države, koji po sopstvenim rečima voli da šmugne od obezbeđenja, sada želi da šmugne od – odgovornosti.

Vlast koja koristi sva sredstva, pa i ona nezakonita (možda je bolje reći: a naročito ona nezakonita), da bi se dokopala vlasti na svakom nivou, u svakom gradu, u svakoj opštini, mesnoj zajednici, pa i zgradi, a zatim i da za svaku od tih vlasti obezbedi što veća ovlašćenja i što manju, a još najbolje nikakvu kontrolu – sada traži da mi preuzmemo odgovornost za Kosovo. A da nam pri tom nijednim svojim primerom (osim onim kada je ministar vojni morao da „izdrži“ godinu i po bez funkcije dok nije postao šef BIA) nije pokazala kako izgleda preuzimanje odgovornosti.

Više puta najavljivano i više puta odloženo „izlaženje u javnost“ sa „rešenjem za Kosovo“ zamenjeno je „izjašnjavanjem naroda“. U zemlji u kojoj je vlast ukinula pravo na odlučivanje čak i skupštini, odnosno „izabranim predstavnicima građana“, sada građani sami, direktnim izjašnjavanjem, treba da odluče o temi koju vlast naziva najvažnijom.

Vlast koja nas svakodnevno ubeđuje da smo joj glasanjem na izborima dali odrešene ruke da bespogovorno i bezodgovorno odlučuje o pravu, pravdi, lečenju, školovanju, letenju, pletenju i uopšte svim sferama javnog i privatnog života, sada prebacuje odgovornost na građane. Čije mišljenje inače ne uvažava ni kad su u pitanju benigne teme (trebaju li im fontane i jarboli) a kamoli da li pristaju na otimanje penzija. I za koje ne haje ni kad svoje mišljenje izražavaju protestima (osim ako nisu taksisti ili fudbalski „navijači“) niti kad u njihovo ime mišljenje iznose Poverenik ili stručna i strukovna udruženja, čak ni kad su sudijska.

Ali bi vlast sada da istorijsku odgovornost preuzmu građani podavljeni u poplavama, pobijeni u helikopteru, terorizirani u Savamali, ponižavani u fabrikama, obespravljeni pred institucijama, izmrcvareni parafiskalnim nametima, zastrašivani od uterivača, šikanirani od izvršitelja, poniženi u bolnicama, ucenjeni na izborima…

I tim građanima će vlast sada da vrati, doduše jednokratno, suverenitet i da, opet jednokratno, uvaži njihovu volju. Pod uslovom, naravno, da ta volja ne bude „nerealna“. Ili protivna interesima „naše strane“. Ili da zagovara „zamrznuti konflikt“. Ili da ne uzima u obzir „budućnost naše dece“. Ili da ne uvažava „realnost na terenu“. Ili da je jednostavno – suprotna.

Peščanik.net, 14.05.2018.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)