Država nam umire. U mukama i na našim rukama. I, za razliku od bolničkih pacijenata koji imaju nesreću da se nalaze u takvoj situaciji, mi smo za našu dijagnozu sami krivi.
Bez toga da išta učimo iz svakog narednog poraza, udarajući glavom po sto puta u isti zid, lomeći je u pokušajima da taj zid makar napukne, sujetni, gluvi, mrzovoljni i lenji, ismevamo i potcenjujemo Vučića, dok nas on sve više steže u svoj podmukli zagrljaj, ubijajući i poslednje atome zdravog tkiva u ovom društvu, gušeći nas smrdljivim zadahom korupcije i sveopšteg beznađa.
Bavimo se analitikom, tražimo razloge neuspeha, najčešće kriveći jedni druge, bez ikakve ideje šta da uradimo da i 101. put ne prođemo isto kako smo prošli prethodnih 100 puta, a ipak znajući da ishod nikako ne može biti drugačiji. Analiziramo i kritikujemo.
Čini mi se da ne vidimo da je neophodno promeniti pristup i probati nekim alternativnim putem, pošto su ovi postojeći više od decenije neprohodni. Nažalost, mnogi ne vide ili ne žele da vide da je opozicija morala da osvoji 80 posto glasova da bi vlast priznala poraz u bilo kojoj opštini. Vlast je imala ogroman rezervoar iz koga je svaki blaži poraz mogla da pretvori u pobedu, krađom i manipulacijama. U takvim uslovima, izbora nema, jer to i nisu izbori.
A ovo više nije politika, ovo je zaista pitanje opstanka države i njenih osnovnih elemenata, koji u našem slučaju već počinju da gube svoje svojstvo. Za šta god da se uhvatite, trulo je i suprotno svom osnovnom smislu i civilizacijskom značenju: parlament, pravosuđe, zdravstvo, obrazovanje, kultura, sve važnije institucije.
Mislim da smo se dosta bavili time ko je krivac; ko je borac, a ko bojkotaš; ko je korisni idiot, a ko kukavica i prikriveni saradnik režima. Nama država nestaje, a mi nismo u stanju da napravimo dogovor za spas ovog društva i opstanak države, najšireg mogućeg opsega, uz jasno definisane zahteve i ciljeve. Političke partije, građanski pokreti, civilni sektor, javne ličnosti, nezavisni intelektualci, sportisti. SVI koji mogu dati konkretne predloge i jasno formulisati minimalne uslove ispod kojih kao društvo ne pristajemo da dalje tavorimo i životarimo, dok nam lopovi na naše oči komadaju i pljačkaju republiku, smejući nam se u lice, kao strvinari koji se tuku za komad svoje bespomoćne žrtve.
Potreban je širok front ljudi spremnih da „rade sa narodom“, da razgovaraju i bave se problemima građana Srbije. Vučić je okupirao medije sa nacionalnom frekvencijom, to svi znamo, i?! Hoćemo li da kukamo ili ćemo da vidimo kako taj nedostatak može da se nadomesti. Da li je DOS pre pada onog prošlog diktatora imao medije na svojoj strani ili je išao od sela do sela, od grada do grada, kako bi ljude ubedio u neophodnost promena. Ljudima se treba baviti 4 godine, a ne samo pred izbore. Nema tv stanice sa nacionalnom frekvencijom, ali ima tvitera i instagrama, ima jutjuba i nezavisnih portala, podkasta, kablovskih televizija. Naravno, to ne znači da treba odustati od borbe za medijske slobode, ali time da konstatujemo činjenično stanje i da bezuspešno „zahtevamo jednu nacionalnu frekvenciju“ još 4 godine, nećemo daleko stići.
Deluje mi i da ne postoji potrebna diplomatska aktivnost. Ne tako što se u Srbiji razgovara sa nižerazrednim diplomatama koji su ovde delegirani od strane svojih država i koji nakon šest meseci (čast izuzecima) zvuče kao da su članovi glavnog odbora SNS-a, iz nekog čudnog razloga. Korupciju je, u krivično-pravnom smislu, s razlogom, najteže dokazati, pa se stoga ni ja ne usuđujem da bez dokaza bilo koga „bilčikizujem“. Ali nije ovo počelo juče, setimo se Hana, Montgomerija i drugih smutljivih likova.
Stoga mislim da za bilo kakav ozbiljan razgovor njih treba „preskočiti“. Neophodan je direktniji, neposredan pristup. Treba leteti u Brisel, Berlin, Vašington… Neko će reći da je opozicija to učinila posle izbora 17. decembra. Upravo tako, i zbog toga je i izdejstvovala rezoluciju Evropskog parlamenta i pobudila interesovanje evropske javnosti za izbornu krađu. Ali to nije dovoljno: to, takođe, treba raditi u kontinuitetu i van izbora.
Razgovarati sa strancima koji nemaju i ne mogu imati nikakvu ličnu korist od Vučića. Sa predstavnicima Vlada, ali pre svega sa članovima parlamenata, jer će i oni koji su u opoziciji u nekom trenutku biti na vlasti. Zato što je tamo, za razliku od Srbije, princip smenljivosti vlasti moguć, poželjan i uobičajen. Pogledajte samo izbore za Evropski parlament prethodnog vikenda i dodatno objašnjenje nije potrebno.
Ako odmah napravimo konkretan i jasan plan o osnovnim pitanjima koja želimo da rešimo i definišemo sredstva i načine da do rešenja dođemo, zaboravimo sujete i međusobne animozitete i značajno (ali značajno) dodamo gas, onda ćemo možda i stići da nešto od ovih krhotina države spasemo, svako u svom domenu rada i interesovanja.
Ne slažem se sa onima koji kažu da nema ništa od izbora do 2027. i koji se zbog toga, kako mi deluje, sada opuštaju. Na svakom ćošku se ova grandiozna, a prazna SNS kula može urušiti onda kada se to najmanje očekuje, u nekoj aferi, kriminalu ili prevari, a to onda dovodi do vanrednih izbora, za koje, ako se ovako radi, niko ponovo neće biti spreman. Sve i da jeste tako da Vučić želi da svoju poslednju veliku pljačku zvanu EXPO 2027 isplanira i izvede na miru, za 2027. godinu se treba pripremati od sutra, jer je Vučić počeo da se priprema juče.
Hajde da prestanemo da analiziramo svaki naš neuspeh i provodimo vreme u očajanju. Hajde da jednom budemo proaktivni i da mi povučemo prvi potez, kako dolikuje belim figurama. Onda će i šah-mat koji ćemo dati „velikom“ šahisti biti skoriji. Hajde da probamo to, kada smo već sve ostalo probali i nije nam išlo. Šta nas košta?! Imamo li šta da izgubimo?!
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Peščanik.net, 12.06.2024.
