Smisao nacionalnog suvereniteta u globalnoj eri zadržava se na kulturnim granicama, i ograničenjima. Primena ideje nacionalnog suvereniteta na ekonomiju, religiju i lična opredeljenja zadire u ljudsku intimu. Time ona negira načelo ljudske jednakosti, koje u stanju vladavine prava i uređenih institucija polazi od pretpostavke o istovetnom odnosu prema svima koji raspolažu uobičajenim mentalnim i fizičkim sposobnostima. Vladavina prava, međutim, otkriva tendencije rušenja nacionalnih barijera koje negiraju načelo ljudske jednakosti. U demokratiji, pravo i institucije razvijaju se u smislu širenja prostora ljudskih sloboda koje, same po sebi, negiraju kolektivizam i potrebu države da uređuje ekonomske odnose i negira sva slobodna ljudska uverenja koja nisu suprotna pozitivnim zakonima.
Proces dezintegracije druge Jugoslavije odvijao se u smislu povratka na ideju nacionalnog suvereniteta. Ideja vladavine prava postala je i odgovornost evropskih institucija koje su u pristupnim pregovorima najviše pažnje posvetile institucionalnom i bezbednosnom okviru. Od svih jugoslovenskih institucija, bivša JNA bila je najaktivnija u oružanim obračunima koji su često podrazumevali etničko čišćenje kao preduslov obnove nacionalnog suvereniteta. Nakon NATO intervencije, Beograd i Srbija su postali predmet one agresije kojom je rukovodila politička logika postupanja JNA u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, na Kosovu i u Crnoj Gori, samo u okvirima postupanja nametnutih vojnim i političkim porazima 1999. i 2000.
Paralelna vlast
Sve opstrukcije koje su ometale demokratizaciju politike i liberalizaciju ekonomije od 2000, pozivale su se na odbranu nacionalnih interesa i suvereniteta. Te aktivnosti su se odvijale u pokušajima destabilizacije Kosova, rušenja Đukanovića i DPS-a u Crnoj Gori, i institucionalizacijom tekovina etničkog čišćenja i genocida u BiH. Ekonomski tokovi usmeravali su se na državne i privatne monopoliste. Tranzicija, koja se dogovarala u kabinetima i kafanama, dobila je i svoje ljudske, ne samo ekonomske žrtve. Pitanje nacionalnog ponosa postala je zaštita lika i dela ratnih zločinaca.
U prethodnoj administraciji bivši predsednik Boris Tadić je prigrabio, u funkciji koja to ne dopušta, svu izvršnu vlast. Zakonodavnu vlast marginalizovao je izvrgavajući je javnom ruglu, tužilaštva i sudove podredio policiji, tajnim službama i tajkunima, uveo paralelnu vlast koju su obavljali njegov kabinet, agencije pod kontrolom izvršne vlasti koje su uzurpirale nadležnost tužilaštava i sudova, medije poklonio svojim neposrednim saradnicima i ministrima. Rušenje institucija je uobičajena sklonost svih autoritarnih i diktatorskih režima koji se pozivaju na volju naroda i odbranu nacionalnog suvereniteta. Zato nije slučajno da podrivanje vladavine prava upravo vodi onom narušavanju nacionalnog suvereniteta koje je Srbiju lišilo političkog, ekonomskog i moralnog kapaciteta da u međunarodnim odnosima, pre svega u odnosima sa EU i Rusijom, zastupa ideju nacionalnog suvereniteta u onom domenu koji tu ideju može činiti smislenom u globalnoj eri. A taj domen su institucije, vladavina prava i državna potpora kulturi, obrazovanju ili osnovnoj zdravstveno-socijalnoj zaštiti, onim društvenim aktivnostima koje nisu u stanju da izdrže konkurenciju slobodnog tržišta.
I zato bi trebalo da je svejedno, ko će obavljati bilo koju javnu funkciju, ali država, kojom upravljaju javni funkcioneri ima, istovremeno, toliku moć nad svakom individuom, nad svakim preduzećem, dok, istovremeno posustaje suočena s budžetskim i spoljnopolitičkim deficitom. Sačekavši da istekne i drugi krug izbora, pre nedelju dana se oglasio Fiskalni savet, nezavisan državni organ, odgovoran Narodnoj skupštini Republike Srbije, izabran pre nešto više od godinu dana, s neumoljivim upozorenjima, da javni dug iznosi polovinu BDP-a, da je neophodno zamrznuti plate i penzije u javnom sektoru, povećati obe stope PDV, opšte sa 18 na 22 i snižene sa 8 na 10%, smanjiti učešće javnih rashoda za plate radi rasterećenja privrede, itd.
Uzaludno iskustvo
Preporuke Fiskalnog saveta zapravo su identične svim upozorenjima MMF-a iz prethodnih godina. Međutim, socijalisti i angažovani intelektualci vide u fiskalnoj podršci i reformskim sugestijama MMF-a pretnju nacionalonom suverenitetu, odnosno dalje srljanje Srbije u sferu globalne liberalne ekonomije. Pojava Fiskalnog saveta zanimljiva je i u kontekstu rušenja institucija i vladavine prava. Gotovo da je koincidirala sa ukidanjem Ministarstva finansija kao politički autonomne institucije, pošto je predato neposrednoj kontroli premijera Cvetkovića i njegovih saradnika (CES-MECON – Agencija za privatizaciju), iz epske epohe privatizacije u kojoj su opustošili industriju, finansije, berzu u njenim začecima, opstruirali restituciju, s Tadićem, Koštunicom, potom i socijalistima, ili obavljali zadatke po ličnim nalozima nekolicine tajkuna dobro poznatih organima gonjenja. Novine Kurir, čiju je „demokratsku transformaciju“ podržala i (nadam se odlazeća) ambasadorka SAD Meri Vorlik, za koje se nezvanično tvrdi da su pod kontrolom Tadićevih saradnika Dušana Petrovića i Slobodana Homena, upravo vode brutalnu kampanju protiv guvernera Narodne banke Dejana Šoškića. I to podseća na Miloševića koji je sekao fotelje i glave svima koji su pokušavali da, u realnim uslovima, institucije prilagode njihovoj sistemskoj ulozi. Kao da je uzaludno iskustvo upravo s Miloševićem koji je, personalizujući nacionalnu ideju i suverenitet, uništio institucije i Srbiju učinio predmetom vojno-političke intervencije. Nacionalni suverenitet opstao je, ne u svojoj realizaciji, nego u konkretnoj politici populizma, kriminalne kriminalizacije različitosti, razaranja institucija, javnosti i zdrave pameti, i postupnog gušenja političkih, ekonomskih i kulturnih sloboda.
Pobjeda, 05.06.2012.
peščanik.net, 05.06.2012.