Ovo izgleda nije jasno: kada više nema smisla imati sopstveni novac i bolje je preći na tuđi, recimo na evro? Drugim rečima, kada monetarna politika postaje beskorisna?

Obično se dokazuje neefikasnost monetarne politike, recimo u Srbiji, podacima o tome koliko se evro koristi za štednju, kreditiranje ili se u njemu izražavaju cene. Po tim pokazateljima, srpska su privreda i domaćinstva gotovo potpuno odbacili dinar i prešli na evro. Gotovo niko ne štedi u dinarima, krediti su indeksirani u evrima, a i veliki deo cena, posebno trajnijih dobara, izražava se u evrima.

Da li je to dovoljan dokaz da je ili potrebno osloniti se na fiksni kurs ili unilateralno preći na evro? Odgovor je negativan. Zašto? Zato što se plate i neka druga važna primanja, recimo penzije, ne računaju i ne isplaćuju u evrima. Kada je dinar na režimu fiksnog kursa, plate izražene u evrima rastu, jer rastu u dinarima, što je jedan razlog što je stopa inflacije trajno visoka. Kada pak dinar depresira, plate gube vrednost u evrima. Dakle, kada je reč o uticaju na troškove rada, monetarna politika daje efekte.

Koliki su ti efekti? Sa makroekonomske tačke gledišta, veliki. Trošak rada je svakako ključan za privredu u celini. Da on nije valjano određen vidi se na deficitu u spoljnoj trgovini. To se, naravno, može korigovati direktnim smanjenjem plata i zaposlenosti, što je jedini metod u zemljama koje nemaju svoj novac, a može se postići i fleksibilnim kursom, ako plate nisu indeksirane. U Srbiji, za sada, uglavnom nisu.

To ne znači da je monetarna politika Narodne banke dobra. Ocena valjanosti ne zavisi od režima kursa ili od stabilnosti dinara, već od stope inflacije. Koja nije stabilizovana.

 
Blic, 13.01.2010.

Peščanik.net, 13.01.2010.