Svaki kritičar Izraela mora da računa sa optužbama za antisemitizam. U pitanju je opasna zloupotreba ovog pojma. U senkama lažnih debata cveta pravi antisemitizam.
Augštajne, ti si bio i zauvek ćeš ostati antisemitski seronja.
PS: bolje bi ti bilo da pripaziš kada prelaziš ulicu.
Ovu poruku sam dobio preko fejsbuka. Internet je pun besa i gluposti. Ali ovaj napad je karakterističan za jednu opasnu pojavu – inflaciju optužbi za antisemitizam. Ova optužba se zloupotrebljava. Sve češće, izraelska politika na okupiranim teritorijama brani se od svake kritike optužbama za antisemitizam. Time ovaj pojam gubi svoje značenje, a sama tema dostojanstvo. To ide u korist pravim antisemitima, a šteti Izraelu.
Uzmimo slučaj filozofkinje Džudit Batler. Krajem maja je objavljeno da je ona dobitnik nagrade Teodor Adorno. Batler je kritikovala politiku Izraela na okupiranim teritorijama, a uz to učestvuje u kampanji za prekid okupacije palestinskih teritorija. Jerusalem post je citirao jednog izraelskog politikologa: „Kampanja bojkota je deo velikog saveza nevladinih organizacija usmerenog protiv Izraela i prava jevrejskog naroda na samoopredelenje i jednakost. To je moderna forma antisemitizma“. Centralni savet Jevreja u Nemačkoj je grmeo: „Poznatu mrziteljku Izraela odlikovati nagradom koja nosi ime velikog filozofa, koga su nacisti kao „polu-Jevrejina“ oterali u emigraciju više je od običnog gafa.“
Batler, očigledno duboko povređena, uzvratila je rečima: „Stalno se pokušava sa demonizacijom i diskreditacijom onih koji iznose kritički stav. Ovde je reč o taktici ućutkivanja. Šta god da kažeš, odbacuje se ili izvrće dok argument ne izgubi svaki smisao.“
To je problem. U stvari, u ovim raspravama reč je o političkim interesima i vrednostima. Ali navodni prijatelji Izraela spremni su da za svoja političke interese plate visoku cenu – ukidanje ozbiljnosti debate o antisemitizmu. Za Džudit Batler, optužba za antisemitizam je velika lična uvreda. Ali to nije najgore. Optužba je u toj meri besmislena i vođena interesima da se vraća kao bumerang onima koji optužuju. U tome je pravi problem. Što se optužba za antisemitizam češće upotrebljava za kratkoročne, političke svrhe, to postaje beznačajnija. Proces je odavno počeo. Nekada je bilo sramota biti optužen za antisemitizam. U međuvremenu, to je prestalo da se shvata ozbiljno. Ova optužba se gubi u moru besmislenih uvreda na internetu.
Izrael je okupatorska sila i ponaša se kao takva. Njujorški politikolog Peter Bajnart rekao je u aprilu magazinu Štern: „Unutar svojih međunarodno priznatih granica Izrael je demokratija. Ovde važi deklaracija o nezavisnosti iz 1948. koja svim građanima garantuje punu jednakost socijalnih i političkih prava bez obzira na rasu, religiju i pol. Situacija je potpuno drugačija na okupiranim teritorijama gde milioni ljudi nemaju ova prava, jer nisu građani Izraela.“
Ono što Bajnart hoće da kaže je da izraelska politika moći ugrožava legitimnost cele države. Kao i druge okupatorske sile pre njega, i Izrael pokušava da ućutka svaku kritiku svoje politke. Kada je Južnoafrička republika donela odluku da robi prozvedenoj na Zapadnoj obali uskrati oznaku Made in Israel, izraelsko ministarstvo spoljnih poslova je saopštilo: „Ova odluka podseća na ideje rasističke prirode koje bi naročito južnoafrička vlada trebalo odmah da odbaci.“
Kako da nazovemo ove argumente? Izraelci koriste retoričko-političko sredstvo inverzije. Kritika represije nad Palestincima dovodi se u vezu sa rasizmom, i to baš u društvu koje je i samo bilo svedok i žrtva užasavajućih rasističkih zločina. To je cinično. Međutim, branioci Izraela i ovaj argument odbacuju kao antisemitski, pri čemu su skloni preterivanju. Kao na primer njujorška teatrološkinja Tuvia Tenenbaum koja govori o „mentalitetu više rase“, jer je u sukobu sa svojim nemačkim izdavačem. Ili berlinska aktivistkinja za ljudska prava Aneta Kahane, koja levičarske kritičare Izraela uvredljivo naziva „višom rasom“. Kod publiciste Henrika M. Brodera ionako su sve kočnice odavno otkazale, inače ne bi u svakodnevnim raspravama potezao pitanje ko je u svoje vreme vršio dužnost „na peronu u koncentracionom logoru“, ili koga bi obradovalo da „ponovo poteče jevrejska krv“.
Ovde se ne troše samo reči, već i sećanje na Holokaust. Tužno je što na kraju ostaje samo sleganje ramenima. Inflatorna upotreba vodi ka obezvređivanju. To je katastrofa. Izveštaj nemačke vlade o antisemitizmu iz 2011. dolazi do sledećih rezultata:
– svaki šesti Nemac se slaže sa izjavom da Jevreji imaju preveliki uticaj u Nemačkoj,
– svaki osmi smatra da Jevreji snose deo krivice za svoje stradanje,
– 40% Nemaca misli da Jevreji koriste svoju prošlost kako bi opravdali svoje trenutno ponašanje,
– a svaki peti Nemac ima nešto protiv Jevreja.
Ako je svaka kritika izraelske politike na okupiranim teritorijama antisemitizam, onda optužba za antisemitizam prestaje da bude strašna. Ovo raduje prave rasiste i antisemite.
Spiegel, 26.11.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 06.12.2012.
Srodni link: Jakob Augstein – Zakon osvete
ANTISEMITIZAM