Između suzbijanja i ideološke upotrebe zaraznih bolesti u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu (predlog za dalje istraživanje)
Iz zbornika „Svakodnevica i društveni odgovori na epidemijske krize 1914-2020“, nastalog u okviru naučno-istraživačkog projekta „Čovek i društvo u vremenu krize“, urednik zbornika Milan Ristović, izdavač Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 2021.
Na primeru organizacije suzbijanja dve zarazne bolesti, tifusa i sifilisa, razmatraju se neki segmenti biopolitike i prakse okupacionih i kolaboracionističkih vlasti i njihovo situiranje u ideološko-političkom rečniku.
Iskustva sa epidemijama zaraznih bolesti koje su desetkovala vojske i civilno stanovništvo tokom i na kraju Prvog svetskog rata, uključujući i epidemiju tifusa u Srbiji 1915 (Stanojević, 1992) predstavljala su podlogu za strah od njihovog ponavljanja i tokom Drugog svetskog rata. Na vrhu liste najnepoželjnijeg toka događaja svakako je bilo izbijanje epidemije tifusa, kao zaraze koja je tradicionalno pratila sve velike vojne sukobe i napadala podjednako armije i civilno stanovništvo. Na primeru odnosa nemačkih vojno-okupacionih vlasti i srpske kolaboracionističke administracije prema dve zarazne bolesti, tifusa (u oba njegova pojavna oblika) i sifilisa (lues), biće pokušano skiciranje jednog mogućeg istraživanja veze između pragmatičnog ponašanja vlasti i medicinskih stručnjaka u suzbijanju ovih bolesti i njihovog instrumentalizovanja u političkom i ideološkom diskursu okupacione prakse.
I
Tifus, posebno trbušni, smatran je klasičnom zarazom 19. stoleća. Širenje tifusa bilo je vezano je za industrijalizaciju, urbanizaciju, demografski rast stanovništva i nehigijenske uslove života i rada u velikim gradskim centrima, što je pogodovalo izbijanju epidemija i opstanku bolesti u njenom žilavom, endemskom vidu. Do uočavanje razlika i osobenosti dva vida tifusa, trbušnog (koji se širio preko zagađene vode, nedostatka kanalizacije, hrane) i pegavca koji su prenosile vaši, došlo je sredinom 19. veka. Uzročnik trbušnog tifusa (salmonella typhi) otkriven je 1880-ih zahvaljujući istraživanjima Karla Eberta (Carl Eberth), Roberta Koha (Robert Koch) i Georga Gafkia (Georg Gaffky). Borba protiv ove, kako su je savremenici opisivali „skandalozne bolesti“ krajem 19. i početkom 20. veka u Nemačkoj i drugim evropskim državama, uvođenjem vakcinacije, dobijala je svoje političko-ideološko značenje kao važan vid nacionalnih biopolitika i „rata za nacionalno zdravlje“, uključujući i sve važniju komponentu: nastojanja vojnih segmenta vlasti da vakcinacijom bude osigurana borbena gotovost njihovih armija (Cretu, 2020; Vögele, 1998). Posle razarajućeg iskustva sa španskom groznicom i na jugoslovenskom prostoru (Barry, 2004) iscrpljeno stanovništvo bilo je dalje izloženo i čestoj pojavi pegavog i trbušnog tifusa. Početkom 1921. zabeležena je izolovana pojava nekoliko slučajeva bubonske kuge, koja je na desnu obalu Boke stigla najverovatnije vojnim brodovima iz Italije i Francuske.
Pojmovi „zaraza“, „infekcija“ „kuga“ „bolest“ „nečistoća“, „bacili“ – i na drugoj strani „zdravlje“ i „higijena“ dobijale su u različitim ideološkim, političkim i propagandnim kontekstima nove značenjske naboje. U rečniku nemačkog nacional-socijalizma očuvanje „zdravlja nemačkog naroda“ vezivano je za „iskorenjivanje jevrejske zaraze“ „boljševičke kuge“ i slično. Narodi su bili „čisti i zdravi“ (arijevci, Germani) ili „nečisti, inficirani“ rasnim mešanjem (Jevreji, Sloveni, Romi). „Rasna higijena“ je podrazumevala uklanjanje svi onih koji su rasističkom kategorizacijom bili obeleženi kao „bolesni“, „prenosioci bolesti“. U lokalnim varijetetima fašizma, menjan je spisak „biološki stranih elementa“ koje je trebalo kao „stranu zarazu“ iskoreniti (Weindling, 2000). Drugi svetski rat je, pored nametanja potrebe sprečavanja širenja zaraznih bolesti, otvorio prostor za dalje preplitanje shvatanja o prirodi nekih bolesti kao „prirođenim“, određenim rasno, etnički i kulturno „manje vrednim“ narodima i grupama koji su ih širili. Ipak, zaraza nije pravila razliku: tifusna groznica pojavila se u zimu 1941 u redovima Vermahta na Istočnom frontu, da bi se proširila sledeće dve ratne godine do severne Afrike i Irana i stigla do Burme. Epidemije tifusa izbijale su u jevrejskim getima u okupiranoj istočnoj Evropi i u nemačkim koncentracionim logorima. Epidemije tifusa i dizenterije odnele su hiljade zatočenika Aušvica, Terezina, Bergen Belzena. U varšavskom getu dnevno je od tifusa umiralo između 300 i 400 lica (Kauschik & Sougat, 2018). Prepuštanje zatočenika smrti od bolesti bilo je deo prakse masovne eliminacije nepoželjnih.
Upotreba nekih od ovih „epidemiološki obojenih“ termina u propagandi različitih fašističkih pokreta i kolaboracionističkih režima, takođe je bila uobičajena. Na njih nailazimo i u tekstovima srpske kolaboracionističke štampe, propagandnom rečniku pripadnika Zbora Dimitrija Ljotića, gde je jedno od njenih „opštih mesta“ bilo naglašavanje opasnosti od „jevrejsko-boljševičke zaraze“. Damnjan Kovačević, jedan od ideologa Zbora, u svom tekstu „Nacionalni mit“ tvrdi da je bez nacionalnog mita „narod bez onog organskog imuniteta koji narodni organizam štiti od svake zaraze. I šta je bilo prirodnije onda, kada je našem narodu oduzet njegov mit, već da ga jevrejsko-masonsko-boljševička zaraza zahvati, da otruje i podrije njegovu životnu snagu i da ga pravo odvede u katastrofu“. U istom maniru on zaključuje da je to isto kao što „u medicini pronalazak jednog leka u jednoj naciji za lečenje izvesne zaraze postaje odmah lek koji usvajaju sve nacije za lečenje iste te zaraze u svojim zemljama“, pozivajući se na primere Italije i Nemačke. „Internacionalistička epidemija bila je okužila dva nacionalna organizma dveju velikih nacija: Italije i Nemačke… Dva velika čoveka, Hitler i Musolini, pronašli su principe i metode kojima su svoje nacije ne samo spasli… već ih tako potpuno izlečili da su se njihovi narodi podmladili i osposobili za pregnuća i ostvarenja koja istorija nije videla“.
II
Dan posle ulaska nemačkih okupacionih trupa u Beograd, na istoj strani Opštinskih novina na kojoj su štampani „Proglas za zauzetu jugoslovensku teritoriju“, s potpisom „glavnokomandujućeg nemačke vojske“, „Naredbe komandanta nemačkih trupa u Beogradu“ pukovnika Tusena (Rudolf Toussant), i „Proglasa“ vršioca dužnosti predsednika opštine grada Beograda Ivana Milićevića – objavljen je članak „Šta treba znati o trbušnom tifusu“. Pored detaljnog opisa preventivnih mera, simptoma ove bolesti i načina lečenja, članak je bio upozorenje građanstvu na još jednu opasnost koju je ratno stanje nosilo. Dva dana kasnije, u istom listu objavljena je „Naredba za suzbijanje zaraznih bolesti“ glavnog lekara nemačke Komande mesta i direktora Glavnog saniteta major dr Šprungmana (Dr. Schprungmann). Pored uputstava za upotrebu javnih klozeta (latrina) u delovima grada gde je kanalizaciona mreža bila oštećena, najavljeno je „u cilju sprečavanja zaraznih crevnih oboljenja… zaštitno pelcovanje protiv tifusa i paratifusa celokupnog građanstva grada Beograda“, uz informaciju gde će biti organizovana vakcinacija.
Beogradske Opštinske novine donele su 26. aprila novu „Naredbu za suzbijanje zaraznih bolesti“, glavnog lekara nemačke Komande mesta, kojim je najavljeno da će se u cilju sprečavanja izbijanja zaraznih crevnih oboljenja „izvesti zaštitno pelcovanje protiv tifusa i paratifusa celokupnog građanstva grada Beograda“, dok će vakcinaciju izvoditi rejonski lekari. Zaprećeno je da će „ko ovoj naredbi ne bude sledovao do 5.maja o.g. (biti) najstrože kažnjen“. Nova naredba o obaveznoj vakcinaciji protiv tifusa svih lica „počev od 2 godine starosti pa do navršenih 60“ na već utvrđenim punktovima u gradu objavljena je 6. maja, a akcija je trebalo da bude završena do 15. maja. Obaveštenje o vakcinisanju i revakcinisanju protiv tifusa ponovljeno je 13. maja. Obavezna vakcinacija bila je daleko od brige okupacione sile za zdravlje domaćeg stanovništva; glavni motiv bio je osiguranje da izbijanje zaraze ne ugrozi pripadnike nemačke vojne sile. Do 20. maja bilo je vakcinisano 130 hiljada stanovnika Beograda, čime je zaustavljeno širenje tifusa u razrušenom gradu.
Obnova rada medicinskih ustanova, upošljavanje lekara i ostalog medicinskog osoblja, uključujući i ona lica koja se nisu mogla vratiti u svoja mesta stanovanja, kao i sve delatnosti vezane za lečenje, nalazili su se u nadležnosti glavnog vojnog lekara nemačke feldkomandature u Beogradu. Veliki problem bio je nedovoljan broj lekara i drugog medicinskog osoblja, nedostatak lekova i medicinske opreme, dok je značajan deo bolničkih kapaciteta bio zauzet od strane nemačkih vlasti i stavljen na raspolaganje lečenja samo pripadnika okupacionih vojnih, policijskih i civilnih vlasti. Veliki broj srpskih lekara bio je u zarobljeništvu, dok su oni koji su ostali u zemlji donošenjem različitih naredbi kolaboracionističkih vlasti bili regrutovani i obavezani da izvesno vreme provedu u jedinicama Srpske državne straže ili Dobrovoljačkog korpusa.
U „Komesarijatu“ Milana Aćimovića, na mesto komesara Ministarstva zdravlja i socijalne politike postavljen je početkom maja 1941. iskusan bakteriolog dr Stevan Ivanić (1884-1947), koji je pristupio Zboru i postao jedan od najbližih saradnika Dimitrija Ljotića i jedan od ideologa ovog ekstremnog pokreta. Na mesto šefa gradskog saniteta imenovan je dr Sergije Ramzin (Odeljenje za socijalno staranje i narodno zdravlje) (Božović, 1998). Ivanić se nalazio se na čelu Centralnog higijenskog zavoda u Beogradu čiji je – pored Svetislava Stefanovića i Branimira Maleša – bio i jedan od osnivača. On je 1922. bio postavljen za šefa „odeljenja za rasnu, javnu i socijalnu higijenu“ Ministarstva narodnog zdravlja. Bio je i najistaknutiji predstavnik eugeničkih shvatanja i rasne teorije. Zastupnici rasne higijene dolazili su iz ne-medicinskih krugova, iz najekstremnijeg dela desnice, kao što su bili Velibor Jonić i Vladimir Velmar Janković (Promitzer, Trubeta & Turda, 2011; Turda & Weindling, 2007; Stojanović, 2015, str. 63-66, 84, 129, 404). Početkom maja rad je obnovio Centralni higijenski zavod sa svim svojim odeljenjima i ustanovama. Obnovljen je i rad Glavnog sanitetskog saveta, u koji su ušli direktori klinika i ugledni lekari (Veljković, 2010, str. 321, 323). Parcijalno sačuvani, izveštaji Centralnog higijenskog zavoda iz 1941. govore o pojavi šarlaha i difterije u Beogradu i Banatu, dok je slučajeva trbušnog tifusa bilo na teritoriji Moravske banovine.
Jedan od hitnih zadataka i izazova za Ivanića i kasnije njegovog naslednika na mestu ministra socijalne politike i narodnog zdravlja u vladi Milana Nedića, hirurga dr Jovana Mijuškovića, bilo je organizovanje sanitarnog kordona na granici prema Bosni, odakle je preko Drine, od prvih dana posle proglašenja Nezavisne Države Hrvatske počeo masovni priliv srpskih izbeglica, da bi se predupredilo izbijanje i širenje zaraznih bolesti, posebno tifusa. U Bajinoj Bašti, na jednom od najfrekventnijih punktova na Drini, organizovan je prihvat izbeglica. Oko 20 hiljada žena, dece, staraca prešlo je Drinu kod Skelana i bilo smešteno u improvizovanim uslovima. Prihvatni punktovi bili su i Banji Koviljači, Ljuboviji, Mokroj Gori. Prvi slučajevi pegavog tifusa su se pojavili u maju, a 22. maja iz Beograda stigla je medicinska ekipa, sastavljena od 4 profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, 4 lekara asistenta i 8 bolničkih sestara. Ekipu je predvodio dr Kosta Todorović, osnivač Infektivne klinike. Bolest je nedeljama harala u izbegličkim logorima, da bi uz velike napore lekara do 10. jula 1942. bila suzbijena. Na selu je intenzitet bolesti bio slabiji, jer su sami stanovnici vodili borbu protiv vašljivosti (Ramzin, 1969, str. 35, 36). Dezinfekcija i dezinsekcija i uklanjanje vašljivosti vršene su u Higijenskom zavodu i Higijenskom institutu u Nišu. Obavezno vakcinisanje sve školske dece protiv difterije koja je trebalo da pođu u prvi razred osnovne škole trebalo je da počne 15. juna.
O rezultatima vakcinacije u izveštaju Odeljenja javne bezbednosti za drugu polovinu maja 1941. navedeno je da je Direkcija za socijalno i zdravstveno staranje Gradskog poglavarstva u Beogradu preduzela sve mere da se „sanitetske i higijenske prilike… što pre dovedu na nivo predratnog Beograda“. U tome je „pelcovanje stanovnika u Beogradu pripomoglo u mnogome da se zaraza u opšte spreči, jer je nedostatak higijenskih uslova usled upropašćene vodovodne i kanalizacione mreže bio doveo u opasnost higijenu… i na ovome polju postignuti su zavidni uspesi“.
Opštinske vlasti u Beogradu bile su dužne da podnose nemačkoj komandi, feldkomandanturi 599, dnevne izveštaje o stanju u gradu. Tako je 5. jula 1941. javljeno, pored izveštaja o popravkama gradske infrastrukture i funkcionisanju gradskih službi, i o nastavku vakcinisanja protiv tifusa, dizenterije i velikih boginja i preduzetim sanitarnim merama. Strah od tifusa u stanovništvu ostao je prisutan i u onim sredinama gde je opasnost od zaraze bila smanjena uvođenjem sanitetskih mera, posebno borbom za iskorenjivanje vašljivosti, kao što je bio slučaj u Kraljevu posle partizansko-četničke opsade grada u jesen 1941, dok se u okolnim selima Žičkog okruga pojavio pegavac. U Trsteničkom srezu je zabeleženo krajem decembra 9 slučajeva trbušnog tifusa. Sećanja na epidemiju 1914-1915. i njene strahovite posledice bile su sveže i kod stanovništva i medicinskog osoblja izazivala su strepnju, ali i podsticala na dodatni oprez.
Deo propagandno-edukativne akcije bili su i članci o zaraznim bolestima i njihovoj prevenciji objavljivani u domaćoj štampi. Ilustrovani nedeljnik Kolo objavio je nekoliko tekstova sa uputstvima za prevenciju tifusa. U broju od 7. februara 1942. data su uputstva za depedikulaciju tela, čišćenje odeće i posteljine od vašiju, glavnih prenosilaca pegavog tifusa. Centralni higijenski zavod objavio je 1943. posebnu knjižicu o pegavcu namenjenu lekarima i stručnom sanitetskom osoblju (Potsetnik o pegavcu: za lekare i pomoćno sanitetsko osoblje, 1943).
Ivanić je objavio 1942. jednu publikaciju namenjenu obrazovanju sela o zaraznim bolestima, praznovericama, preventivi, važnosti vakcinacije, napisanu jednostavnim jezikom, delom kao dijalog lekara i seljaka (Ivanić, 1942, str. 19). U priči „Ciganska posla“ Ivanić opisuje kako „Ciganka Culika, žena čergara Sulje“ ide po selu, gata i krade sve što joj dođe pod ruku, ostavljajući u kućama u koje je ušla vaši od kojih je celo selo bilo zaraženo pegavcem. Lekar objašnjava seljacima da su „Cigani… pokrali stvari, a ostavili svoje vaši… zaražene klicama pegavca… Lepo vam je ta cigančura ugatala i uvračala… posle toga u Dobrić nikad više nisu smeli priviriti cigani čergari“ (Ivanić, 1942, str. 20-23). Čergari su ti koji takođe „često velike boginje raznose“. Otišli su dalje, ali su ostavili bolest od koje je umrlo troje seljana: „oni su se izgubili iz sela, ali su zaboravili u selu klice velikih boginja. Predali su ih seljacima. Oni su bolest posejali po selu“ (Ivanić, 1942, str. 25, 26).
Tifus je u redovima ideoloških i ratnih protivnika kolaboracionističkih vlasti, partizanskog pokreta, korišćen u propagandnoj borbi Nedićevog režima. Tifus, posebno pegavi, jeste bio stalni pratilac partizanskih jedinica, slabeći borbenu spremnost i odnoseći žrtve među borcima. Zaraza se širila i u krajevima i naseljima kroz koje su prilazili, posebno na teritoriji Bosne i Hercegovine. Protiv ovog neprijatelja borili su se malobrojni pripadnici saniteta, bez lekova sa priručnim sredstvima za oslobađanje od gamadi, kao što su bila „partizanska burad“ („srpsko bure“ iz Prvog svetskog rata), u kojima je vršena dezinsekcija odeće (Nikoliš, 1981; Sanitetska služba u Narodno oslobodilačkoj borbi, 1941-1945. Zbornik radova, I-IV, 1989).
Kako je odmicao rat, u okupiranoj Srbiji osećao se sve više manjak medicinskog osoblja, kombinovan sa hroničnom nestašicom lekova. Do lekova se dolazilo povremenim nabavkama iz Nemačke po visokim cenama i uz 150% poreza za teritoriju Srbije pod nemačkom vojno okupacionom upravom, ili na crnoj berzi, švercom iz susednih zemalja. Deo je stizao preko međunarodnog Crvenog krsta (Kreso, 1979, str. 127; Milićević & Nikodijević, 2011, str. 33). Iako je do kraja okupacije pretnja od širenja zaraznih bolesti ostala prisutna, kao i njihovo povremeno javljanje – zahvaljujući vakcinacijama i velikim naporima lekara izbegnuto je izbijanje epidemija većih razmera.
III
Strah od sifilisa u gotovo svim sredinama zapadnog sveta imao je svoju dugu predistoriju i utemeljenje u razmerama raširenosti bolesti koja je dugo za zaražene imala smrtan ishod (Morus, 1965, str. 305-307). Ovo je bilo karakteristično i za jugoslovensku i srpsku sredinu gde je i u gradskim sredinama i na selu, posebno u središnim i južnim oblastima države bio raširen sifilis, posebno njegov endemski oblik. Vođ nacional-socijalističke Nemačke Adolf Hitler je pozivao na borbu sa ovom bolešću, koja „zagađuje politiku tela etički i moralno“. Za njeno iskorenjivanje ne treba koristiti „sumnjive lekove“ kao što je salvarzan, koji je 1909. otkrio jevrejski biohemičar Paul Erlih (Paul Erlich), već treba voditi borbu protiv njenih uzroka: prostituisanja ljubavi, „judifikacije duševnog života“, „mamonizacije“ polnog nagona, brakova iz računa. Za njega je „francuska bolest“ postala „jevrejska bolest“ i „argument“ u objašnjavanju njegove rasističke politike, u čijem širenju, preko prostitucije i pornografije, u koje uvlače nemačke devojke, stoje – Jevreji (Bleuel, 1973, str. 31, 32).Tako je ova teška zarazna bolest, koja je sobom nosila i društvenu stigmatizaciju, dobila važnu, simboličku ulogu u rasističkoj propagandi i praksi (Gilman, 1992, str. 266-268). Otuda treba razumeti i povode za brzo i detaljno regulisanje prostitucije na okupiranim teritorijama širom Evrope, pa tako i u Srbiji. Stavovi o potrebi očuvanja „rasno-biološke supstance“ srpskog „seljačkog naroda“, vodećih ideologa eugenike i rasne teorije u kolaboracionističkoj administraciji takođe su se uklapali u ovu matricu (Petrović, 2008, str. 452-453).
Tako je na samom početku okupacije postavljeno pitanje hitnog regulisanja prostitucije, odnosno njenog kanalisanja, s ciljem suzbijanja veneričnih bolesti i usklađivanja ove delatnosti s potrebama okupacione sile. Ovaj problem treba sagledavati i kao deo prakse nemačkih vojno-okupacionih vlasti, imajući u vidu nameru da prostitucija bude stavljena pod strogu kontrolu da bi bilo osigurano da vojnici i oficiri, za koje su otvarani bordeli, budu zaštićeni od polnih bolesti. Na drugoj strani, borba protiv polnih bolesti, na prvom mestu sifilisa, bila je jedan od ideoloških imperativa, jedno od opštih mesta rasističke propagande. U svrhu izbegavanja ove opasnosti i pružanja pripadnicima vojne sile mogućnosti da u kontrolisanim uslovima zadovolje polne prohteve, nemačke vlasti su na okupiranim teritorijama Istočne i Jugoistočne Evrope otvarali javne kuće za svoje vojnike, u koje su dovodile žene iz lokalnih sredina. Takođe, i u koncentracionim logorima, kao i onima za prinudi rad, žene su prisiljavane da budu seksualne robinje. Ova praksa bila još jedan znak i ponižavajući dokaz dominacije nad lokalnim stanovništvom okupiranih zemalja (Muhlhauser, 2009; Shik, 2009; Sommer, 2009). Već prvih nedelja okupacije, nemačke vlasti su otvorile javnu kuću za svoje oficire i vojnike, da bi usledilo otvaranje drugih, kako u Beogradu tako i u gradovima u unutrašnjosti. Jedna vojnička javna kuća bila je otvorena u aškenaskom hramu (sinagogi) u Kosmajskoj ulici (Lebl, 2001, str. 240, 241). U Kosovskoj ulici je postojala javna kuća sa veoma brojnim ženskim osobljem (Nikolić, 2002, str. 102), dok je u blizini u ulici Majke Jevrosime takođe radila još jedna ovakva institucija u kojoj je krajem 1941. bilo 15 žena.
Saopštenjem Otseka za čuvanje morala u Beogradu 2. maja 1941. preneseno je naređenje nemačkih okupacionih vlasti o uvođenju „Obavezne prostitucije“ na teritoriji grada, kojoj „podležu sve ženske osobe koje se i koje su se bavile tajnom prostitucijom i tim radom sebe izdržavale“. Biće registrovane i dobiće „knjižice za obavljanje takvog posla“, uz obavezu da 3 puta nedeljno idu na lekarski pregled. Ove mere učiniće „da će procenat veneričnih bolesti u Beogradu svakako opasti, a on je prema dosadašnjem nalazu ogroman“. Ilegalno bavljenje „prostitucijom i bludničenjem“ bilo je ovim naređenjem najstrože zabranjeno, kao i rad podvodačica i osoba koje iznajmljuju sobe u te svrhe, uz pretnju oštrim sankcijama. U izveštaju gradskih vlasti za drugu polovinu maja 1941. istaknuto je da se ozbiljno pristupilo ispunjavanju ovih naređenja i da je „naročito… obraćena pažnja na suzbijanje prostitucije“ uz strogu kontrolu žena koje se ovim bave. U Beogradu je, u prvi mah, bilo izdato 58 radnih knjižica, a za ostale žene koje su se bavile ovom delatnošću bio je uveden strog policijski i sanitarni nadzor uz povremene preglede lekara Uprave grada.
Komesar Stevan Ivanić doneo je 31. maja rešenje o obaveznom prijavljivanju polnih bolesti. Njime je obavezao sve državne, samoupravne i privatne zdravstvene ustanove, kao i lekare u javnoj službi i privatnoj praksi da „moraju obavezno prijavljivati sve slučajeve polnih bolesti, i to: sifilis, gonoreju, maki šankir i limfogranuloma inguinale (četvrtu veneričnu bolest) u svim oblicima, bez obzira na lokalizaciju i trajanje bolesti“. Prijavljivanje je po posebnoj proceduri trebalo da počne 1. juna.
Dalja razrada ove problematike sadržana je u opširnom dokumentu objavljenom u Opštinskim novinama 20. juna 1941, koji je takođe nosio potpis komesara Stevana Ivanića. To je bio „Pravilnik o suzbijanju polnih bolesti i pronalaženju i nadzoru nad prostitucijom“, kojim je bilo detaljno je definisano koje se žene („ženske“) mogu uključiti u ovu kategoriju: samo punoletna, zdrava, da ne boluje „ni od kakve, ni akutne ni hronične bolesti (sifilis, gonorea, meki šankir i četvrto venerično obolenje)“ i „telesno i duševno zdrava, a naročito da ne boluje od tuberkuloze ili kakve prenošljive bolesti“. Ova delatnost bila je u nadležnosti Sanitetske policije („Policija javnog morala“) Uprave grada, koja je imala 25 agenata, a o svome radu obaveštavala je nemačke feldkomandanture, Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja i nemački Upravni štab. Ovom pravilniku priključena je i „Naredba za izvršenje rešenja o obaveznoj prijavi polnih bolesti“. Posebno je naglašeno da „pripadnike nemačke vojne sile koji boluju od polnih bolesti ne smeju primati na lečenje srpski lekari“. Postoje potvrde da su, pored lokalnih lekara i nemački vojni lekari prisustvovali obaveznoj zdravstvenoj kontroli prostitutki, koja je obavljana jednom ili dva puta mesečno.
Šef Otseka za čuvanje javnog morala uputio je ministru dr Jovanu Mijuškoviću 22. decembra 1941. izveštaj o izvršenim pregledima „sumnjivih ženskih osoba svega 22“, od kojih je 11 upućeno na lečenje. Sa Klinike za kožne i polne bolesti su otpuštene kao izlečene krajem decembra 42 žene, od kojih su samo dve primile „dobrovoljno knjižice – objave za obavljanje prostitucije“.
Sanitetski oficir feldkomandanture 599 je u tajnom, detaljnom izveštaju o stanju u rudniku Kostolac krajem oktobra 1942. pružio uvid u izuzetno loše životne uslove i sanitetsko-zdravstvene prilike prinudnih radnika. U naselju je bilo slučajeva malarije, dok je pegavi tifus suzbijan dezinsekcijom radnika protiv vašljivosti, ali je postojala velika opasnost, posebno u zimskim mesecima, od izbijanja epidemije. Problem, koji je u izveštaju posebno naglašen, bio je vezan za drugu zdravstvenu pretnju po radne sposobnosti radnika: po nalazima sanitetskog oficira feldkomandanture do jeseni 1942. od 200 angažovanih žena u kuhinji, mlekari i klanici rudnika, bilo je otpušteno 165 zbog zaraženosti veneričnim bolestima. To je imalo za posledicu i visoku zastupljenost ovih bolesti među radnicima. Javljanje ovog problema tumačio je i pritiskom „polnih potreba radnika“, pa je predlagao da se to reši eventualno otvaranjem jednog bordela u samom Kostolcu, ali ne u samom logoru. Nemačkom osoblju stajala je na raspolaganju jedna javna kuća Vermahta u Požarevcu.
***
Sanitarne i zdravstvene prilike i posebno slučajevi zaraznih bolesti u Beogradu u kolaboracionističkoj štampi krajem 1943. opisivane su kao zadovoljavajuće: slučajevi trbušnog i paratifusa „nisu prelazili visinu predratne pojave“, dok su šarlah, difterija i malarija bile u opadanju, kao i venerične bolesti (lues, gonoreja). Po stručnim procenama, zahvaljujući stalnom radu lekara na suzbijanju pegavog tifusa, u uslovima okupacije, između 1941-1944. bilo je u Srbiji pod nemačkom vojno-okupacionom upravom zabeleženo ukupno oko 15.000 slučajeva (Ramzin, 1969, 34). Ratna iskustva u suzbijanju zaraznih bolesti bila su važna osnova za nastavak rada u novim mirnodopskim uslovima na njihovom iskorenjivanju.
Spisak izvora i literature
Arhiv Srbije, fond Epidemiološki institut, fond Ministarstvo rada, socijalnog staranja i narodnog zdravlja
Arhiv Jugoslavije, fond Emigrantska vlada Kraljevine Jugoslavije
Istorijski arhiv Beograda, OTB
Arhiv Vojske Srbije
Opštinske novine
Politika
Kolo
Srpski dobrovoljac
Srpski narod
Novo Vreme
Barry, J. M. (2004). The Great Influenza. The Epic Story of the Deadliest Plague in History. New York, London: Viking.
Bleuel, H. P. (1973). Sex and Society in Nazi Germany. Philadelphia and New York: J.B. Lipincott Company.
Božović, B. (1998). Beograd pod komesarskom upravom. Beograd: ISI. (ćirilica)
Cretu, D. A. (2020). Disease, Mortality; Demographic Effects. 1914-1918-online. International Encyclopedia of the First World War. doi:10.15463/ie1418.11496.
Gilman, S. L. (1992). Rasse, Sexualität und Seuche. Stereotype aus der Innenwelt der westlichen Kultur, Kulturen udn Ideen. Hamburg: Rowohlts Enziklopädie.
Ivanić, S. Z. (1942). Naše selo i zarazne bolesti. [Beograd]: Jugoistok. (ćirilica)
Kauschik, R., & Sougat, R. (2018). War and Epidemics: A Chronicle of Infectious Deseases. Journal of Marine Medical Society, 20(1), 50-54.
Kreso, M. (1979). Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944. Beograd: Istorijski arhiv Beograda.
Lebl, Ž. (2001). Do „Konačnog rešenja“. Jevreji u Beogradu 1521-1942. Beograd: Čigoja štampa.
Lewinson), M. R. (1965). Eine Weltgeschichte der Sexualität. Hamburg: Rowohlt.
Milićević, N., & Nikodijević, D. (2011). Svakodnevni život pod okupacijom. Iskustvo jednog Beograđanina 1941-1944. Beograd: INIS. (ćirilica)
Muhlhauser, R. (2009). Between ‘Racial Awareness’ and Fantasies of Potency: Nazi Sexual Politics in the Occupied Territories of the Soviet Union, 1942-1945. In D. Herzog (Ed.), Brutality and Desire. War and Sexuality in Europe’s Twentieth Century (pp. 197-221): Palgrave Mackmillan, Chipennham and Eastburn.
Nikolić, K. (2002). Strah i nada. Svakodnevni život pod okupacijom. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. (ćirilica)
Nikoliš, G. (1981). Korijen, stablo, pavetina. Memoari. Zagreb: SN Liber.
Petrović, V. (2008). Od borbe protiv bolesti do borbe za očuvanje rase. Biopolitička dimenzija (ne)dovršene modernizacije srpskog i jugoslovenskog društva. Istorija 20. veka( 2), 466-488. (ćirilica)
Potsetnik o pegavcu: za lekare i pomoćno sanitetsko osoblje. (1943). Beograd: Centralni higijenski zavod. (ćirilica)
Promitzer, C., Trubeta, S., & Turda, M. (Eds.). (2011). Health, Hygiene and Eugenics in Southeastern Europe to 1945. Budapest.
Ramzin, S. (Ed.) (1969). 50 godina Higijensko-epidemiološke i socijalno-medicinske službe i 130 godina preventivne medicine u Srbiji. Beograd. (ćirilica)
Sanitetska služba u Narodno oslobodilačkoj borbi, 1941-1945. Zbornik radova, I-IV. (1989). Beograd: Vojnoizdavački zavod.
Shik, N. a. (2009). Sexual Abuse of Jewish Women in Auschwitz-Birkenau. In D. Herzog (Ed.), Brutality and Desire. War and Sexuality in Europe’s Twentieth Century (pp. 221-246): Palgrave Mackmillan, Chipennham and Eastburn.
Sommer, R. (2009). Camp Brothels: Forced Sex Labour in Nazi Concentration Camps. In D. Herzog (Ed.), Brutality and Desire. War and Sexuality in Europe’s Twentieth Century (pp. 168-197): Palgrave Mackmillan, Chipennham and Eastburn.
Stanojević, V. (1992). Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno iskustvo. (M. Jovanović & M. Perišić Eds.). Beograd: VINC. (ćirilica)
Stojanović, A. (2015). Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića. Beograd: INIS. (ćirilica)
Subotić, D. (1999). Organska misao Srba u XIX i XX veku: sociološke i politikološke ideje Milosava Vasiljevića: prilozi za konzervativnu političku ideologiju, tradiciju i kulturu. Beograd: Preobražaj. (ćirilica)
Turda, M., & Weindling, P. (Eds.). (2007). Eugenics and Racial Nationalism in Central and Eastern Europe 1900-1940. Budapest.
Veljković, S. (2010). Hronika Medicinskog fakulteta u Beogradu (1920-1910). Istorijat, ljudi i događaji 1863-1920-1910. Beograd: Medicinski fakultet.
Vögele, J. (1998). Typhus und Typhusbekämpfung in Deutschland aus sozialhistoriscer Sicht. Medizin Historsches Journal(33), 57-79.
Weindling, P. (2000). Epidemics and Genocide in Eastern Europe,1890-1945. Oxford: Oxford.
Rad iz zbornika „Svakodnevica i društveni odgovori na epidemijske krize 1914-2020“. SADRŽAJ: Milan Ristović, Reč urednika; Aleksej Timofejev, Informisanje srpske javnosti o epidemiji tifusa u prvoj polovini 1915; Dubravka Stojanović, „Čuvanje postelje i uzimanje na znojenje“. Svakodnevni život Beograđana u vreme španske groznice 1918-1919; Jelena Rafailović, Higijenske prilike i zarazne bolesti među radnicima u Kraljevini Jugoslaviji (prilog istraživanju); Milan Ristović, Između suzbijanja i ideološke upotrebe zaraznih bolesti u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu (predlog za dalje istraživanje); Radina Vučetić, Variola vera i vakcinacija Beograđana 1972. godine; Dragan Popadić, Borba protiv epidemije kovida-19 u Srbiji: mere i namere; Zoran Pavlović, „Planirana pandemija“? Teorije zavere o korona virusu; Lidija B. Radulović, „Fizička distanca“ vice versa „socijalna distanca“ u vreme pandemije – antropološki ogledi o društvenim i kulturnim praksama; Ildiko Erdei, Elastičnost i otpor – svakodnevne prakse u tranziciji ka postkovid-19 realnosti
Peščanik.net, 04.02.2022.
Srodni linkovi:
Dubravka Stojanović – Svakodnevni život Beograđana u vreme španske groznice 1918-1919.
Zoran Pavlović – „Planirana pandemija“? Teorije zavere o korona virusu
KORONA