Pred protest „Sloboda za Asanža“ u sredu u 18 sati na Platou Đoke Vještice u Beogradu, u organizaciji DiEM25 Srbija.
Slučaj Džulijana Asanža, osnivača Vikiliksa i borca za slobodan protok informacija, sa manje ili više intenziteta okupira pažnju javnosti već devet godina. Isprepletanost različitih problema – optužbe u SAD zbog hakovanja i objavljivanja poverljivih informacija o ratovima u Iraku i Avganistanu, optužbe za silovanje u Švedskoj, optužbe za saradnju sa Rusijom radi mešanja u predsedničke izbore u SAD u korist Donalda Trampa, a protiv Hilari Klinton – kao i različitih pravnih zavrzlama u (bar) tri države, te šum različitih (dez)informacija i stavova, čine zainteresovanom posmatraču veoma teškim da razmrsi klupko realnih dešavanja. Razlog zašto je Asanžov slučaj – ponekad samo na intuitivnom nivou – toliko važan i zanimljiv je to što se kroz njega prelama čitav niz korenitih društvenih problema doba „poznog kapitalizma“. Sloboda medija, međunarodno pravo, spoljna politika, kultura etiketiranja, feminizam, veze države, medija i kapitala, uloga Ujedinjenih nacija, protok informacija, samo su neke od tema koje dugogodišnja borba liberalnog (i desničarskog) establišmenta protiv WikiLeaksa rasvetljava iz različitih uglova.
Hapšenje Džulijana Asanža videla sam na snimku koji je objavila Russia Today. Provajder mi je ispod snimka ostavio upozorenje: Russia Today je u potpunosti finansirana od strane ruske vlade. I to je fantastično upozorenje: Putinova administracija stoji iza tog medija, i važno je uvek to imati na umu kada primamo informacije sa njega. Ali postavlja se pitanje zašto takve vrste upozorenja ne dobijamo za druge medije? Poput FOX News, koje u potpunosti poseduje medijski mogul i milijarder Rupert Murdok, veliki donator različitih američkih kongresmena i predsedničkih kandidata, vlasnik većine novina u Australiji i britanskog tabloida The Sun. Ili CNN, u vlasništvu Warner Media kompanije, zajedno sa HBO i Warner Bros. Ili, da se prebacimo na domaći teren, O2 i Prva TV, čiji je vlasnik ofšor firma sa Kipra biznismena Srđana Milovanovića, brata poverenika SNS za Niš. Lista je beskonačna, ali upozorenja nema. Krupni kapital je u medijima, valjda, sasvim poželjna i uobičajena stvar, čak i kada se uzme u obzir činjenica da je taj isti krupni kapital u tesnoj vezi sa političkim establišmentom što je, valjda, takođe poželjno i uobičajeno.
Bilo da su mediji pod direktnom državnom kontrolom ili u rukama mega-kompanija, oni imaju narative koje, u manjoj ili većoj meri, diktiraju ljudi koji ih finansiraju i od njih dobijaju profit. To je građanima jasno na intuitivnom nivou, čak i kada je teško dopreti do vlasničke strukture, i zato je Donaldu Trampu tako lako da povede svoju opasnu borbu protiv slobodne medija kroz parole poput fake news (lažne vesti), govoreći o medijima ne mnogo drugačije od predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Na jednako paradoksalan način kao što je Tramp milijarder svoju kampanju upakovao u „antiestablišment“ narativ, koristeći bedu i obespravljenost velikog dela američke populacije koji ni republikance ni demokrate više ne vide kao svoje predstavnike, Tramp – čovek sa veoma labavim shvatanjem činjenica i istine (nedavno je izjavio da se Mesec nalazi na Marsu) – postao je borac protiv lažnih vesti. Ovog puta je iskoristio činjenicu da isti ti obespravljeni građani zaista ne vide da mediji predstavljaju njihove interese ili govore o stvarima koje se tiču njihovih života.
U takvoj medijskoj klimi WikiLeaksov i Asanžov radikalan pristup transparentnosti informacija – koji i sam ima svoje kontradikcije – predstavlja pretnju. Iz tog razloga je podrška Džulijanu Asanžu u etabliranim medijima gotovo u potpunosti izostala, a izveštavanje o njemu se u prethodnih desetak godina pretvorilo u lične napade, pa je fokus bio na tome da li čisti za svojom mačkom u ekvadorskoj ambasadi, a ne na informacijama koje je izneo. Kada su objavljeni mejlovi Hilari Klinton, centralni problem nije bio njihov sadržaj, već činjenica da su objavljeni u vreme kampanje, te navodna pomoć Asanža Donaldu Trampu i mešanje Rusije u predsedničke izbore u SAD. Etiketiranje Asanža kao „putinovca“, begunca od optužbi za silovanje (sa kojima svakako treba da se suoči, ali se zanemaruje činjenica da se Švedska oglušila o njegove molbe da mu se garantuje da neće biti izručen SAD), „antipatičnog čoveka“ i slično, služi da se zamagli užas činjenica koje je razotkrio, činjenica o stravičnim ratnim zločinima, mahinacijama korporacija i bezobzirnom imperijalizmu.
Čak i kada je Milerov izveštaj pokazao da rusko mešanje u američke izbore – koje je nesumnjivo – nije uticalo na ishod izbora, a slučaj brexit osvetlio činjenicu da daleko veći problem predstavljaju profitne agencije koje u dosluhu sa političkim akterima utiču na volju birača preko društvenih mreža (kao što je Cambridge Analytica), liberalne političke elite nisu promenile svoju pesmu. I dok je Mark Cukerberg prošao sa „Izvinjavam se, biću bolji“ pred američkim Kongresom i Evropskim parlamentom, Džulijanu Asanžu preti 175 godina zatvora. Kako je sam Asanž rekao: „Ja vam besplatno dajem podatke o korporacijama i zbog toga sam negativac. Mark Cukerberg prodaje vaše lične podatke korporacijama za pare i on je Čovek godine“. Putin ne mora da se meša – može mirno i zadovoljno da sa strane gleda obrušavanje evropske i američke demokratije.
Konačni obrt u ovoj zamršenoj priči doneo je – po ko zna koji put – Donald Tramp. Nakon što je Asanž uhapšen u aprilu, Ministarstvo pravde SAD je u maju protiv njega podiglo optužnicu po još 17 tačaka na osnovu Akta o špijunaži iz 1917. godine. Ovaj potez je bez presedana, jer nikada u istoriji SAD prema njemu nije bio optužen novinar. U dva slučaja je ta mogućnost razmatrana – kada je tokom Drugog svetskog rata Chicago Tribune objavio da je američka vojska otkrila šifre nemačke mornarice, i u vreme administracije Ričarda Niksona, kada je The New York Times publikovao takozvane „Pentagonske papire“, poverljiva dokumenta o ratu u Vijetnamu – ali se od toga odustalo zbog zaštićenosti novinara Prvim amandmanom Ustava SAD. Administracija Baraka Obame je takođe razmatrala podizanje optužnice protiv Asanža po ovom osnovu, ali je odustala iz istog razloga. Trampova administracija je, međutim, spremna da po ovom kao i po mnogim drugim pitanjima pređe granice ustanovljene političke kulture i pogazi važeće norme, u punoj meri i bezobzirno koristeći moć koju su joj u amanet ostavili prethodnici. Nove optužbe izazvale su oštre reakcije novinara, pa i oni koji su osuđivali Asanža sada „zapušenog nosa“ pozivaju na odbranu njegovih prava. Desilo se upravo ono na šta je Asanž godinama upozoravao i sada je ceo svet u panici. Ostaje samo da se nadamo da reakcija nije došla prekasno i da se neće obistiniti parafraza čuvene pesme Martina Nimelera: „Prvo su došli po Asanža“.
Autorka je istoričarka, naučna saradnica Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Peščanik.net, 10.06.2019.
Srodni linkovi:
The Nation – Hapšenje Asanža i sloboda medija
Yanis Varoufakis – Prvo su došli po Asanža
NOVE TEHNOLOGIJE