Svakodnevni život Beograđana u vreme španske groznice 1918-1919.

Iz zbornika „Svakodnevica i društveni odgovori na epidemijske krize 1914-2020“, nastalog u okviru naučno-istraživačkog projekta „Čovek i društvo u vremenu krize“, urednik zbornika Milan Ristović, izdavač Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 2021.

U članku se prikazuje život Beograđana krajem 1918. U danima slavlja zbog oslobođenja, stvaranja Jugoslavije i povratka u normalni život, stanovnike je kosio Španski grip. U članku se prikazuju razlozi zbog kojih je pandemija prošla gotovo neopaženo, uprkos visokoj smrtnosti.

Kraj 1918. doneo je tektonske promene na tlu Evrope. Raspadala su se carstva, dizale revolucije, vodili su se pregovori o miru. Stvarala se Jugoslavija. U senci tih dramatičnih događaja gotovo je nevidljiva ostala jedna od najsmrtonosnijih pandemija u istoriji – pandemija Španskog gripa. To nije bila prva pandemija, samo ih je u 19. veku bilo 4 (Radovanović & Kon, 2019, str. 25) ali je ova iz 1918. bila najteža, pa je mnogi autori porede sa epidemijom crne kuge (Phillips & Killingray, 2003, str. 3). Računa se da je u svetu bilo zaraženo preko pola milijarde ljudi (Anušić, 2015, str. 1) a da je umrlo čak 50 miliona ljudi (Krivošejev, 2020, str. 9). Novija istraživanja pokazuju da je virus krenuo iz SAD i da su ga zatim vojnici preneli u Francusku. Zaraza nije stigla samo do izolovanih ostrva Južnog Pacifika i na Svetu Helenu (Johnson, 2005, str. 122). Smrtnost nije bila ravnomerno raspoređena, pa je najviša stopa smrtnosti zabeležena u Aziji gde je, na primer, u Indiji preminulo 12 puta više ljudi nego u Evropi. Bolest je imala 3 talasa, u proleće i jesen 1918, kao i u zimu 1919, dok je najsmrtonosniji bio drugi talas.

Tokom tog najsmrtonosnijeg talasa Beograd je živeo prve dane slobode. Po povlačenju austrougarskih trupa u gradu je vladalo izvesno bezvlašće, pa čak nekoliko dana nije bilo ni policije, budući da je oslobodilačka vojska u grad počela da ulazi 19. oktobra 1918,¹ dok je odluka o uspostavljanju policije doneta tek 22. oktobra.² Grad se polako vraćao u predratno stanje, što je simbolički naglašeno vraćanjem starih imena ulica koje su okupacione snage zamenile, kao što su Karađorđeva i Kralja Petra.³ Isti je slučaj bio i sa drugim značajnim nacionalnim simbolom – ćiriličnim pismom. Tokom okupacije obeležja su u gradu bila zamenjena latiničnim, zbog čega je jedna od prvih mera u oslobođenom gradu bio povratak ćiriličnih natpisa,⁴ kao vidljivog znaka oslobođenja.

Vraćanje u normalan život i povezivanje sa svetom bilo je obeleženo i ponovnim uspostavljanjem poštanskog saobraćaja, ali je u tim prelomnim danima i pošta imala politički pečat, pa je Beograđanima javljeno da će se pošta slati u sve krajeve nove države, kao i u sve savezničke i neutralne države, što je i na simboličkoj ravni pojačavalo podelu koja je presekla Evropu 1914.⁵ Posebno je bila zanimljiva jedna vest koja je govorila ne samo o novim povezivanjima, novoj geografiji, nego i o modernim vremenima. Bila je to vest da je prvi put u Beograd pošta stigla aeroplanom.⁶ I to – iz dalekog Zagreba, odakle je putovala tri sata!

Dve promene u računanju vremena takođe su simbolično označavale ne samo kraj okupacije i merenja vremena po „tuđinski“, nego i stvaranje Jugoslavije. Za početak je vraćeno srednjoevropsko vreme, što je značilo da se časovnici vrate jedan sat unazad.⁷ Preporuka građanima je bila da se orijentišu prema časovniku na zgradi Uprave fondova (danas Narodni muzej), koji će davati tačno vreme.⁸ Naročito je bila velika i značajna reforma kalendara. Ujedinjenje sa nekadašnjima delovima Austro-Ugarske i uključivanje u posleratni svet zahtevali su da Srbija svoj Julijanski kalendar zameni Gregorijanskim i da time „izgubi“ 13 dana. Bilo je najavljeno da će dan promene biti dan Svetog Save, 14. januar 1919, kada je trebalo preračunati dane tako što će se dodati 13 dana koliko neprecizni Gregorijanski kalendar kasni za Julijanskim.⁹ Sve te velike promene bile su jasni simboli novog vremena koje nije donosilo samo slobodu, već i život u jednoj daleko komplikovanijoj multikulturnoj i multietničkoj državi čiji su delovi čak i vreme računali na različite načine.

Pored jasnih znakova optimizma i novog vremena, stanovništvo je živelo veoma teške dane. Izmučen višegodišnjom okupacijom Beograd je, kako su ocenjivale novine, bio na ivici snaga.¹⁰ Prilikom povlačenja, austrougarska vojska se trudila da dodatno ošteti već ranjeni grad. Nakon povlačenja su srušeni železnički i pontonski most preko Save,¹¹ koji su bili ključni za snabdevanje hranom. Uz to, kako su javljale novine, onesposobljena je i opljačkana električna centrala, što je dovelo da nestašice struje u gradu. U pomoć su došli novosadski inženjeri koji su doneli 5 tona opreme, poklona Novog Sada, što su bili delovi koji su nedostajali da bi Beograđani ponovo dobili struju.¹² Nestašica struje zaustavila je javni prevoz u gradu, pa su prvi električni tramvaji krenuli 11. novembra, skoro mesec dana po oslobođenju,¹³ dok je druga linija krenula tek 2. decembra.¹⁴Međutim, problemi sa energijom su se nastavili, pa je već 16. decembra saobraćaj opet zaustavljen, sada zbog nestašice uglja u elektrani.¹⁵ Nestašica struje značajno je remetila život u gradu, pa tako nije bilo ni javnog osvetljenja. Apeli da se struja štedi i da je građani upotrebljavaju samo u „najpotrebnijoj meri“ nisu bili dovoljni, pa je uvedena zabrana „kuvanja i peglanja na struju“.¹⁶ U opštoj nemaštini vlasti su se slabo snalazile, pa su novine burno protestovale jer u gradu ništa nije funkcionisalo ni dva meseca po oslobođenju.¹⁷

Ipak, najveći problem u svakodnevnom životu Beograđana u jesen 1918. bio je nedostatak hrane i ogreva. Pri tome treba voditi računa o tome da se grad ubrzano punio novopristiglim stanovnicima, što srpskom i savezničkom vojskom, što povratnicima iz zarobljeništva koji u razrušenom gradu nisu imali gde da se smeste.¹⁸ Prvih nedelju dana po oslobođenju grad je bio gotovo potpuno bez hrane. Prvi izveštaji svedočili su o dramatičnom stanju: „Od kad su otišli Austrijanci zatvorene su sve radnje – 3 dana nema ništa da se kupi. Ne rade ni kafane ni restorani i skoro je nemoguće dobiti nešto za jelo. To je za osudu jer je sve bilo prebogato dok je okupator tu bio“. Radnje su počele da se otvaraju tek nedelju dana po ulasku srpske i savezničke vojske,¹⁹ ali to nije bilo ni iz daleka dovoljno. Tražili su se prilozi u hrani za bolnice u kojima nije bilo „apsolutno ništa“.²⁰ Ništa bolje nije bilo ni stanje sa ogrevom, što je kvarilo sreću zbog kraja rata: „I najradosnije srce počinje da se steže u ovoj zimi i ovoj oskudici“.²¹ Izlaz je pronađen u seči topola na Topčideru.²²

Nestašica je bila normalna posledica velikog loma poslednjih meseci 1918. Ali, vrlo brzo po oslobođenju novine su izveštavale da su glavni uzroci nestašica bili mešetarenje i zelenašenje. Dvadesetak dana po oslobođenju već se otvoreno pisalo o tome da su trgovci robu zatvorili u magacine, pa se tražilo od države da silom prinudi nesavesne građane na solidarnost.²³ Pojavili su se i apeli beogradskih vlasti da se hrana i drva predaju opštini.²⁴ Upozoravalo se da takvo ponašanje nije ispravno u trenucima kada bi trebalo „da smo oduševljeni“.²⁵ Po pisanju štampe stiče se utisak da apeli nisu ostavili veći utisak na trgovce. Jer, ne samo što su smanjenjem robe na tržištu podigli cene, pa ih čak i duplirali,²⁶ već su i mnogostruko uvećavali cene robe koju su nabavljali sa druge strane Save.²⁷ Posebno dobru zaradu donosilo je mešetarenje kursom dinara, jer je posle kraha austrougarske uprave država odredila kurs po kome je bilo potrebno zameniti krune u dinare, što je bio idealan prostor za dodatnu zaradu. Bunila se štampa što trgovci ne računaju po propisanom kursu,²⁸ već proizvoljnim računanjem dupliraju cene.²⁹ Ali, apeli očigledno nisu pomagali, a nade u redovnije snabdevanje bile su sve tanje. Kad se uzme u obzir da je čitava srednja Evropa bila zahvaćena tektonskim poremećajem raspada carstava, postaje jasno koliko je Beograd bio odsečen od prethodnih linija snabdevanja. Zato gotovo dirljivo zvuči nada da će brodovi sa namirnicama „uskoro stići u Rijeku, pa vozom do Beograda!“³⁰

***

Pitate se gde je u svemu tome još i pandemija Španskog gripa? I zaista – ona je nevidljiva. Ne samo zato što se radilo o virusu, „nevidljivom neprijatelju“, već zato što iz mnogih razloga javnost nije na nju obraćala pažnju. Epidemija je bila toliko zanemarena da nije vođena ni evidencija obolelih, pa danas nemamo podatke o stanju bolesti i broju umrlih u Beogradu (Krivošejev, str. 14). Prvi talas stigao je u Beograd tokom okupacije, kada je vladala stroga cenzura štampe, pa se o gripu gotovo nije ni pisalo da bi se izbegla panika. Prva informacija se pojavila 10. maja, a tek 11. jula je izdat jedan broj preporuka, kao na primer da se u tramvaju nose rukavice i da se oboleli izoluju (Krivošejev, str. 77).

Ali, kao i u ostatku sveta, prvi talas nije doneo veliku smrtnost. Drugi talas je po Krivošejevu vrhunac dostigao u Beogradu od 17. oktobra do 8. decembra (Krivošejev, str. 124). Beograd se tada našao u svojevrsnom obruču – zaraza se širila prvo sa severa, iz Zemuna, a onda i sa juga – sa Solunskog fronta (Krivošejev, str. 97). S vremenom obruč se stezao, posebno od dolaska masovno obolelih srpskih i savezničkih vojnika, ali i zaraženih oslobođenih vojnih zarobljenika koji su se vraćali iz mađarskih logora. Ako samo uzmemo podatak da je u Zemunu umrlo 300 ljudi, a u Staroj Pazovi 400 (Hutinec, 2006, str. 232) postaje nam jasnija snaga kojom je bolest pokosila Beograd i Srbiju. Procene do kojih je došao Vladimir Krivošejev govore o mogućem broju od 100.000 umrlih u Srbiji (Krivošejev, str. 241).

Ali, o stanju u Srbiji i Beogradu možemo naći samo po koji slučajni podatak. Lični dnevnici svedoče o masovnom oboljevanju, pa je tako Natalija Matić Zrnić zabeležila da je u trenutku oslobođenja Vranja cela varoš bila bolesna (Krivošejev, str. 89), a Flora Sands da su u Ćupriji stotine vojnika bolesne od gripa (Krivošejev, str. 88). O stanju u Srbiji dovoljno govori i podatak da je vojvoda Bojović odbio mogućnost uvođenja karantina „jer se radi o bolesti od koje i onako boluje cela armija i stanovništvo“ (Krivošejev, 96). Što se tiče Beograda, retka svedočenja pokazuju da su svakog dana današnjom ulicom 27. marta išle povorke ka Novom groblju (Dragić,1992, str. 143). Tek usputna beleška u jednom dnevniku saopštava nam da je bilo toliko mrtvih da po 6 dana nisu mogli da se sahrane na Novom groblju i da su bili bacani u zajedničke grobnice (Radusin, 2012, str. 924), kao i da je u gradu bilo poznato da oni koji uđu u Vojnu bolnicu uglavnom odatle ne izađu (Radusin, str. 924).

Dodatni problem bio je u tome što lekara nije bilo, jer su ili umrli od tifusa ili su se povukli sa vojskom preko Albanije, pa ih je po nekim navodima u Beogradu ostalo samo sedmorica (Dragić, str. 146). Zabeleženo je da su dvojica Dalmatinaca posle oslobođenja skinula austrijsku uniformu i ostali da pomognu ugroženim Beograđanima (Dragić, str. 146). Tek po koji usputni podatak govori o tome da su bolnice bile prepune obolelih od teškog oblika gripa, koji su smeštani na sva raspoloživa odeljenja, pa i na Nervno (Dragić, str. 148).

Teško stanje u gradu se i u štampi vrlo malo osećalo. U jeku drugog talasa možemo samo posredno i bez čvrstog dokaza da zaključimo da je bolest dramatično uticala na živote Beograđana. Tako, na primer, imamo informaciju da je opšta bolnica otvorena 22. oktobra, a već je sutradan javljeno da je svih 200 mesta popunjeno, ali se ne kaže o kojoj se bolesti radilo.³¹ Znatan skok broja čitulja u dnevnoj štampi najverovatnije svedoči o vrhuncu drugog talasa, ali je zanimljivo da se ni u čituljama ne navodi ime bolesti, već se ona opisuje kao „kratka i teška“.³² Iz čitulja saznajemo da se u najvećem procentu radilo o mladim ljudima,³³ što i odgovara slici ove bolesti od koje su umirali oni u najvećoj snazi (Phillips, str. 149). Tek od početka decembra u čituljama počinje da se navodi Španska groznica kao uzrok smrti³⁴

Još jedan podatak nam posredno svedoči o uticaju epidemije na svakodnevni život Beograđana. Radilo se o kratkim novinskim notama kojima su domaćini otkazivali obeležavanje slave, što je bio uobičajeni način da se gosti, koji se u skladu sa običajima na slavu nisu pozivali, obaveste o sprečenosti domaćina da ih te godine primi. Tokom novembra 1918. nalazimo upadljivo veliki broj takvih nota, posebno povodom dve najveće srpske slave, Svetog Arhanđela Mihaila i svetog Nikole, ali je i ta informacija bila sasvim suva – zbog bolesti ili slabosti u kući.³⁵

Tek krajem novembra počinje i u člancima da se spominje ime bolesti, ali i tada vrlo kratko, samo kao deo rečenice. Tako se 22. novembra u opisu teškog života Beograđana bez hrane i ogreva navodi da još na sve to „kosi španska bolest“.³⁶ Ili se, više usput, u novembru, opisuje situacija iz oktobra: „Španska groznica koja je vladala u Beogradu i prilično života pokosila u znatnom je opadanju“.³⁷ Sa zakašnjenjem od mesec dana novine su obavestile čitaoce da je u danima oslobođenja Beograda stanje bilo dramatično „kada je za jedan dan umrlo 14 oficira, 41 vojnik i 13 građanskih lica“.³⁸

Uprkos teškom stanju, vlasti u Beogradu nisu uvele nikakve mere zaštite (Krivošejev, str. 125). Tek krajem decembra je na institucionalnom nivou počelo da se razmatra to pitanje, kada je već prošao smrtonosni drugi talas. Tada je šef Beogradskog opštinskog saniteta izdao nalog opštinskim lekarima da prouče pitanje o merama za suzbijanje zaraznih bolesti u Beogradu i da mu o tome podnesu izveštaj.³⁹ Prevoz obolelih, koji je bio ne samo otežan, već i opasan, tek je 27. decembra postao tema gradskih vlasti, pa je oglašeno da je „Sanitetsko odeljenje opštine beogradske tražilo prevozna sredstva za prenos u bolnicu bolesnika od zaraznih bolesti“.⁴⁰ Što se tiče stanja u vojsci, tek je 24. decembra odlučeno na sastanku ministra unutrašnjih poslova i sanitetskog generala Furnijea da se osnuju Higijenski biroi za suzbijanje širenja zaraznih bolesti u srpskom narodu i vojsci, na čijem čelu je trebalo da se nalaze francuski lekari, ali su prvi sektori koji su predviđeni bili na samom jugu zemlje, u Ohridu, Skoplju i Nišu.⁴¹ Beograd je ostao bez bilo kakve zaštite od širenja bolesti.

Takav odnos prema bolesti delili su i lekari, pa su veoma oskudno i retko obaveštavali građane o merama preventive ili lečenja. Prve informacije u štampi mogle su se naći u listu Narod koji je izlazio na Solunskom frontu, gde je objavljen tekst Španska influenca u kome se preporučivalo da oboleli odmah legnu, utople se i duboko dišu, da uzimaju kinin, a usta ispiraju alkoholom (Krivošejev, str. 77). Na početku drugog talasa, u avgustu na Solunskom frontu, objavljen je članak dr Sime Petrovića, koji je preporučivao strogu izolaciju obolelih, redovno pranje ruku i ispiranje usta, kinin, aspirin, rashlađivanje glave, tople kupke i mlake limunade (Krivošejev, str. 82). Objavljena je i brošura dr. Alekse Savića koji je predlagao da rad mesta na kojima se okuplja veći broj ljudi treba obustaviti, a uz uobičajene preporuke je dodao da oni koji neguju bolesnike treba da imaju ogrtač i masku za lice (Krivošejev, str. 95). U brošuri dr Dimitrija Antića može se naći dodatni broj preporuka, kao na primer da se posebno peru posteljina i peškiri obolelih, da zidove sobe u kojoj su oboleli treba prekrečiti nakon bolesti, da treba izbegavati okupljanja (Radusin, str. 921). Uz uobičajene preporuke da se uzimaju mleko, jogurt i pileća supa, na više mesta se može naći poruka da se grip leči alkoholnim pićima, pa se preporučuju dve čaše starog vina ili tri male čaše jake rakije dnevno (Radusin, str. 922), pa i sasvim kontraindikovani „alkohol, kafa i jaka hrana“.⁴² Pitanje je koliko su građani imali uvid u ove stručne brošure, pa je zbog toga još čudnije što dnevne novine nisu davale više saveta kako se ponašati u bolesti. Najdetaljniji tekst objavljen je u Večernjim novostima 21. novembra, u kome se upozorava da je bolest „u početku imala nevin karakter, a da je u poslednja 2, 3 meseca dobila opasan karakter“, a kao glavna preporuka je izneto „čuvanje postelje i uzimanje na znojenje“.⁴³

Ne samo što u Beogradu nisu uvođene epidemiološke mere, već upravo suprotno – grad se ubrzano otvarao. Posle 6 godina ratova, bolesti i bede konačno su došli mir i normalan život. Zato ne čude oglasi u dnevnoj štampi koji su sa posebnim oduševljenjem obaveštavali građanstvo da se otvaraju frizeraji, škole plesa, restorani i da je krenulo izdavanje stanova.⁴⁴ Posebno zadovoljstvo pričinjavala je najava prvih pozorišnih predstava⁴⁵ i, posebno, svečano otvaranje Narodnog pozorišta.⁴⁶ Ne samo da nije bilo zvaničnih mera koje bi ograničavale okupljanje na takvim mestima, nego nije bilo ni usputnog upozorenja da odlazak na mesto okupljanja većeg broja ljudi može biti fatalan, kakvih primera je bilo u hrvatskoj štampi u kojoj se navodilo da u „kinematograf neće ići onaj kome je život drag“ (Hutinec, str. 234). Sa nestrpljenjem se očekivalo otvaranje škola, pa je već 3. novembra najavljeno otvaranje gimnazije,⁴⁷ a nešto kasnije, 5. januara i osnovnih škola.⁴⁸ I ne samo što nije bilo naznaka da okupljanje đaka može biti opasno po opšte zdravlje, nego se toliko žurilo sa normalizacijom života da je oglasom bilo javljeno da je potrebno da đaci u školu ponesu i stolice od kuće, jer ih u školskim zgradama nije bilo.⁴⁹

Poseban problem u vreme epidemije bila su masovna okupljanja, kakva su se u Beogradu odigravala svakog dana od sredine oktobra. Dani sa najvišom stopom smrtnosti bili su i dani najvećeg slavlja. Masovni dočeci pobedničke vojske bili su oglašavani, znalo se ko kada dolazi u grad i gde će biti svečani doček. U grad su prvo ušle četničke jedinice, a zatim je počela da pristižu srpska i savezničke vojske što je izazvalo ogromno oduševljenje i prazničnu atmosferu u gradu: „Od Kragujevačkog đerma do Kalemegdana tiskala se nepregledna masa sveta – ljudi, žene i deca. Na sve strane more zelenila i trobojki. Svaki svakog pozdravlja, sa svakim razgovara, danas su svi poznanici i rođaci“.⁵⁰

Iz dana u dan, masovni dočeci bili su sve bolje organizovani. Posebno svečano bilo je prilikom dočeka francuskog generala Franše Deperea i prestolonaslednika Aleksandra.⁵¹ Za doček kralja pravljen je poseban plan, zbog čega su pozvani građani da se prijave unapred: „Svi koji žele da govore, pevaju, do nose poklone na dočeku kralja moraju se prijaviti i dobiti dozvolu i da naznače mesto gde će stajati“.⁵² Uzbuđenje je izazvao i dolazak vojnika iz Afrike u okviru savezničkih trupa: „Najzad smo i njih videli!… Francuzi su nam pričali da je na celom putu kroz Srbiju bilo interesovanje za Crnce… Austrijanci su lagali da oni imaju repove i ko zna kakve glave, a oni su pitome dobričine sa veselim živim očima i dobre ćudi“.⁵³

Postavlja se pitanje zašto nisu bile uvedene baš nikakve mere zaštite, već su još preduzimane akcije velikih okupljanja u vreme najveće zdravstvene krize? Da bi se ovaj fenomen razumeo neophodno je naglasiti da je slično bilo i u ostatku sveta. Karantin je bio uveden samo u Australiji i na Samoi, koje su kao ostrvske države uspele da se zaštite. Najozbiljnije mere sprovedene su u SAD, koja je bila i jedina zemlja koja je uvela obavezno nošenje maski od gaze. Međutim, u evropskim zemljama takvih mera nije bilo. U prvo vreme Austro-Ugarska je uvela jedan broj mera, pa su bar bile zatvorene škole (Hutinec, str. 230), ali od trenutka raspada te države, svi su na mere bili zaboravili (Hutinec, str. 234). Najdalje je otišla Velika Britanija u kojoj su (osim u Londonu) bile zatvorene škole, a broj predstava u bioskopima je smanjen radi ventiliranja (Johnson, str. 120). Zanimljivo je i da je u zemljama koje su davale makar i minimalne preporuke bilo ozbiljnih protesta zbog najave ili uvođenja mera, a tamo i gde su uvedene uglavnom ih niko nije poštovao (Davis, str. 93).

***

Postavlja se pitanje zašto je bio takav odnos prema bolesti koja je u kratkom vremenu pokosila milione ljudi? To je jedna od najzanimljivijih tema kojima se bave savremene istoriografije. Krivošejev tačno zaključuje da je bolest bila „nepriznata, zapostavljena, pa zaboravljena“ (Krivošejev, str. 128). U mnogim državama postojala je cenzura štampe, zbog čega je taj grip i dobio pogrešno ime, jer je samo neutralna Španija slobodnije o tome pisala, pa se stvorio utisak da se bolest prvo tamo pojavila. Zatim, u zaraćenim zemljama nije bilo poželjno da se slabi moral i ugrožava nacionalno jedinstvo, naročito potrebno u dramatičnim završnim danima rata (Davis, str. 35). Generalno, najčešće objašnjenje za ignorisanje smrtonosne bolesti je upravo sam rat, jer je u poređenju sa tako strašnim iskustvom ova bolest izgledala ko nevažna, posebno zato što je relativno kratko trajala (Philips, str. 154). Opšte oduševljenje zbog kraja rata i sreća preživelih gurali su mračne vesti u drugi plan. Uz to, vladalo je uverenje da je bolest samo posledica rata i da se neće ponoviti, pa nije bila preterano zanimljiva ni medicinskim stručnjacima, a ni kasnije istoriji medicine (Anušić, str. 16). Uz to, bilo je vrlo malo podataka, jer je svuda bilo malo lekara koji bi ih prikupljali u završnim mesecima rata. Pretpostavka je i da je medicina tada bila na vrhuncu, jer su otkrića od kraja 19. veka stvorila novu veru u tu nauku, pa bi ovaj poraz odstupao od svemoćnog osećaja medicinskih poslenika (Davis, str. 75). Jedan od razloga je to što javno zdravlje još nije shvatalo kao vrednost, tako da nije ni bilo svesti o odgovornosti države za zdravlje stanovništva (Davis, str. 74), pa samim tim ni ideje o centralizovanim merama (Beitnauer, 2019, str. 34). Svi su nipodaštavali bolest ubeđeni da je to „samo grip“ (Davis, str. 121). Bolest nije ostavljala trajne posledice, invaliditet ili tragove poput boginja, pa je bila malo vidljiva (Phillips, str. 14). Ima autora koji veruju i da bolest nije privukla dovoljno pažnje, jer su od nje najviše umirali stanovnici Azije i Afrike o kojima metropole nisu vodile računa, pa da i iz rasističkih razloga to nije bila posebno važna tema.

Nipodaštavanje tada najveće svetske epidemije gripa važan je podatak kako u vreme današnje pandemije, tako i kao priprema za buduće koje se najavljuju. Osnovni zaključak je da su politički razlozi bili ključni za odnos prema bolesti, pa samim tim i za veliki broj obolelih i umrlih. Bolest je nipodaštavana u trenucima velikih političkih događaja koji su i vlastima i građanima izgledali važnije od beznačajnog gripa. U trenucima slavlja nije bilo poželjno govoriti o novom talasu masovnog umiranja. Bolest se stigmatizovala, pa je često nazivana nemačkom i svima je bilo lakše da poveruju da su je doneli Nemci (Davis, str. 35), pa da će sa njima i otići, što je čest slučaj u istoriji bolesti, da se ona vezuje za neprijatelja (Davis, str. 35). Ti pandemijski narativi posebno su zanimljivi za istraživanje, ali i značajno iskustvo jer se „neprijateljska bolest“ ne tretira na potreban način, a sami oboleli izbegavaju da prijave bolest. Bolest izaziva stigmu i predrasude (Davis, 11), zbog čega je možda tako retko pominjana i u čituljama. Iz političkih razloga vlasti u čitavoj Evropi nisu bile spremne da preduzmu drastične mere, a stanovništvo nije prihvatalo ni one minimalne. Ignorisanje i marginalizovanje bolesti doprinelo je njenom širenju, a nezainteresovanost vlasti za siromašne ili rasno drugačije u kolonijama dovela je do nezapamćene smrtnosti. Smrt u postelji od virusa izgledala je ponižavajući nakon miliona herojskih žrtava na bojnim poljima Prvog svetskog rata, pa je bivala marginalizovana. Traumu je teško pretvoriti u priču (Davis, str. 11), a zaboravljanje je neophodno društvima koja hoće da žive (Davis, str. 70). Zbog svega toga ova bolest je bila zaboravljena, a istraživanje španske groznice u istoriji medicine bilo je potpuno zapostavljeno (Anušić, str. 1). Tek su epidemije 21. veka skrenule veću pažnju na prvu pandemiju 20. veka (Davis, str. 85), pa se pokazalo koliko je nepoznavanje prošlosti i nipodaštavanje bolesti bilo fatalno za milione ljudi. Zato je istraživanje odnosa prema bolestima u okviru društvenih i humanističkih nauka izuzetno važno i može doprineti boljem snalaženju vlasti i javnosti u nekim budućim pandemijama, pa i zaštiti javnog zdravlja i smanjenju smrtnosti.

Reference

Anušić, Nikola, U sjeni Velikog rata: pandemija španjolske gripe 1918-1919. u sjevernoj Hrvatskoj, Zagreb 2015.

Beitnauer, Jaine, The Spanish Flu Epidemic and Its Influence on History, Philadelphia 2019.

Dragić, Milorad, Etnomedicina 2, Beograd 1992.

Johnson, Niall, Britain and the Spanish 1918-1919 Influenza Pandemic, A Dark Epilogue, Milton Park 2005.

Krivošejev, Vladimir, Epidemija Španske groznice u Srbiji 1918-1919, s posebnim osvrtom na valjevski kraj, Novi Sad 2020.

Phillips Howard & Killingray David, The Spanish Influenza Pandemic of 1918-1919. New Perspectives, London 2003.

Radovanović Z, Kon Predrag, Grip. Prošireno izdanje sa posebnim osvrtom na pandemiju 2009, Smederevo 2019.

Hutinec, Goran, „Odjeci epidemije španjolske gripe 1918. godine u hrvatskoj javnosti“, Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, 006; 38 (1/2006), 227-242.

Rad iz zbornika „Svakodnevica i društveni odgovori na epidemijske krize 1914-2020“. SADRŽAJ: Milan Ristović, Reč urednika; Aleksej Timofejev, Informisanje srpske javnosti o epidemiji tifusa u prvoj polovini 1915; Dubravka Stojanović, „Čuvanje postelje i uzimanje na znojenje“. Svakodnevni život Beograđana u vreme španske groznice 1918-1919; Jelena Rafailović, Higijenske prilike i zarazne bolesti među radnicima u Kraljevini Jugoslaviji (prilog istraživanju); Milan Ristović, Između suzbijanja i ideološke upotrebe zaraznih bolesti u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu (predlog za dalje istraživanje); Radina Vučetić, Variola vera i vakcinacija Beograđana 1972. godine; Dragan Popadić, Borba protiv epidemije kovida-19 u Srbiji: mere i namere; Zoran Pavlović, „Planirana pandemija“? Teorije zavere o korona virusu; Lidija B. Radulović, „Fizička distanca“ vice versa „socijalna distanca“ u vreme pandemije – antropološki ogledi o društvenim i kulturnim praksama; Ildiko Erdei, Elastičnost i otpor – svakodnevne prakse u tranziciji ka postkovid-19 realnosti

Peščanik.net, 02.02.2022.

Srodni linkovi:

Milan Ristović – Ideološka upotreba zaraznih bolesti

Zoran Pavlović – „Planirana pandemija“? Teorije zavere o korona virusu

1. „Očekujući heroje“, u: Pravda, 19. oktobar 1918.
2. „Naredbom uspostavljena policija“, u: Pravda, 22. oktobar 1918.
3. „Nazivi ulica“, u: Pravda, 24. oktobar 1918.
4. „Otvaranje radnji“, u: Pravda, 25. oktobar 1918.
5. „Poštanske vesti“, u: Večernje novosti, 8. decembar 1918.
6. „Aeroplanska pošta“, u: Pravda, 10. decembar 1918.
7. „Srednjeevropsko vreme“, u: Večernje novosti, 8. decembar 1918.
8. „Naredba“, u: Večernje novosti, 12. novembar 1918.
9. „Izjednačavanje kalendara“, u: Pravda, 22. decembar 1918.
10. „Šta ovo znači? Jedno ozbiljno pitanje“, u: Pravda, 22. novembar 1918.
11. „Beograd u radosti“, u: Pravda, 20. oktobar 1918.
12. „Električno osvetljenje“, u: Pravda, 25. oktobar 1918.
13. „Tramvaji u Beogradu“, u: Pravda, 8. novembar 1918.
14. „Tramvaj“, u: Pravda, 3. decembar 1918.
15. „Privremena obustava saobraćaja“, u: Pravda, 16. decembar 1918.
16. „Pažnja“, u: Pravda, 17. novembar 1918.
17. „Ishrana“, u: Pravda, 19. decembar 1918.
18. „Skloništa za vojnike“, Večernje novosti, 11. novembar 1918.
19. „Otvaranje radnji“, Pravda, 25. oktobar 1918.
20. „Apel građanima“, Pravda, 23. oktobar 1918.
21. „Beograd 10. novembra“, Pravda, 11. novembar 1918.
22. „Seča topolovih drva“, Pravda, 18. novembar 1918.
23. „Organizujte brzo snabdevanje! Jedan glas iz publike“, Večernje novosti, 12. novembar 1918.
24. Pravda, 11.11.1918; Večernje novosti, 12. novembar 1918.
25. „Protiv nesavesnosti“, Večernje novosti, 14. novembar 1918.
26. „Beograd 10. novembra“, Pravda, 11. novembar 1918; „Protiv nesavesnosti“, Večernje novosti, 14. novembar 1918.
27. „Ishrana“, Pravda, 19. decembar 1918.
28. „Kurs“, Pravda, 13. novembar 1918.
29. „Pitanje kursa“, Večernje novosti, 13. novembar 1918.
30. Pravda, 7. novembar 1918.
31. „Apel građanima“, Pravda, 23. oktobar 1918.
32. Pravda, 8.11.1918; 13.11.1918; 21.11.1918.
33. Pravda, 13. novembar 1918.
34. Pravda, 2.12.1918; 7.12.1918; 14.12.1918.
35. Pravda, 7.11.1918; 4.12.1918.
36. Pravda, 22. novembar 1918.
37. Večernje novosti, 6. novembar 1918.
38. Ibid.
39. „Lekarska anketa“, Pravda, 14. decembar 1918.
40. „Prevoz zaraznih bolesnika“, Pravda, 27. decembar 1918.
41. „Narodno zdravlje“, Pravda, 24. decembar 1918.
42. „O španskoj groznici“, Večernje novosti, 21. novembar 1918.
43. Ibid.
44. Pravda, 1. novembar 1918.
45. Pravda, 3. novembar 1918.
46. Pravda, 24. decembar 1918.
47. Pravda, 3. novembar 1918.
48. Pravda, 5. januar 1919.
49. Pravda, 5. januar 1919.
50. „Beograd u radosti“, Pravda, 20. oktobar 1918.
51. Pravda, 27. oktobar 1918.
52. „Građanima beogradskim“, Pravda, 24. oktobar 1918.
53. „Crnci!“, Pravda, 21. oktobar 1918.

The following two tabs change content below.

• Biografija
• Latest Posts

Dubravka Stojanović

Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015), Populism the Serbian Way (2017), Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021), Prošlost dolazi. Promene u tumačenju prošlosti u srpskim udžbenicima istorije 1913-2021 (2023).

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)

• Posthumni život Ustava iz 1974. - 23/02/2024
• Prošlost dolazi - 30/11/2023
• Prošlost dolazi, 2. deo - 24/11/2023