Ima li koga da porazgovaramo

Svedoci smo slučaja kada se sa Putinovim zvaničnim i poluzvaničnim propagandistima, hteli mi to ili ne, ipak moramo složiti. Ovogodišnji samit G-20 se u interpretaciji ruskih medija pretvorio u predstavu organizovanu za jednog glumca, Vladimira Vladimiroviča Putina. Pretprošlogodišnja australijska blamaža, ona teška bruka kada niko od prisutnih ni na dva metra nije hteo da se približi Putinu, ovoga puta se nije ponovila. Ruskom lideru se sada pruža prilika da barem jednom godišnje lično porazgovara s najvažnijim liderima sveta, i on je tu priliku ove godine do kraja iskoristio. A to što je američki predsednik Obama izričito zahtevao da njegov susret s Putinom ne bude zabeležen (snimak ruskog novinara je „nezvaničan“), ruskim medijima je bilo nevažno. Koliko god mu se to ne dopadalo, Obama je s našim nacionalnim liderom ipak morao da pregovara. Isto važi i za francuskog predsednika i nemačku kancelarku, pri čemu u međunarodnim odnosima Rusija i dalje uživa status zemlje izopštenice. Niko ni ne pomišlja na ukidanje sankcija.

Valja priznati da je Rusija smislila univerzalni instrument koji joj stoprocentno garantuje izlazak iz međunarodne izolacije. Svojim „partnerima“ treba neprestano stvarati probleme zbog kojih oni, iz odgovornosti pred svojim strogim javnim mnjenjem, nikako neće moći da izbegnu susret s V. V. Putinom. Rusija se umešala u sirijski građanski rat samo zato da bi za vreme prošlogodišnje posete ruskog lidera Generalnoj skupštini UN-a naterala Obamu da malo porazgovara s Putinom. I ta priča se nastavlja. Obama, od koga se zahteva da do kraja svog mandata u vezi sa sirijskim problemom ponudi kakvo-takvo rešenje, s ruskim liderom sada ponovo mora da vodi besmislene razgovore. A ako i uprkos suprotnim nastojanjima Rusije Hilari Klinton ipak bude izabrana za prvu predsednicu SAD, ona će takođe morati da vodi ovakve razgovore.

Lideri Francuske i Nemačke su morali da prođu kroz isto rešeto. Da bi zaustavili krvoproliće u Ukrajini, i Oland i Merkel su na kocku stavili svoj politički autoritet. U leto 2014, usred najžešćih borbi u Ukrajini i za vreme svečane proslave 70. godišnjice iskrcavanja saveznika u Normandiji, oni su se izložili riziku i sreli sa rukovodiocem zemlje koja vodi „tajni“ rat protiv zemlje saveznice. U „normandijskom formatu“ su zatim bili sastavljeni i takozvani Minski dogovori, čija je realizacija brzo i uspešno dovedena u ćorsokak. Vredni delatnici francuske i nemačke diplomatije su potom udružili napore da organizuju četvorostrani sastanak „na margini“ samita G-20 u Kini, ali Putin sebe nije video na istoj pregovaračkoj ravni sa Porošenkom. I nekako baš u to vreme, iznenada se dogodio čudni krimski incident sa „ukrajinskim diverzantima“, što je Putinu dalo mogućnost da samouvereno izjavi kako je „normandijski format“ već potrošen i da ta pregovaračka formula njega više ne zadovoljava. Imajući u vidu da je ovu izjavu pratila iznenadna provera opšte borbene gotovosti kompletnih Oružanih snaga Ruske Federacije, zabrinutost evropskih lidera je bila veoma osnovana. Slika još jednog malog pobedonosnog rata usred Evrope izgledala je sasvim realno. Kancelarka Merkel i predsednik Oland su požurili na sastanak sa Putinom, naravno ne zajedno već pojedinačno, brinući o tome da ne unize Porošenka. I tako je Putin ostvario svoj cilj: isključio je „sitnu ribu“ iz pregovaračkog procesa. Sve mora biti nalik na Jaltu 1945, na ona srećna vremena kada su velike države krojile sudbine malih.

A to što se svi pregovori s Putinom završavaju bez opipljivih rezultata nikoga ne bi trebalo da čudi. Oland je nakon poslednjeg susreta s Putinom radosno izjavio da „normandijski format“ i dalje ostaje na snazi. Putinu se na završnoj pres konferenciji tobože slučajno omaklo da „normandijski format“ nema alternativu. On je čak izjavio kako se u okviru tog formata razgovori s Porošenkom nikako ne mogu izbeći, a onda je blagoglagoljivo dodao: „Ali pri tome sam i nemačkoj kancelarki i predsedniku Francuske rekao da nije bitno to hoćemo li se mi sastajati ili ne. Bitno je da se tokom tih susreta naši razgovori kreću u pozitivnom pravcu, u pravcu regulisanja naših nerazrešenih problema. Mislim da je besmisleno da se sastajemo samo radi sastajanja, da brojimo naše susrete i beležimo ih u nekakav tefter. Meni se čini da to niko ne želi“. Međutim, koliko se da primetiti, nikakav datum za četvorostrani susret lidera nije dogovoren.

Bez rezultata se završio i poslednji susret Obame i Putina. Povodom uzajamnih garancija za obezbeđenje primirja u Siriji, sve prethodne „oštre“ nesuglasice su i dalje ostale nerešene.

I baš u tom grmu leži zec: ako se odstrane oni problemi koje je Rusija stvorila samo zato da bi neko s njom vodio dijalog, Moskva će morati da stvara nove. Jer ako je naš cilj samo stvaranje uslova za vođenje dijaloga, onda je i problem koji se nalazi u centru tog dijaloga apsolutno nerešiv. I na kraju da vas obradujem: to istovremeno znači da nas u bližoj budućnosti čekaju nove diplomatske pobede. Nije isključeno da će nam poći za rukom da u okviru sledećeg samita „dvadesetorice“ izdejstvujemo i sastanak najviših rukovodilaca Francuske, Nemačke, Velike Britanije, SAD i Rusije i tako omogućimo Putinu da se njegov san o „novoj Jalti“ najzad ostvari. Već vidim i naš glavni spoljnopolitički zadatak u godini koja sledi: što pre treba prirediti nekakvu gadost Velikoj Britaniji, zemlji čija je sveža premijerka, na očigled svih prisutnih, vrlo nerado pružila ruku Putinu.

Ежедневный журнал, 06.09.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 14.09.2016.