Pogledajmo stvari sa pozitivne strane. Naslov sporazuma je ekonomska normalizacija. Između dve zemlje, kako je rekao, mislim par puta, predsednik Tramp. Svakako bi sadržaj bio drukčiji da je reč o sporazumu Srbije i Kosova kojem ne bi bio potreban posrednik, ali nije. Jer dve zemlje nemaju diplomatske odnose i Srbija strahuje da bi se neposredni sporazumi sa Kosovom shvatili kao priznanje Kosova kao države. Pa su potrebni posrednici, zaštitnici, prijatelji i neprijatelji. A oni svi imaju interese. U Vašingtonskom dogovoru su zastupljeni američki interesi tako kako ih vidi sadašnja administracija.
To je i dobro i loše. Dobro jer će Amerika imati interes da se sporazum primeni, loše jer neke obaveze koje su dve strane preuzele spadaju u domen unilateralnih spoljnopolitičkih odluka ili bilateralnih sporazuma sa trećim stranama. Ali kako priroda tih obaveze neće nestati posle ovog dogovora, kao što se već vidi na primeru odnosa sa Izraelom, ostaje da se vidi šta će od toga biti zaista sprovedeno.
Ali osnovno je to da su SAD ne samo podržale nego i podstakle proces normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, koji bi trebalo da se okonča pravno obavezujućim sporazumom o, upravo, normalizaciji odnosa, političkih a ne samo ekonomskih. Što olakšava zadatak pregovarača Evropske unije. Pozitivno je i to što se ovim sporazumom potvrđuje, naravno implicitno, nepovredivost teritorija dveju zemalja. Tako da se one vraćaju procesu sa kojeg se skrenulo pre dve godine kada su gospoda Tači i Vučić najavili dogovor o razmeni teritorija. Bilo je nagađanja da to podržavaju Sjedinjene Države, pa nije rđavo da se to opovrgne. Konačno, sugeriše se da se očekuje da će do potpune normalizacije odnosa doći za godinu dana kada bi Kosovo trebalo da postane punopravni član međunarodne zajednice. Ovo, međutim, zavisi od svih stalnih članica Saveta bezbednosti, no to je druga tema.
Imaju li Srbija i Kosovo interese da privredno sarađuju? Interes Kosova je, po prirodi stvari, veći nego interes Srbije. Jer je reč o manjoj, nerazvijenijoj privredi koja nema izlaz na more, a ima veoma dugačku granicu sa Srbijom.1 Tako da je za razvoj kosovske privrede srpsko tržište veoma važno. Interes Srbije jeste da podrži razvoj Kosova ne samo da bi povećala izvoz, već i da bi ojačala sve vrste veza između dve zemlje. Ne može se, da to tako kažem, teritorijom vladati, ali se može uticati na način koji ne izaziva nesporazume i sukobe.
Dogovorom u Vašingtonu nisu identifikovane oblasti saradnje i razvojni projekti koji nisu, na jedan ili drugi način, već obuhvaćeni različitim inicijativama Evropske unije za jačanje regionalne saradnje, od infrastrukturnih projekata do regionalne zone slobodne trgovine (CEFTA). Uspeh, do sada, nije veliki, možda će ovog puta biti drukčije ako to obe strane zaista žele. Ovde će se doduše pojaviti problemi kod finansiranja izgradnje puteva i železnice kao i svega ostalog ukoliko se krše pravila Evropske unije i sporazumi koje Srbija i Kosovo imaju sa EU. Uostalom na konkurenciji a ne na međudržavnim poslovima se insistira u tačkama o uvozu energenata i o korišćenju interneta, pa će se isto tražiti kod izvođenja razvojnih projekata. Ali to nisu ni neuobičajeni niti nepoznati problemi. Uz to infrastrukturni projekti, posebno ovako ambiciozni, zahtevaće godine.
Dogovorom se osnažuje pravo i prava u tačkama o veroispovesti, o pravima srpske crkve, o pravima žrtava Holokausta i pravima homoseksualaca. Nešto od toga su pravna, a nešto politička pitanja, ali sve oko čega su se dve strane saglasile trebalo bi da im je u interesu. Kako će to biti sprovedeno, to ćemo tek da vidimo.
Gotovo svi komentatori se slažu da je sadržaj sporazuma usklađen sa Trampovom predizbornom kampanjom i da sporazum zapravo ima za cilj da pridobije američke glasače, srpskog, albanskog i jevrejskog porekla da glasaju za Trampa. Nije naravno neko otkriće da se političari u svojim odlukama rukovode izbornim izgledima. Ne mogu, međutim, da vidim na koje glasove tačno Tramp računa ovim sporazumom? Da li bi demokrate zahtevale da se sa Amerikom usklade odnosi sa organizacijom Hezbolah to ne možemo znati, a znamo da ne bi tražile od Srbije da seli ambasadu u Jerusalim, što ne znači da će Bajden ako pobedi na izborima vratiti američku ambasadu u Tel Aviv. Ali ako je cilj da se poveća broj američkih Jevreja da glasaju za Trampa, to je dosta nerealno. A Amerikanci srpskog i albanskog porekla svakako neće zbog ovog sporazuma, koji je ispod njihovih očekivanja, promeniti svoju odluku za koga će glasati.
Sva ta nagađanja zapravo nisu neophodna. Američki interesi kada je reč o tržištu energentima, tehnologijama i o suzbijanju terorizma su trajni, iz privrednih a još više političkih razloga, i nije nikakvo iznenađenje da su našli svoja mesta u ovom sporazumu u čijem donošenju su Sjedinjene Države posredovale. Ključno je, ipak, da su Sjedinjene Države podržale proces normalizacije odnosa Srbije sa Kosovom sa ciljem da se dođe do sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma. Što je ono čemu su usmereni napori Evropske unije. U prvi mah, čini se, po modelu dve Nemačke, a potom i uspostavljanjem diplomatskih odnosa.
To nije moja oblast, ali kako ja to vidim, teško je osporavati međunarodno pravne obaveze koje je preuzeo predsednik države štagod da kaže Ustav Srbije. Takođe, nije neuobičajeno, bar u Americi, da ugovori i zakoni sadrže tačke koje su naizgled nepovezane sa glavnim predmetom sporazuma a koji su u interesu, u ovom slučaju, posredničke strane. Zaista, i način kako se došlo do sporazuma a i njegov sadržaj izgledaju kao da su improvizovani na brzinu, ali to ne menja njihovu obaveznost.
Peščanik.net, 11.09.2020.
KOSOVO________________
- O tome sam pisao još 1999. godine. Vidi „The economics of Kosovo: Does viability matter?“, The International Spectator 35 (2000): 87-101.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
