Foto: Slavica Miletić

Foto: Slavica Miletić

Pomoć napaćenom srpskom narodu u četiri slike

Slika prva

Milorad Dodik: Alo, Alek…? Mile ovde. Kako koji Mile? Mile Dodik. Kakav ja to galop čujem…?

Aleksandar Vučić: To nije galop, Mile, nego lagani kas. Evo, na hipodromu sam, u retkim časovima odmora. Timarim Selakovića, baldisao je pod sedlom. Samo da ga osenjam, sav mi se oznojio.

MD: I ja sam nekad jah’o, al sam otežao. Lako je tebi, sve si rage pripitomio. Moja grla se opiru i udaraju na njisku i halakanje. Bosna je ovo, burazeru, tamni vilajet. Nego… navratio bih malo do tebe.

AV: Pa juče si bio. Nemam ja ništa protiv, da se razumemo, nemam problem da te viđam danonoćno, mi smo sijamski blizanci srpske istorije, ali ljudi su već počeli da sumnjaju…

MD: Ma kakavi ljudi, narod je stoka. Da dođem sutra, oko jedanaest?

AV: Taman mi odgovara, u deset pozivam onog Skota da mu se ponosno najebem majke. Niko sa strane ne može da ponižava Srbiju.

MD: Ni Srpsku. Kaži tom Skotu za Srpsku. Vidimo se sutra. Donosim ti nacrt mog najnovijeg referenduma o pravu naroda na referendum.

Slika druga

(kabinet predsednika)

Sekretarica: Predsedniče, stigao je gospodin Dodik.

AV: Neka uđe. O Mile, nismo se videli čitav dan.

MD: (pevuši) Tri poljupca hoću ja, neću jedan, neću dva. (čuje se: šljap, šljap, šljap.)

AV: Sedi Mile, dobar ti je ovaj after šejv. Pitralon, jel? Šta ima?

MD: Moram da uradim nešto nečuveno, ali ne znam šta.

AV: Smislićemo zajedno. Ostavi mi nacrt referenduma, daću Marjanu Rističeviću da ga prouči. Šta bi da popiješ danas?

MD: Ne biram, pijem i jedem sve. Daj šta daš. Šta ti to ću i ja.

AV: Godinama pijem magareće mleko, danas sam poneo i u kancelariju malo. Zdravo je, smiruje me, bistri um. Čitava moja porodica ga tradicionalno pije. Za nas je to kao majčino mleko. Kad nešto slavim, pojedem lignje punjene čvarcima… Uz magareće mleko ili surutku.

MD: Jebo magare, meni duplu rakiju. Vidim, digla se frka oko aerodroma?

AV: Ma ko im bre… Kad završim Niš, uzimam Batajnicu, Ponikve. Zatim Vršac, Lisičji jarak, Kraljevo. Sve aerodrome ima da prevučem za Beograd. Haradinaj mi je obećao da će Trepču da prenese na državu.

MD: Na Kosovo?

AV: Na Srbiju, Mile. Moja pamet i hrabrost su me dovele do ovog saznanja: Srbija je Ramuševa država. On to zna, inače je poreklom tajni Srbin i radi za nas. A ja za njih. Njegova čukunbaba bila sestra od tetke Čučuk Stane. Bio sam mu kršteni kum u Vranju, Pahomije ga načisto preobratio.

MD: Kako misliš da rešiš Kosovo?

AV: Uzećemo teritoriju, a stanovništvo zapošljavamo da kopa kanal Beograd-Morava-Vardar-Solun. Toliko dugujem Tomi Nikoliću, to je ideja iz njegove Platforme o Kosovu. Dok oni kopaju, ne razmnožavaju se, a Srpkinje rađaju. Imam obećanje Putina za tenkove T-34, tri borbena „moskviča“ i dva „zaporožeca“. Maršali Šojgu i Vulin razgovarali su u tom smislu. Žene u crnom se malo bune zbog ove ideje, ali kopači će imati sva prava i slobode, kao i Srbi. Marko Đurić i Ratko Mladić su određeni za moje gaulajtere u Srcu Srbije. Stiven Sigal, Džejson Statam, Van Dam i Žerar Depardje – svi sa našim pasošem – vade Ratka iz Haga i mi ga čekamo kao Hrvati Gotovinu. To je gotova stvar, samo ne širi.

MD: Neki moji ljudi čitaju Peščanik, tamo piše svašta: da si lažov, idiot, razbojnik, poludeli siledžija. Izgubio si, kažu, veze sa realnošću… Pa kako ti promiču takve stvari Alek, brine me to. Što ne pustiš Legiju na njih?

AV: Ma to su sve Soroševi plaćenici, još dok mi on nije postao prijatelj. Ali i Bata Gašić je zatajio. Sve su to državne kliničke tajne koje su pale u ruke neprijatelju. Gospodina Legiju i gospodina Zmiju čuvam za važnije stvari.

Slika treća

MD: Alek, možemo mi do sutra o srpskim herojima… Nego da pređem na stvar. Treba mi, brate, neka kinta…

AV: Ja želim da pomognem napaćenom srpskom narodu u dijaspori, ali Vujović škrtari. Ovi moji kritičari tvrde da su to pare poreskih obveznika. Kakve veze imaju obveznici sa svojim parama? Koliko?

MD: Deset miliona. Za ono, znaš šta da ti ne kažem šta… Nećeš mi verovati.

AV: Neću. Deset miliona dinara?

MD: Deset miliona evra. Nepovratno. Odakle, brate Srbine da vraćam? Moj život je skup, putujem svaki dan iz jedne otadžbine u drugu, ne znam koja mi je prava a koja rezervna. Gorivo, obroci, saradnici, obezbeđenje, drumske mehane. Imam više stambenih jedinica za održavanje nego tvoj Mali. U Andrićgradu mi se olinjali i Ivo i Njegoš, digla se kaldrma, česme presušile, crepovi popadali, krive grede… Kusturicu valja namiriti. Dajem nešto Bakiru, i on je nekada bio Srbin…

AV: Može li samo pet? Toliko mogu da izdvojim iz priručne kase, namenio sam te pare za pomoć prvorotkama. Pa vrati kad možeš, a znam da ne možeš. Dopuniće mi to ovi moji, nema problema, ionako je budžet u suficitu. U stvari, suficit je u budžetu.

MD: Šta je to suficit?

AV: Imamo više nego što nam treba, neprijatno mi je koliko nam je dobro. U zdravlju da potrošiš, Mile. Evo ti, nosi. I navrati kad god ti treba. Srpski penzioneri su spremni da se odreknu još jednog obroka za tebe. Ali, meni spomenik u Banjaluci.

MD: Svakako. Realističan, u natprirodnoj veličini. (peva) Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…

AV: Znaš li onu moju: Oj oraje oraje, ustaj mala zora je, ustaj mala veži kera… Ta mi je bila omiljena za lečenje nostalgije u prodavnici šrafovske robe u Londonu. Ili, Zašto ćutite, zašto ćutite, pičke grobarske. To su bili dani, na severu…

MD: Znam onu: Moja mala suze roni, dok prolaze kamioni, čeka da joj dođem ja, iz Beograda… A zaboravio si svoje četničke pesme: Drma mi se šubara i cveće…

AV: Batali, Mile. Kome je do pesme uz magareće mleko?

Slika četvrta

Sekretarica: Predsedniče, došli su neki ljudi sa čudnom životinjom, zaobišli obezbeđenje, ulaze i ne pitaju.

AV: Ko ste vi gospodo? Šta tražite ovde sa tim smešnim stvorom? Jel’ to nekakav mulac ili mazgov sa vama? Lepo društvo, ako mogu da primetim. Ali, ja se ne bojim vas ni te zveri, ne plašim se ničega, nemam problem da se sretnem sa vama.

Posetilac: Mi smo Nenad Kulačin i Marko Vidojković, autori emisije „Dobar, loš, zao“. Dolazimo iz Šapca, slobodnog grada. Sa nama je lično maskota emisije, magarac Sima, koji je mnogo čuo o vama. Impresioniran je vašim delom, magareća posla, što bi se reklo, uvek glasa za vas. Želeo je da vas upozna, pa ga dovedosmo.

(Sima striže ušima, klima glavom. Dodik samo klima glavom.)

AV: Mogu li da ga pomuzem?

Peščanik.net, 05.04.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)