Stvari koje ne uzimamo ozbiljno su često mnogo opasnije upravo zbog toga: primer nesuglasica između hrvatske i slovenačke diplomatije oko morskih i drugih granica, nekada poznat kao rat oko sardina, upravo postaje opasan. Izvesno nije reč o realnome problemu: da jeste, Hrvatska bi prepustila izlaz u međunarodne vode zemlji koja ima tridesetak kilometara obale, a oko kopnenih granica bi se ustupcima sa obe strane jednostavno rešio svaki metar u pitanju. Pre četiri godine, pre izbora, jedan od vođa desne seljačke stranke je baletom oko granične linije – te pao je, te gurnuli ga, te patriotski posrnuo – dobio mesto u skupštini, a celo desno krilo je, trubeći oko granica, dobilo dosta: čak su se pojavili i znaci da su se Janša i Sanader dogovarali oko incidenata koji bi pomogli desnici da dobije vlast. Preživeli smo četiri gadne godine, izglasali promenu, i eto nam nagrade: novi premijer je pokazao iste gestove. U opštoj monodiji testoterona, sve političke stranke su jedistvene u muškom odgovoru Hrvatima. Nije samo stvar u tome da se ne može sprečiti neko ko hoće da ispadne smešan: problem je u tome što ovakvo ponašanje jednostavno ukida mogućnost rešenja. U diplomatiji je sve gotovo kada se počne raspravljati ko je prvi počeo. Gubitak razuma tako može dovesti do bojkota. Da li se sećamo 1989, kada su zdrave snage u Srbiji proglasile bojkot slovenačke robe zbog podrške rudarima iz Starog trga? Wow, kakva tema – neko se usudio da potvrdi kako teško žive, a “znalo se” da se samo pretvaraju u zlotvorenju prema Srbima! Bojkotu Peggy čarapa, mašina za veš i perjanih jakni pridružilo se Udruženje književnika Srbije, ne bi li se bojkotovao i Prešern uz Gorenje…Tada sam bila jedina od 400 članova i članica koja se javno usprotivila ludosti na skupštini: čak me nisu ni izviždali. Sada je srećom tu Sonja Lokar, koja je sastavila peticiju protiv ludovanja oko granica sa Hrvatskom. U igri su razne ideje sa obe strane granice, kao što je zajedničko friganje ribica na granici, postavljanje lavora sa slovenačkom zastavom na Jelačića trgu, i mnoge druge. No uteha nije bog zna kakva: zabrinjavajuće jedinstvo prati zvaničnu politiku na obe strane.

Na slovenačkoj strani, jedinstvo je poprimilo groteskne oblike: perverzno uslužni premijer Pahor je ponudio zloglasnome bivšem ministru spoljnih poslova Rupelu mesto ličnoga savetnika, dakle mesto u vladi. Istovremeno je Rupel prihvatio mesto – ministra spoljnih poslova u desnoj vladi u senci. Ovakvoga pljuvanja u privid političkoga dostojanstva nema čak ni u berluskoniziranoj Italiji. Ali sve pada u vodu pred nacionalnim jedinstvom, u kojem su fašisti podjednako važni kao ostali, što je drsko rušenje osnovnih demokratskih pravila: sve se ruši, kada mi postanemo “naši”.

Trenutak ne bi morao biti sasvim loš. Ako bi označio buđenje slovenačkoga pacifizma, već dugo vremena u letargiji. Komentarori već duže vreme upozoravaju na tragične sličnosti patriotskoga javnoga govora današnje Slovenije o Hrvatskoj i govora još uvek današnje Srbije o Kosovu. Isto tako opominju da nijedna evropska država ne bi smela upotrebljavati ultimatume i veto protiv kandidatkinje za EZ. Konačno, premda zasada zvuči kao šala, kamo će hiljade Slovenaca uleto, i ko će Hrvatsku spasti ako izostanu slovenački turisti?

Baš kao i pre dvadesetak godina, jezik razuma je najmanje popularan, i tužno se izdvaja iz usaglašene kolektivne sreće. Šta će biti posledice, nije teško predvideti: packe će se podeliti na obe strane, nerazumne male narode će usmeriti mudraci EZ, verovatno neće doći do većega sukoba, ali do mudroga rešenja isto tako neće doći – kao što ga nema na Kipru, oko Turske ili bilo gde drugde gde operišu rečeni mudraci EZ. Kao u klasičnome stripu o Iznogudu, sultan će postati vezir, vezir dvorska budala, a Sarkozy sardina.

Spasimo dakle sardinu: sardininim pogrebom završavaju se mnogi karnevali na Sredozemlju – recimo venecijanski. Ovaj burleskni ritual je nužna završnica okretanja sveta na glavu, posebno ako se za prethodno obrtanje potrudio svet moćnika, odnosno politike. Pogreb sardine označava početak posta, lišavanja, čekanja na Uskrs. U svakome slučaju, označava povratak razumu i dosadi svakodnevice. Znamo još da će biti neprijatna, siromašna, ubistvena za mnoge, uboga u svakome pogledu. Ali neće biti patriotska. Patriotizam znači zaustavljanje vremena, procesa, života, nade. Upotrebljavam velike reči jer smo videli velike stvari u poslednjih dvadeset godina, a patriotizam se još ozbiljno uzima. U ovome ponavljanju stvari srbski aktanti mogu samo potvrditi svoju potpunu supremaciju u stvarima koje se patriotizmom određuju: oni su zaista prvi počeli.

Peščanik.net, 04.01.2009.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.