Umoran sam. Ostao sam bez ideja. Proteklih dana razmišljao sam i pisao o svemu, osim o gadostima kojima je prožeta politička Srbija, „ova odvratna zemlja (Svetlana Lukić), mada put do dobrog raspoloženja, do optimizma, ne vodi pravo u političku budućnost, koja se ne može zaobići, kao metafizika ovdašnje opšte sudbine koju svi dele, i kojoj se ne može izmaći. Ni S. M. nije uspeo od nje da pobegne, mada pokušava sa onoga sveta, meškoljeći se ispod lipe u svome prašnjavom, musavom sokaku, ponovo da vlada Srbijom, premda o tome da li je to moguće ili poželjno postoji gotovo opšte slaganje. Na tom pitanju se politička većina više ne deli. Na to ukazuju i neke tekuće analize, koje nisu manje odurne zbog svoje plastičnosti.

Ovoga puta se stvarno mučim, nikako mi ne ide. Pod punim smo gasom od kampanje „Od nas zavisi“, da ne pominjem onu „Srbiji se žuri“, u kojoj je autoritarna Srbija trebalo da izgubi svoju nevinost, iznova zakrpljenu u truleži kohabitacije i ubrzanom odbacivanju nasleđa koje je za sobom ostavio premijer Zoran Đinđić. I rasejao ga, verovatno ubedljivije, i pošto se učinilo da ga više nema. Danas se poruka „od nas zavisi“ tumači u najprizemnijoj postizbornoj aritmetici. Jer volju za životom i ličnu sreću ne može ugasiti ni odlazak na onaj svet. I to je najdublja od svih poruka Zorana Đinđića. Koju najmanje razumeju dvojica imenjaka, uvereni da su njegovim ubistvom izbrisali životne snage svih koji su i dalje uporni u naizgled apsurdnoj nakani da jednu propalu zemlju menjaju nabolje, menjajući pre svega sebe same.

I šta sad? Da mi je da mi ruka sama piše, kao kada je Alisteru Krouliju, da ni on sam ne čuje, diktirao Nečastivi. Da mi je da sam Pera Luković. Da se prepustim. Dok se poziva na umerenost, pristojnost, oprez, stišavanje strasti. Da jedina opozicija, ni ona, ne sme više biti sekta koja zakera, proklinje, zagledana samo u trulež, u zločinačku prošlost i prljavštinu. OK. Evo iskreno, I. Dačić je briljantan politički um, i osećao sam se užasno kada sam to zaključio, u njegovom društvu, koje mi, da sve bude gore, nije bilo neprijatno. Da li će nam on otvoriti evropska vrata? Jedva čekam. I Tenpercent Šabački, i Europalma, i oni Krkani otac i sin. Milina. Samo da se to desi, a i to je tesno, kao kada su se u jednom selu rugali komšijama što istežu gredu kad je kratka.

Demokratska i evropska politička Srbija, pod uslovom da postoji, ili da je stvarna u takvom obimu, ostala je na proteklim izborima kratka i za glasove i za političke partije. Politički sistem i pripadajuće organizacije napustili su stvarnost, koja iziskuje novo političko i idejno prekrajanje. Zato su svi prognozeri promašili. Evropa, Kosovo i stvarnost koja se živi proizveli su nove tektonske poremećaje, koji su iznutra siloviti i bučni, a posmatrani izdaleka svedoče o sleganju tla, možda i o novoj racionalizaciji političke kulture. Kojoj je potrebno vreme da se konkretnije izrazi. Na nekim novim izborima, u novim političkim partijama, u novim idejama.

Kako bi to vreme koje predstoji unapred sagoreli, Vojislav Šešelj i Vojislav Koštunica obnarodovali su da je njihova koalicija krvlju zapečaćena zločinom 12. marta 2003. i da će se oslanjati na svaki oblik nasilja, iz prošlosti ili onoga koje će počiniti u neposrednoj budućnosti, kako bi Srbija pripala njihovoj viziji sveta koji više ne postoji. Pljačka i kulturgenocid se podrazumevaju.

Tekuća ekspertska postizborna aritmetika podseća na podmukla podmetanja o demokratskom bloku, na čijem su tronu stvarno stolovale ubice premijera Đinđića. U takvom kontekstu demokratska i evropska Srbija nije mogla postići bolje izborne rezultate. U Srbiji nakon 2000. nije uspostavljena demokratska atmosfera, koja je važan sastojak demokratske klime. Lažni mediji i lažne elite nastavili su da divljaju, naročito okuraženi odustajanjem od Sablje, koje su isposlovali zapadni ambasadori, korumpirani u podzemlju klanova, udbi i tajkuna. Usledio je za njih povoljan ambijent, koji su obezbedile dve vlade Vojislava Koštunice.

Teorije zavere, antievropska i antiliberalna propaganda, primitivna rusofilija, neoćirilice i šarenice, kvazihrišćanski molebani i neoortodoksni talibani, RTS, Politika, NIN i tone smeća koje se naziva novinama. Da ne pominjem medije u kojima za Vladimira Gligorova, Coraxa, Mišu Brkića više nema mesta. Šešelj je znao gde udara kada je prvo napao medije i univerzitete. Pre ravno deset godina slušao sam najprostačkije uvrede – uključujući psovke – profesora univerziteta, koji su naizgled prekonoć postali šešeljevci, pošto sam odbijao da potpišem izjavu lojalnosti jednom masovnom ubici, potonjem saučesniku u atentatu na premijera Đinđića.

Tim polupismenim ljudima moj otac je stvorio celu karijeru i otvorio prostor u kulturi, koji su oni do kraja osvojili šešeljizacijom. Otac Vladimira Gligorova je svim snagama održavao stabilnost naše zajedničke zemlje, koja je bila politička i kulturna preteča Evropske unije. U takvim okolnostima, ideje slobode i demokratije dokazale su izdržljivost, koju je savremena evropska politička kultura propustila da pravovremeno vrednuje.

Samo je ponegde šteta ostala nepovratna. John McLaughlin je prošle nedelje, na furioznoj svirci, prvi put video da pred njim u Beogradu ima praznih mesta. On je inače na još jednom od svojih bezbroj stvaralačkih i sviračkih vrhunaca. U 66. godini izgleda fenomenalno. Na leto će mu se pridružiti, na novoj turneji, Chick Corea, Vinnie Colaiuta, Kenny Garrett i Christian McBride (Return to Forever ponovo u Beogradu početkom jula). On je moj uzor, guru, on je ton, njegova umetnost je, za mene, suština svega.

Zato me ne interesuje u svakom trenutku koja će bitanga biti gradonačelnik ovakvog grada. Za mog života, teško će se prokopati metro i malo ću steći novih, pravih prijatelja. Moje kao da je prošlo. I novi McLaughlin se neće roditi, i ne treba. Kušajte njegov Industrial Zen. Sve ostalo neće biti tako važno. Cheers!

Close to the Edge

Peščanik.net, 22.05.2008.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU