„Planirana pandemija“? Teorije zavere o korona virusu

Iz zbornika „Svakodnevica i društveni odgovori na epidemijske krize 1914-2020“, u okviru projekta „Čovek i društvo u vremenu krize“, urednik zbornika Milan Ristović, izdavač Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 2021.

Predmet ovog rada su teorije zavere o korona virusu u Srbiji u periodu od početka pandemije kovida-19 u martu 2020. do aprila 2021. Materijal za analizu bile su objave na društvenim mrežama, kao i komentari na portalima glavnih medija u Srbiji. Opisan je veći broj narativa o teorijama zavere koje se uopšteno tiču virusa korona i vakcine protiv kovida-19.

„Plandemija“: od pandemije do infodemije i teorija zavere

U decembru 2019. godine, prvi neobični slučajevi pneumonije registrovani su u Kini, u Vuhanu, a već u februaru 2020. zaraženih osoba je bilo u 45 država širom sveta; 11. marta 2020. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) proglasila je pandemiju kovida-19.

Činjenica da je gotovo preko noći ceo svet stao vodila je i rapidnom širenju (dez)informacija u vezi sa pandemijom. Vodeće međunarodne organizacije poput Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije već krajem marta 2020. počele su da govore i o infodemiji. Takav obim i brzinu pristizanja (dez)informacija svet ne pamti, čemu je svakako pridonela činjenica da je pandemija ubrzo dovela do zaključavanja, to jest do izolacije ljudi u doslovnom smislu, te su društvene mreže postale važan instrument smanjivanja socijalne distance, a (in)direktno i informisanja. Svetska zdravstvena organizacija je u oktobru 2020. pozivala na to da se zaravni infodemijska kriva deleći preporuke o tome kako plivati u moru (dez)informacija.

Paralelno sa širenjem virusa širile su se, međutim, i razne teorije zavere, čemu su pogodovale mnoge okolnosti. U naletu pandemije, ljudi su se osećali bespomoćno, suočeni sa nevidljivim neprijateljem i nejasnim krivcima za novonastalu situaciju što je, kako istraživanja pokazuju, povezano sa uvećanom spremnošću za prihvatanje teorija zavere (Franks et al., 2013). Popularnosti teorija zavere doprineli su i nepoverenje u institucije države (Freeman et al., 2020) i epistemičke/naučne autoritete (Uscinski et al., 2020). Sve i da poverenja u državne autoritete i struku nije manjkalo, njihove poruke su često bile nejasne i suprotstavljene, bez naučnog konsenzusa.

Pored toga, od samog početka (i do trenutka pisanja ovog rada) postojale su realne nepoznanice u vezi sa pandemijom i to ne samo one koje traže vreme da bi se na njih dali pouzdani odgovori (na primer trajanje imuniteta), već i one koje se tiču samog porekla virusa. U takvim okolnostima, olakšanost komunikacije i uvezivanja istomišljenika preko društvenih mreža, vinule su u nebesa raznorazne teorije o tome šta „stoji iza svega“. Stoga, ma kako bile manjkave, razne teorije zavere nudile su pokušaje objašnjenja događaja kao posledice tajnog plana moćnih ljudi za ostvarenje nekih, uglavnom malevolentnih ciljeva, što teorije zavere po definiciji i jesu (Douglas et al., 2019).

Psihološka istraživanja dosledno pokazuju da brojni razlozi vode prihvatanju teorija zavere, od karakteristika ličnosti do zadovoljavanja važnih potreba: epistemičkih (objašnjenje okolnosti), egzistencijalnih (povratak osećaja sigurnosti) i socijalnih (očuvanje pozitivne slike o sopstvenoj grupi) (Douglas et al., 2019). Veoma ozbiljne posledice teorije zavere ostavljaju i na javno zdravlje. U aktuelnom kontekstu povezane su sa manjim poštovanjem mera i većim protivljenjem vakcinaciji (Van Mulukom et al., 2021). Teorije zavere, međutim, su nešto više od individualne iracionalnosti. One nisu pale s neba već su to odgovori na realne životne probleme u kontekstu pandemije, a društvena kriza ih gotovo po definiciji podstiče (Van Prooijen & Douglas, 2017). U tom smislu, teorije zavere predstavljaju proizvod društva. Njihova priroda je duboko narativna i dijaloška (Lukić, 2020).

Teorije zavere često imaju političku svrhu koja se ogleda u diskreditaciji političkih pozicija (Saopuntzis & Condor, 2013). Mogu biti i taktički propagirane, korišćene kao retoričko sredstvo za recimo odlaganje neophodnih državnih mera (Lewandowski & Cook, 2020). Može se stoga reći da imaju ne samo argumentativnu, već i ulogu kritike različitih društvenih aktera, koja je kodirana u argumentovanju uzroka nekog događaja (Miller, 2002). Često se mogu čuti i od onih generalno ciničnijih i anomičnijih građana (Turjačanin et al., 2018). Upravo taj aspekt fenomena teorija zavere biće u posebnom fokusu u ovom radu.

***

Prvi slučaj zaraze u Srbiji zvanično je registrovan 6. marta 2020, a već 15. marta proglašeno je vanredno stanje. Put od „najsmešnijeg virusa u istoriji“ do „nedovoljno mesta za sahranjivanje“ bio je kratak, a godinu dana pandemije obeležile su i brojne promene u svakodnevnim praksama ljudi (videti poglavlje I. Erdei u ovoj knjizi), zbunjujuće mere, gotovo na dnevnom nivou ažurirane (videti poglavlje D. Popadića), netransparentnost vlasti u vezi sa nabavkom medicinske opreme, ali i promocija raznih nadrilekarskih praksi iz medija sa nacionalnom frekvencijom, kao i teorija zavere, uglavnom u tabloidnoj štampi. Čitav period prate i sumnje u verodostojnost zvaničnih podataka (o broju preminulih, broju respiratora), uglavnom od opoziciono nastrojenih građana, ali i lekara okupljenih u organizaciju Ujedinjeni protiv kovida. Vlast skoro pa da je optuživana da planira pandemiju za neke ciljeve nepoznate javnosti. Sve to išlo je na ruku zavereničkim narativima.

„Da nema zavere ne bi bilo ni teorija zavere“. Teorije zavere o korona virusu

„Korona virus“ bio je na visokom drugom mestu najpretraživanijih pojmova u toku 2020. u Srbiji. Građani/ke imali su izraženu potrebu za informacijama i objašnjenjima, koju su donekle mogle zadovoljiti i teorije zavere. U istraživanju u koje je bilo uključeno više balkanskih država (Bieber et al., 2020) pokazalo se da skoro 80 posto stanovništva veruje u neku od teorija zavere.

Društvene mreže bile su glavni kanal za debatovanje o svemu u vezi sa pandemijom, te su i naši napori ka identifikaciji glavnih narativa bili usmereni na nekoliko glavnih društvenih mreža: Fejsbuk, Tviter i Jutjub. U nekoj vrsti „netnografije“ (Kozinets, 2002), praćene su interakcije ljudi na društvenim mrežama, kao i reakcije na različite vesti u internet izdanjima glavnih medija u periodu od marta 2020. do kraja aprila 2021.

Količina obrađenog materijala je bila obimna (≈60.000 reči), ali prikupljena prigodno i obrađena kombinacijom kvalitativne analize sadržaja, sa elementima tematske analize i analize narativa (Popadić et al., 2018). Analiza podataka vođena je (po potrebi proširenim) tipologizacijama različitih teorija zavere koje su se u literaturi u međuvremenu pojavile (Van Mulukom et al., 2020). U fokusu je bila deskripcija njihovih glavnih elemenata – ko su glavni akteri, šta su njihovi ciljevi, kako se oni ostvaruju – u najvećoj mogućoj meri govoreći jezikom građana/ki Srbije, to jest potkrepljujući narative citatima preuzetim sa društvenih mreža.¹

U najopštijem smislu, mogli bismo govoriti o dve velike grupe (isprepletanih) narativa, onih koji se tiču raznih aspekata prirode i porekla virusa korona i onih koji se tiču vakcine. Na isti način će biti organizovan i naš prikaz.

Teorije zavere o prirodi i poreklu korona virusa

#koronajeprevara ili kovid-19 ne postoji

Jedna od najranijih teorija zavere o korona virusu bila je ona koja njegovo postojanje negira. Nekoliko studija javnog mnjenja ukazalo je na to da je uverenje o tome da je sve laž, kako bi se manipulisalo građanima/kama relativno rašireno; 43 posto građana/ki Srbije bilo je saglasno sa tim (GLOBSEC, 2020). Jedan uticajan pokret na Tviteru, #FilmYourHospital, pozivao je ljude da dele video-materijal iz naizgled praznih bolnica i čekaonica kao dokaz nameštaljke.

Prema tom gledištu sve je jedna obična izmišljotina. „Korona je laž“, a „svi pozitivni su zdravi“. Ljudi umiru, ali ne od korone; „umiremo od chemtrail lunga, a ne od Covida-19“. Kovid jeste ubica, ali u jednom drugom smislu: „do sada je ubio prehladu, grip, rak, dijabetes…“

Nasuprot tome, „postoji pozadina“: sprovodi se „teror nad ljudima“, kojima se „oduzima pravo na rad“ i kojima „globalističke elite ugrožavaju slobode“. Dok nas ubeđuju da „ćemo svi da pocrkamo od korone… polako ali sigurno ostajemo bez: slobode izbora, mišljenja, govora, kretanja“. Protivpandemijske mere viđene su kao „paravan da se uvede totalna kontrola nad ljudima“, što jesu elementi narativa koji će se često javljati i u drugim teorijama zavere.

„Korona postoji, nekada se zvala grip“ ili kovid-19 nije ništa gori od gripa

Bivši predsednik SAD-a Donald Tramp je više puta iznosio gledišta da korona virus nije ništa smrtonosniji od sezonskog gripa. I u našem kontekstu, od pojedinaca istaknutih u javnosti, poput člana Kriznog štaba Branimira Nestorovića² moglo se čuti da sve to nije ništa gore od sezonskog gripa.³

I taj narativ preispituje pandemiju, ali se ne negira da postoji korona virus kao zasebni uzročnik bolesti; samo se njegovi efekti, pre svega stopa smrtnosti, minimizuju. Slične su i ocene ciljeva onih koji „vuku konce iza svega“. Iza „providne retorike i statistike” stoji činjenica da je „taj virus ili bakterija… prisutan, ali je prisutan u minimalnom broju“. Ni blizu opasan kao što se tvrdi, „služi za širenje panike, za zatvaranje ljudi, za sprovođenje drastičnih mera i uništavanje svih naših ljudskih prava koja su bila zagarantovana“. Navedeni narativ bio je, u lokalnom kontekstu, čest kao argument protiv mera koje je Vlada Republike Srbije uvodila ali se, kao što smo napomenuli, mogao čuti i od predstavnika vlasti kao opravdanje povremeno relativno blagih mera, kao i od takozvanih antivaksera koji su u niskoj smrtnosti videli razloge protiv vakcinacije.

„Ako i postoji, veštački je stvoren“ ili korona virus je napravljen

Da virus nema prirodno poreklo već je veštački kreiran u laboratoriji u Vuhanu/Kini, odakle je, slučajno ili namerno, pobegao, prema rezultatima istraživanja agencije IPSOS smatrala je trećina građana/ki Srbije (34 posto). Kinezi su „proizveli virus u laboratoriji, a ceo proces im se oteo kontroli“.

Jedna varijanta tvrdi da im se nije omaklo, već da se radi o „laboratorijskom virusu i nekoj vrsti biološkog oružja“, što je inače bilo vrlo popularno mišljenje u SAD-u i Rusiji.⁴ Druga varijanta glasila je da je virus veštački kreiran i uvezen u Kinu od strane Amerike. Razumljivo, to gledište je bilo veoma rašireno na kineskim društvenim mrežama, a istraživanja su pokazivala i da trećina građana Srbije u to veruje (GLOBSEC, 2020).

U čemu se videla svrha kreiranja nečega što je „stvorio bolesni um“? Namere jesu zle, pa i „laik zna da je to veštački napravljen virus, da bi se smanjio broj stanovnika na planeti“.

„Ljudi, korona je bakterija i aktivira je 5G mreža!“ ili korona virus se širi putem 5G mreže

Jedno od prvih objašnjenja za širenje korona virusa koje je, prema istraživanju IPSOS-a prihvatao svaki peti građanin/ka Srbije (20 posto), bilo je ono koje je dovodilo u vezu 5G mrežu i korona virus. Bilo je nekoliko varijanti.

Jedna je zagovarala gledište da su „koronu pustili u opticaj jer im je trebao alibi“, jer se za vreme „ove cirkus korone po Srbiji razvlače kablovi za 5G mrežu“. Druga varijanta ukazivala je na štetnost 5G tehnologije, čija radijacija navodno slabi imuni sistem i pogubna je po živi svet. Ukazivano je na to da „postoje mnogi snimci osušenog drveća izloženog tim zracima gde se tačno vidi da se osušio onaj deo drveta bliži predajniku“ ili da je nedostatak kiseonika koji je poguban po pluća „uzrokovan visokim frekvencijama 5G mreže“. Najradikalnija varijanta tvrdila je: „Ljudi, korona je bakterija i aktivira je 5G mreža!“

Navedena razmatranja na tragu su nekih klasičnih teorija zavere (na primer o Chamtrailsu) i sadrže i jasna uputstva o tome kako se rešiti korone: „U Temišvaru nema 5G mreže, pa je od 17 zaraženih 100 posto izlečenih. Pametnome dosta!“

„Bil Gejts nastavlja tamo gde je stao Hitler“ ili iza pandemije stoji Bil Gejts

I globalno, a i lokalno, popularna su bila gledišta o navodnoj ulozi koju je u toku pandemije imao Bil Gejts. Desničarska udruženja, posebno QAnon organizacija, propagirala je snimak TED predavanja koje je Gejts održao i tokom kojeg je upozoravao na mogućnost (nove) pandemije, što je korišćeno kao „dokaz“ da je Gejts sve vreme znao šta se sprema. Trećina građana Srbije slagala se sa tim gledištem (GLOBSEC, 2020).

Ideja u osnovi priče o ulozi B. Gejtsa tiče se čipovanja, odnosno nadzora nad ljudima. Pandemija je, prema takvom gledištu, samo paravan za ugradnju mikročipova (uglavnom vakcinacijom), preko kojih će ljudi biti praćeni i kontrolisani. „Laboratoriju u Vuhanu, odakle je potekao korona virus, lansirali su nekakva ’dubinska država’ i produžetak ruke Soroša i Bila Gejtsa, koji ju je finansirao, kao i vakcinu“. Šta je cilj tih moćnika? Njihov plan je „da sa 7 milijardi smanje broj stanovnika na zlatnu milijardu“, jer se „takvim ostacima civilizacije lakše vlada“.

Narativi o Bilu Gejtsu granali su se u različitim smerovima, koji se tiču dve naredne teorije zavere.

„Zli ’genijalci’ sa velikim kapitalom iza leđa“ ili iza pandemije stoji krupan kapital

Narativ o B. Gejtsu, kao glavnom „osumnjičenom“ za pandemiju, preklapa se sa generalnom tezom o tome da je sve unapred isplanirano i da je sve „neozbiljna operacija globalnog kapitala“ koja za cilj ima „gomilanje kapitala par zlikovaca“, dalje bogaćenje, pre svega, od prodaje vakcina. Radi se o „ozbiljnim kriminalcima sa doktrinom depopulacije stanovništva“. U filmu Plandemija (Plandemic), koji je inače bio veoma popularan na društvenim mrežama, tvrđeno je da Antoni Fauči i Bil Gejts koriste svoju moć da profitiraju od vakcina. Drugim rečima, napravljena je bolest da bi se prodali lekovi koji su već razvijeni. Zapravo, to jesu manifestacije klasičnih teza o farmakomafiji.

Glavna teza bila je da „postoji plan“ i da je „sve to dobro organizovano… da ograniče kretanje ljudi (marve), još se više obogate, oslobode lepo sebi prostor da im sirotinja ne smeta“. Ukazivano je i na veze SZO-a i krupnog kapitala: „Kada je SZO objavila pandemiju, ona je to izvela na samo 150 slučajeva obolelih izvan Kine. Time je praktično SZO pokazala svoje veze sa velikom farmaceutskom industrijom“. Potkupili su „čitav svet sa njihovim prljavim novcem i SZO, koja je onda potkupila sve državne zdravstvene organizacije na svetu“.

Teza o potkupljivanju imala je u domaćem kontekstu jednu sasvim specifičnu manifestaciju. Tvrdilo se da porodice koje „pristanu da se smrt člana porodice zavede kao korona“ dobijaju novčanu nadoknadu za to (i to od države), kao i bolnice koje pređu u kovid sistem.

Teorije zavere u vezi sa vakcinom protiv kovida-19

„I ta vakcina je tu da se njome unese čip“ ili vakcinacija je put da se uvede kontrola nad ljudima

Jedna od najranijih teorija u vezi sa vakcinama tiče se sveprožimajuće uloge koja je u kontekstu pandemije pripisivana B. Gejtsu. Prema njoj, pored već elaborirane teze o profitiranju, prava svrha vakcinacije ogleda se u njegovoj nameri da „nas sve čipuje“. To bi za rezultat imalo neprestani nadzor nad vakcinisanim ljudima: „kada se unese čip onda mogu da Vas prate; više niste čovek“. Primalac vakcine bi time bio „obeležen kao stoka“. Često je to bilo pripisivano vakcinama zapadnih proizvođača; moglo se tako naići na gledište da su „Rusi otkrili nanočipove u Fajzerovoj vakcini koja uz pomoć 5G aktivira virus, kontroliše um i imunitet sa 4 procesora i tranzistora!!!“ Navedeni narativ često se vezivao za teoriju o ulozi 5G tehnologije; tvrdilo se recimo da se vakcinom „ubrizgavaju nano čestice koje su savršena antena za 5G frekvenciju“.

„Odraslima spaljuju mozak i sve organe“ ili vakcine su štetne

Teza o štetnosti vakcina jedan je od klasičnih argumenata onih koji se protive vakcinaciji i ni ovog puta stvari nisu bile drugačije. Master narativ o štetnosti vakcina imao je razne varijetete. Jedna varijanta bila je zasnovana na jednostavnoj logici da „vakcina širi virus, jer u njoj žive virusi“. Umesto da pomogne suzbijanju pandemije, vakcina dakle ima upravo suprotne efekte. Ukazivano je tako da „broj zaraženih raste ne zato što nije dovoljno ljudi vakcinisano, već baš zbog vakcine“, da se „korona ubrizgava vakcinom“, te su i „bolnice pune vakcinisanih“.⁵

Donekle zaseban narativ ticao se posledica vakcina koje su u nekom smislu dalekosežnije, u više varijanti. Prva se odnosila na to da vakcine „menjaju genetsku strukturu“, a sve to je „GMO inicijacija“. Druga, prilično popularna teza, bila je da vakcina „izaziva sterilitet“, „da žene više neće moći da imaju dece“. Zagovarana su, najzad, i gledišta o tome da vakcine vode fatalnom ishodu, ukazivanjem na veliki broj „ljudi koje je nakon primljene vakcine strefio infarkt i koma“. Bilo je i neodređenih konstatacija da se „umire godinu dana nakon vakcine“.

Šta stoji iza svega? „Zločinačka namera da dokusure naciju“. Korona je „puštena zbog depopulacije“. Vakcina je „samo prvo sveopšte češljanje nepodobnih u ove naše dane“, a „kvota za odstrel Srba je 15 posto“.

„Srbi su zamorci za ispitivanje vakcina“ ili vakcina se u Srbiji tek testira

Brzina kojom je vakcina razvijena budila je sumnje u to da nije bezbedna, a čitava situacija po sebi „eksperimentalna“. Delom, to se odnosilo na generalne teze o tome da je vakcina „smućkana na brzinu“ i da se svi „bodemo test vakcinom“. Drugim delom to se, u lokalnom kontekstu, specifično ticalo vakcina kineskog proizvođača Sinofarm. Podstaknuti neobično velikim brojem vakcina tog proizvođača koje su relativno rano bile na raspolaganju u Srbiji, društvenim mrežama širila su se gledišta o tome da su „Srbi zamorci za ispitivanje vakcina“, a da su te vakcine „naručene i to eksperimentalne, tako da smo zamorčići” za „treću fazu kineske vakcine“, zbog čega smo „prvi i dobili te vakcine“. Izložena gledišta bila su česta u opozicionim krugovima, te i neka vrsta indirektne kritike režima.

„Stop kovid fašizmu!“ ili korona je izgovor za prisilnu vakcinaciju

I pored toga što u biti jeste paradoksalna, jedna priča gradila se na ideji da čitava stvar u vezi sa pandemijom za potajni cilj ima da se svi „dobrovoljno“ privole ili prisile na vakcinaciju. U neku ruku, to potpuno obrtanje logike – sveopšta vakcinacija i jeste propagirana i otvoreno zagovarana, ali je to iz ove perspektive bilo „stavljanje glave na panj“, kao i konačni slom pojedinca kao slobodne individue.

Narod je prikazan kao žrtva udruženih snaga vlasti i opozicije jer „tzv. opozicioni lekari pljuju Vučića i Krizni štab, dobiju simpatije naroda koji mrzi režim, i onda šire još veću paniku o virusu“. Vlast, sa svoje strane, „plati dan-dva nekim ljudima ili svojim simpatizerima da naprave enormni red za vakcinu da bi narod to vidio i pomislio da će biti manjina i da bi se uplašio i primio VAX TOXIN“. Kad se narodu „svakodnevno ispira mozak“ dođe se do toga da „narod misli da je vakcina dobra stvar“; svi su kao „lobotomizovani… čak i oni koji od početka nisu poštovali mere, nosili maske, niti su verovali u ovo, najednom ovih dana kreću da se vakcinišu“.

Umesto zaključka ili o „ljubljenju čizama“ i „nošenju brnjica“

Dominantne teorije zavere opisali smo u najkraćim crtama, ne prikazujući detaljno sve različite varijetete. Svu sadržinsku raznovrsnost nije ni moguće prikazati ali, dodatne ilustracije radi, u Tabeli 1 navedeni su identifikovani varijeteti glavnih elemenata narativa (videti i Van Mulukom et al., 2020), koji će nam olakšati izvođenje opštih zaključaka.

Situacija u vezi sa pandemijom kovida-19 još jednom je pokazala da, kada se ponude jednostavna, kauzalna objašnjenja inače nasumičnih i složenih fenomena, to pomaže vraćanju osećaja kontrole nad situacijom. Uverenje da postoji jednostavno objašnjenje u kome se svet organizuje po principu dobrih nasuprot lošim silama, veoma je snažan ljudski poriv (sekundarno) zadovoljen teorijama zavere.

Bio je ovo, međutim, i način da se preispitaju razne dominante hijerarhije, kako globalne, tako i lokalne. Diskutovanjem o teorijama zavere istovremeno se kritikovao „Vučićev režim“, ali i „lažna opozicija“ (ili i jedni i drugi); „neoliberalni poredak“ ili „truli Zapad“; teorije zavere bile su instrument mobilizacije istomišljenika (na primer za proteste) ili odbrane pozitivnog grupnog identiteta (na primer partijskog); argument za protivljenje donetim merama ili vakcinaciji; izraz etnocentričnih pogleda o prijateljima na Istoku, a neprijateljima na Zapadu. Medijski napisi poput onih da „Dačić voli Ruse, Brnabić veruje Fajzeru, a Vučić bratu Siju“, doprineli su daljoj polarizaciji unutar javnog mnjenja Srbije.

Tabela 1: Glavni elementi narativa različitih teorija zavere u Srbiji

U društvu koje je duboko polarizovano, teorije zavere o pandemiji koliko predstavljaju uzrok problema u sferi javnog zdravlja, toliko čine i simptom drugih i dubljih socijalnih disfunkcija (Knight, 2000). Deo su kulture nepoverenja, dodatno produbljuju jaz na relaciji država-društvo, u kome društvo gotovo podrazumeva zavereničke namere od strane elita. Shodno tome, u jednom duboko podeljenom društvu i odnos prema donetim merama i vakcinaciji postao je zavisan od partijskih preferencija (Popadić & Mihailović, 2021), a sleđenje preporuka struke pitanje (ne)pokoravanja vlasti, a ne brige za zdravlju ili pitanje solidarnosti. Deljenje statusa o vakcinaciji na društvenim mrežama često je bivalo praćeno komentarom „Ljubi čizmu!“, a nošenje maske opisivano kao „nošenje brnjice“.

Nepristajanje na zvaničnu verziju događaja branilo se tezama o ličnim pravima i slobodama, odnosno otporom diktaturi i državnom teroru, ali i pravom da se izrazi skepsa prema svemu, pa i etabliranim naučnim autoritetima, jer „kada apsolutno nije dozvoljeno da nešto dovedete u pitanje to nije nauka“. Teorije zavere služile su da ubede i argumentuju; da uteše; izgrade osećaj zajedništva; kritikuju režim; izraze otpor političkom sistemu; izraze skepsu prema nauci. Na taj način, borba oko pandemijskih narativa, u čemu su teorije zavere imale bitnu ulogu, dobro je nalegla na postojeće podele u srpskom društvu, dodatno uvećavajući mnoge animozitete.

Reference

Bieber, F., Prelec, T., Jović, D., & Nechev, Z. (2020). The Suspicious Virus: Conspiracies and COVID-19 in the Balkans. BiEPAG.

Douglas, K. M., Uscinski, J. E., Sutton, R. M., Cichocka, A., Nefes, T., Ang, C. S., & Deravi, F. (2019). Understanding conspiracy theories. Political Psychology, 40, 3-35.

Franks, B., Bangerter, A., & Bauer, M. W. (2013). Conspiracy theories as quasi-religious mentality: An integrated account from cognitive science, social representations theory, and frame theory. Frontiers in Psychology, 4, 424.

Freeman, D., Waite, F., Rosebrock, L., Petit, A., Causier, C., East, A., … & Lambe, S. (2020). Coronavirus conspiracy beliefs, mistrust, and compliance with government guidelines in England. Psychological Medicine, 1-13.

GLOBSEC (2020). GLOBSEC Trends 2020: Central Europe, Eastern Europe and Western Balkans at the Times of Pandemic. Dostupno ovde.

Kozinets, R. V. (2002). The field behind the screen: Using netnography for marketing research in online communities. Journal of marketing research, 39(1), 61-72.

Knight, P. (2000). Conspiracy culture: From the Kennedy assassination to the X-Files. London, United Kingdom: Routledge.

Lewandowsky, S., & Cook, J. (2020). The Conspiracy Handbook. Dostupno ovde.

Lukić, P. (2020). Idući između dve paradigme – sociokulturalni pristup u izučavanju teorija zavere. Sociologija, 62(2), 193-216.

Miller, S. (2002). Conspiracy theories: public arguments as coded social critiques: a rhetorical analysis of the TWA flight 800 conspiracy theories. Argumentation and Advocacy, 39(1), 40-56.

Popadić, D., & Mihailović, S. (May, 2021). Predictors of COVID-19 protective behaviors during pandemics. Presented at the 27th scientific conference Empirical Studies in Psychology, Institute of Psychology, Laboratory for Experimental Psychology & Faculty of Philosophy, Book of Abstracts, pp. 126, Belgrade.

Popadić, D., Pavlović, Z., & Žeželj, I. (2018). Alatke istraživača. Beograd: Clio.

Sapountzis, A., & Condor, S. (2013). Conspiracy accounts as intergroup theories: Challenging dominant understandings of social power and political legitimacy. Political Psychology, 34(5), 731-752.

Stojanović, D. (2010). Ulje na vodi – ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije. Beograd: Peščanik.

Turjačanin, V., Puhalo, S., & Šain, D. (2018). Teorije zavjere u Bosni i Hercegovini. Sarajevo: FES.

Uscinski, J. E., Enders, A. M., Klofstad, C., Seelig, M., Funchion, J., Everett, C., … & Murthi, M. (2020). Why do people believe COVID-19 conspiracy theories? Harvard Kennedy School Misinformation Review.

Van Mulukom, V., Pummerer, L., Alper, S., Bai, H., Cavojova, V., Farias, J. E. M., … Zezelj, I. (2020, November 14). A dual-inheritance model of COVID-19 conspiracy beliefs: a systematic review.

Van Prooijen, J. W., & Douglas, K. M. (2017). Conspiracy theories as part of history: The role of societal crisis situations. Memory studies, 10(3), 323-333.

Autor (1980) je socijalni psiholog, profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Rad iz zbornika „Svakodnevica i društveni odgovori na epidemijske krize 1914-2020“. SADRŽAJ: Milan Ristović, Reč urednika; Aleksej Timofejev, Informisanje srpske javnosti o epidemiji tifusa u prvoj polovini 1915; Dubravka Stojanović, „Čuvanje postelje i uzimanje na znojenje“. Svakodnevni život Beograđana u vreme španske groznice 1918-1919; Jelena Rafailović, Higijenske prilike i zarazne bolesti među radnicima u Kraljevini Jugoslaviji (prilog istraživanju); Milan Ristović, Između suzbijanja i ideološke upotrebe zaraznih bolesti u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu (predlog za dalje istraživanje); Radina Vučetić, Variola vera i vakcinacija Beograđana 1972. godine; Dragan Popadić, Borba protiv epidemije kovida-19 u Srbiji: mere i namere; Zoran Pavlović, „Planirana pandemija“? Teorije zavere o korona virusu; Lidija B. Radulović, „Fizička distanca“ vice versa „socijalna distanca“ u vreme pandemije – antropološki ogledi o društvenim i kulturnim praksama; Ildiko Erdei, Elastičnost i otpor – svakodnevne prakse u tranziciji ka postkovid-19 realnosti

Peščanik.net, 29.01.2022.

Srodni linkovi:

Milan Ristović – Ideološka upotreba zaraznih bolesti

Dubravka Stojanović – Svakodnevni život Beograđana u vreme španske groznice 1918-1919.

KORONA

1. Uključeni su sajtovi medija Alo, Blic, Danas, Informer, Kurir, N1, NovaS, Politika, Pink i Happy.
2. „Veće su šanse da umrete od običnog sezonskog gripa nego od korona virusa“, tekst iz Informera, pristupljeno 15.4.2021.
3. Usput, konsenzus epidemiologa jeste da je stopa smrtnosti od kovida-19 između 0,5 i 1 posto, dok je kod sezonskog gripa 0,1 posto.
4. Istraživački centar Levada u Rusiji pokazao je da to mišljenje deli dve trećine ruskih građana (64 posto).
5. Nakon poodmakle vakcinacije, na društvenim mrežama pojavile su se i debate o primanju krvi od vakcinisanih osoba, a neki mediji izvestili su i o trendu da antivakseri počinju da nose maske i drže distancu zbog straha od „rasejavanja vakcine“ od strane vakcinisanih.