U Srbiji je dugo trajanje partijskog monizma okončano transformacijom u šovinistički, potom i klero-militaristički populizam. Dominantni antifašizam je, u takvim okvirima, nimalo slučajno, vremenom obezvredio svoja početna opredeljenja koja su se počela izobličavati u prvoj antifašističkoj generaciji. Tradicionalno društvo, tek na pragu urbanizacije, sputavalo je preobražaj mentaliteta.

Naciste su ubijali. Tokom savezničkih bombardovanja nemačkih gradova civili su, u vatrenoj stihiji, izdisali od nedostatka kiseonika. Zločinci osuđeni u Nirnbergu završavali su na vešalima. Simon Vizental je progonio naciste do kraja sveta i sopstvenog života, i dalje od toga.

Antifašizam je jedina ideologija kojoj su nauka u prošlosti i racionalna moralna filozofija odobrile sva upotrebljiva sredstva. Otud svaka relativizacija fašizma otkriva sklonost totalitarizmu. Jedini totalitarizam koji je, na osnovama antifašizma, dobio izvesno istorijsko opravdanje, bio je komunizam. Ali nacizam, fašizam i komunizam danas pripadaju vremenu koje je neumitno isteklo. Nestanak komunizma i bipolarnog sveta ostavio je prostor novim totalitarizmima. Iskazujući osujećenost i nezadovoljstva velikog dela čovečanstva pritisnutog bedom kolektivizma, politički islam, antiglobalizam i populizam počeli su da osporavaju istorijski i moralni trijumf liberalnih demokratija.

U Srbiji je dugo trajanje partijskog monizma okončano transformacijom u šovinistički, potom i klero-militaristički populizam. Dominantni antifašizam je, u takvim okvirima, nimalo slučajno, vremenom obezvredio svoja početna opredeljenja koja su se počela izobličavati u prvoj antifašističkoj generaciji. Tradicionalno društvo, tek na pragu urbanizacije, sputavalo je preobražaj mentaliteta. Ruski mit se održavao zahvaljujući svojim despotskim, umesto antifašističkim svojstvima. U narednoj političkoj generaciji, tragajući za novom potporom, komunizam se otvarao nacionalizmu i klerikalizmu, istovremeno nastojeći da očuva institucionalnu i idejnu bliskost sa instrumentima državne prinude. Odbijanjem da se preispita nasilje iz nedavne poršlosti, antifašizam se potiskivao kao nezgodni sastojak kolektivnog identiteta.

Poricanje antifašizma odigravalo se i u procesu negiranja antifašističkog karaktera Jugoslovenske vojske koja je odbila kapitulaciju. Zanemarivao se ukupni zajednički doprinos borbi za oslobođenje od nacističke i fašističke okupacije koju su uporedo vodili monarhisti i komunistički partizani. Dalje su se, nekad i smišljeno, produbljivale inače prenaglašene podele na koje su ukazivala njihova uzajamna neprijateljstva. Pretresanje stvarnih zločina, i njihovih posledica, koje su počinili antifašisti na obema stranama, nikad se nije odigralo. Nespremnost na takvo suočavanje s prošlošću takođe se nalazi u osnovama istovetne pojave koja se odnosi na prethodnu deceniju.

Srpski populizam pojavio se, između ostalog, u kontekstu postepene degeneracije i relativizacije antifašizma. Revitalizacija totalitarizma, u populizmu, dopuštala je sinkretizam svih kolektivističkih snaga i ideologija. Upravo zahvaljujući njihovoj vitalnosti, koja je imala prostrane društvene osnove, populizam je postao zvanična državna politika.

Počeci populizma nisu u Osmoj sednici, niti je populizam zaustavljen Petog oktobra. Prva javna i masovna manifestacija populizma bila je sahrana Aleksandra Rankovića 1983. Populistička politika obnovljena je nakon 12. marta 2003. novom zvaničnom politikom prema Kosovu, u odnosu na nastavak i smisao tranzicionih reformi, i zvaničnim poricanjem, nekad i glorifikacijom zločina iz najnovije prošlosti. I Osma sednica i rušenje reformske i evropske politike nakon Petog oktobra bile su realizacija istorijskih poruka onih slojeva koji su smatrali da antifašističko opredeljenje iz davne prošlosti podrazumeva opstanak levog tolalitarizma i društvenih privilegija.

Antifašizam je u Srbiji bio oslobodilački, a ne ideološki. U Srbiji nije bilo nacizma. Nacizam je vezan za sopstvenu epohu i međunarodne odnose svoga vremena, koje je davno i neumitno isteklo. „Nacisti“ u Srbiji danas su proizvod proliferacije zvanične politike. Njihov oslonac na crkvu i vojsku, čiji pojedini krugovi, u opskurnoj unutrašnjoj hijerarhiji, nastoje da Srbiju održe na marginama civilizacije, ukazuje na podršku opredeljenja zvanične politike. Da li je uzdržanost, nakon svega, predsednika i premijera, naročito njihova neosetljivost prema žrtvama nacističkog nasilja, čije povrede nisu samo telesne, u stvari prećutno odobravanje?

Zvaničnom srpskom politikom odzvanja kakofonija sopstvene istorije. Zapuštena istorija dopušta rađanje, ili obnovu, kolektivističke politike. Kolektivizam podrazumeva nasilje. U tom smislu je divljanje „nacista“ samo igra maski i senki koja odvraća pažnju od nesposobnosti zvanične politike da se suštinski preobrazi. Da napusti kosovsku paradigmu kao oslonac tradicionalne politike i stub srama kolektivističkog odbijanja da se svaka naredna politička generacija prepusti sebi samoj. Izmišljeni ili stvarni, „nacisti“ skreću pažnju s podele državnih preduzeća, koja su predmet partijskog plena umesto nastavka svojinske i strukturalne transformacije. Zaklanjaju stvarni smisao državne politike prema Kosovu koja Srbiju vraća u virtuelnu prošlost i na onu stranu odavno nepostojeće Gvozdene zavese, kako bi se zemljom i dalje upravljalo kao mrežom feudalnih gazdinstava. Ne dopuštaju da se razmišlja o novom nasrtaju države na Studio B i Islamsku versku zajednicu. I tek su kaplari u hijerhiji čija se unutrašnja međusobmna solidarnost takođe zasniva na ideologiji krvi i tla.

 
Danas, 09.10.2007.

Peščanik.net, 08.10.2007.

Leave a Reply