Razgovor vodio Darko Vujica.
Španjolski povjesničar José Álvarez Junco (s kojim se inače ne slažem iz niza razloga) obraćajući se španjolskom Kongresu zastupnika prije koju godinu rekao je jednu zanimljivu stvar: „Gospodo, neka se nitko ovdje ne uvrijedi, ali Španjolska nije vječna. Ona nije postojala prije 2000 godina i neće postojati za 3000 godina. Ne znamo kako će taj proces završiti, hoće li biti brži, sporiji, nasilan, manje nasilan ili miran, ali na kraju, ona neće postojati.“ Biste li vi isto rekli i za ove naše postjugoslavenske nacije?
Odlično pitanje! Kao što u antičkoj Grčkoj ne bi mogli da zamisle budućnost bez robova ili u srednjem veku ateistički svet bez kmetova, tako i nama danas nacije mogu izgledati večno. One su istorijske kategorije i nestaće kao što su i nastale. Posebno kad imamo u vidu da su nacije relativno mlade, nastale su tek u 19. veku. One su proizvod jednog posebnog trenutka, u kome je ojačala srednja klasa, kada je došlo do masovnije pismenosti, masovnijeg osnovnog obrazovanja, kao i pojave masovnih medija. Bez svega toga one nisu mogle nastati, jer su tek škole i mediji mogli svojim autoritetom da prošire one ključne topose na osnovu kojih su nacije počele da prave svoje identitete.
Za nastanak nacija ključno je da se mase okupe i ubede da pripadaju zajednici, a to je bilo moguće tek sa pojavom masovne kulture koja je ranije rasutim društvenim grupama i pojedincima objasnila šta treba da pevaju, čemu da se klanjaju, u šta da veruju. Zato su nacije „zamišljene zajednice“, kao što je napisao Benedikt Anderson, jer stvaraju iluziju da postoji veza između njenih članova. Na žalost, u proizvodnji tih iluzija značajnu ulogu igraju istoričari.
Međutim, već je ova informatička revolucija u kojoj živimo jako promenila stvarnost preko društvenih mreža i interneta, a ne možemo ni da zamislimo šta će se sve u tom polju desiti što će promeniti kolektive u kojima smo navikli da živimo poslednjih vek – vek i po. Da li će nove komunikacije udrobiti nacije u pojedince kojima kolektivi neće biti potrebni ili će se nacionalne zajednice uvećati u neke nadnacionalne tvorevine, to niko ne može da predvidi. Ali, kraja istorije nema, pa nijedna istorijska tvorevina ne može biti konačna.
Sa promenom koncepta nacije promeniće se i koncept države. Kao što je u 19. veku nastala nacionalna država koja je slomila imperije, tako će sa nestankom nacije nestati i potreba za utvrđenim granicama, zastavama, grbovima i himnama iza kojih stojimo mirno. Nastupiće neke drugačije lojalnosti, a ostaje samo da se nadamo da će one stvoriti slobodnija društva od ovih koje nacija uteruje u svoj tor. Jer, konteksti menjaju značenje istorijskih fenomena. Ne treba zaboraviti da je nacija imala oslobodilački karakter u 19. veku, ali se pretvorila u temelj savremenog totalitarizama. I to je istorija – jedan koncept može u potpunosti da promeni smisao tokom vremena.
U jednom trenutku, krajem 1980-ih nekim teoretičarima se učinilo da je došao kraj nacija, ali su onda došli jugoslovenski ratovi, a kasnije i veliki povratak nacionalizma u Evropi, SAD, Kini, Rusiji… Otporna je nacija, ne da se ona. Egzistencijalno uplašenim pojedincima i različitim društvenim grupama u trenucima velikih kriza ona nudi utočište, stvara osećaja pripadanja, teši ih. Ali se nadam da će shvatiti i koliko ih to istovremeno zarobljava i sprečava da dišu.
Volio bih da se još malo zadržimo na ovim mitovima o vječnosti nacije. Znanstveno gledano, stvari su jasne: nacije su zamišljeni, vještački i historijski konstrukti koje su u jednom historijskom trenutku nastale, i kao takve – s obzirom da su historične – mogu i nestati i nestat će. Samo je pitanje vremena kada. Za naših života rekao bih, nažalost, teško. Pogotovo jer, kako se čini, upravo živimo svojevrsnu renesansu nacionalnih identiteta u njihovom najprimitivnijem obliku. Nacija je postala temeljno društveno polje identifikacije. Nacionalni romantičari govore o „jedinoj i vječnoj Hrvatskoj“, o „Bosni kao aksiomu povijesti“ ili tome da je „Republika Srpska vječna“. Naprosto fascinira činjenica kako su te kategorije postale potpuno naturalizirane u našem javnom prostoru da tim romantičarima nitko ne kaže: „Pa hej, stani čovječe, pričaš gluposti!“. Zašto je ta perspektiva vječnosti i što duže tradicije toliko važna u nacionalističkom imaginariju?
Nacionalizam živi od zloupotreba istorije. A vreme je jedna od ključnih kategorija kada govorimo o istoriji. Suština nacionalizma je svojevrsno teleološko tumačenje koje polazi od toga da postoje večne pojave, pa se tako predstavlja i nacija. Jer ako je večna, onda je neupitna, onda tu nema mesta kritičkom preispitivanju i dekonstrukciji mitskih priča na kojima se drži ta zajednica. Ako je večna ona nema početak, a što je za njih još važnije – nema ni kraj. A pošto su oni sveštenici nacije, to im obezbeđuje „posao“ zauvek. U tom tumačenju cela istorija ima jedna jasan cilj, a kada je nacija u pitanju to je nacionalna država. Podrazumeva se – etnički čista nacionalna država. I cela istorija se predstavlja kao da vodi ka tom cilju, uz prepreke koje „mi“ hrabro savladavamo i samo dokazujemo čvrstinu i odlučnost da tobožnji cilj istorije dosegnemo. Tako predstavljena istorija dođe više kao sudbina, determinisani tok koji fatalistički sledimo.
Kao što je to Poper analizirao, takva tumačenja su temelj svakog autoritarnog poretka, na tome počiva sva naša antidemokratska prošlost. Jer ako je istorija sudbina onda niko nema odgovornost, samo vođa kaže da će nas on najbolje provesti kroz sve Golgote. Zbog toga mitomani vole da zloupotrebljavaju koncepte vremena i da govore velikim rečima – „od kad je sveta i veka“, „nebeska država“… Takvim govorom oni upravo hoće da kažu da će nacije uvek postojati i da će samim tim njihova moć kao nacionalnih trbuhozboraca biti večna. Srećom, ništa nije večno.
Dojma sam da se u posljednjim godinama militarizacija političkog diskursa u postjugoslavenskim društvima dodatno pojačala. Početkom dvijehiljaditih činilo se kao da ova društva idu malim koracima naprijed, no čini mi se da su ta društva danas učahurenija u svoje nacionalne identitete nego što su bila tada. Rat, koji bi – kako primjećuje Žarko Puhovski – po kronologiji vremena trebao biti dalji, zapravo nam se „približava“. Dijelite li ovo mišljenje? I ako da, kako to objašnjavate?
Nikad on nije bio baš predaleko. Od kraja rata ponavljam da je rat samo pomeren na „malu ringlu“, da se tu na blagoj vatri krčka i čeka. Ta mala ringla bila je upravo istorija, jer je vođena borba za narativ o ratovima 90-ih, za tumačenje onoga što se desilo da bi se „radna“ temperatura održala. Na mnogo nivoa se to održavalo, preko praznika, ceremonija i rituala, proglašavanja heroja, filmova, TV serija, udžbenika istorije, imena ulica… Generacije su odrasle na vrlo agresivnim udžbenicima i u Srbiji i u Hrvatskoj, što se sve odrazilo i na podeljenu nastavu istorije u BiH. Tako smo došli u situaciju da imamo godišnji ritam kriza, koje su proizvođene oko određenih datuma, pa svake godine očekujemo sa napetošću šta će se desiti na obeležavanju Srebrenice, Oluje, Vukovara, bombardovanja Srbije… U Hrvatskoj se vrlo brzo učvrstio poželjni narativ o Domovinskom ratu, ušao je i u Ustav. U Bosni se nameću podeljeni narativi, a Srbija tek sa Vučićem učvršćuje tu dogmu u kojoj sebe vidi kao najveću žrtvu ratova 90-ih.
Narativi koji su osamdesetih godina upotrebljeni da bi se rat napravio nikada nisu dovedeni u pitanje i odbačeni. Naprotiv, oni su netaknuti bili svuda oko nas. Zato ih je ovako lako ponovo staviti u prvi plan kao što to radi Dodik. Različite analize pokazuju da je stanje svuda bitno pogoršano u odnosu na rane dvehiljadite. I to je dosta jasno: nacionalne države nisu umele da reše krize koje su se ređale u ekonomskoj i društvenoj sferi, pa su nudile sve više nacionalizma, kao lilihip. A i društvima je to prijalo… Lakše im je i lepše bilo da veruju u ponuđene bajke nego da zasuču rukave i krenu u ozbiljnu promenu. I tu je pronađen zajednički interes, zato društva i dalje glasaju za elite koje ih ruiniraju. Potrebno bi bilo mnogo snage da se iz tog vrzinog kola izađe. Nisam sigurna da te snage u našim društvima ima?
Pokušajmo komparirati sljedeće epohe: kako vidite srpski nacionalizam (u ideološkom i političkom smislu: sa njegovim simboličkim poljima i legitimacijskim mehanizmima) u devedesetima, početkom dvijehiljaditih i danas?
Suštinskih razlika nema, taj program je stabilan i nikada nije doveden u pitanje. Ključni okidač za proizvodnju rata bio je samoviktimizirajući narativ koji se gradio od početka 80-ih, prvo upotrebom masovnog iseljavanja Srba sa Kosova, a onda genocida nad Srbima u NDH. Žrtva homogenizuje naciju, ona je najjači lepak. Uz to, žrtva ne može biti kriva, kao da joj je sve dozvoljeno, to je neka indulgencija unapred. Taj narativ je samo pojačan događajima iz 90-ih, gde se poslednjih četvrt veka govori samo o Srbima kao žrtvama. Žrtve Oluje, žrtve u BiH, bombardovanje NATO pakta, izgubljeno Kosovo… Sve su to elementi koji su ojačali taj revanšistički diskurs, po kome je sve ovo samo jedna duga pauza. Čak je otvoreno posle rata izgovarano da se čeka bolja prilika, da nije prikladan historijski trenutak ili se čak koristila obrnuta parafraza mitske misli Dobrice Ćosića, po kojoj ćemo ono što smo izgubili u ratu dobiti u miru, odnosno da će se polako i uz pomoć različitih međunarodnih faktora postići ciljevi iz 90-ih.
Ali, kao što smo već rekli za naciju – u istoriji ništa ne može da stoji u mestu. Ona se stalno kreće i menja, pa čak i kad vi odlučite da stojite u mestu promeni se ceo kontekst oko vas, pa vaše ideje ili ponašanje dobiju sasvim drugo značenje. Tako da dok su te ideje o nastavku rata nastavile da traju, one su s jedne strane dobili podršku identitarista, ekstremne desnice, Orbana, Faraža, Trampa, što ih je jako ojačalo. Tu je i značajna podrška Rusije, kao i Kine koje su krenule putem žestokog nacionalizma i ambiciozne spoljne politike koje koriste srpski nacionalizam za podrivanje EU. Ali, istovremeno on u sebi trune, degeneriše se. Nije postigao ništa, od početnih ideje izgubljeno je mnogo – nema više Srba u Hrvatskoj, Kosovo je proglasilo nezavisnost… To sve vodi u dodatnu degeneraciju tih degenerisanih ideja, one su sada ranjena zver. To je opasna faza, ali hajde da se nadamo da je terminalna.
Siguran sam da ste pratili dešavanja vezana za proslavu 9. januara u Republici Srpskoj. Kako komentirate izjave zvaničnika Srbije i Republike Srpske u povodu obilježavanja tog dana?
Argumenti koji se koriste da bi se opravdao secesionizam RS su isti oni argumenti koji su doveli do rata 1991. To su ti samoviktimirzirajući narativi koji su u temelju srpskog nacionalizma od osamdesetih godina. Stavljanjem Jasenovca na mesto ključnog događaja istorije stvoren je ne samo oreol žrtve, već je i pripremljen rat o kome se govorilo da je preventivni, da mu je cilj da predupredi novi genocid nad Srbima. To je bio taj etički okvir koji je rat činio potpuno opravdanim. Ovo što danas ponavljaju srpski lideri je ne samo istrajavanje na toj konstrukciji, već i zalog za budućnost, opravdanje i budućih događaja, moguće secesije RS, pa i rata.
Zbog toga je veoma zanimljiv izbor datuma 9. januara kao praznika RS. Pisala sam o tome da je taj datum izabran da ne bi izgledalo da je RS posledica ratova i genocida (jer radi se o 9. januaru 1992. koji se obeležava), a izborom toga datuma sada je poručeno nešto, po mom, mišljenju još mnogo gore – da je RS uzrok ratova i genocida. Jer ako je RS nastala tri meseca pre početka rata u BiH (početak aprila 1992), to znači da je tom secesijom ona razbila tu republiku, pa je rat došao kao posledica tog otcepljenja. E, sada tu ima još jedna neobičnost. Jer ako je preventivni kako može biti odbrambeni? Da bi bio odbrambeni treba da bude odbrana od nečijeg napada, a ako je preventivni znači da ste vi napali da biste tobože sprečili napad kojeg još nije bilo. Jezik uvek mnogo toga otkriva, posebno kada hoćete da sakrijete. Čuven je primer koji je navodi naš veliki lingvista Ranko Bugarski koji je ove paradokse pokazao na rečenici koja je glasila „Branioci Tenje oslobodili Dalj“. Pa kako može neko ko brani jedno mesto da osvoji drugo? I da to zove oslobođenjem?
U tom jeziku vidim još jedan veliki problem. To je zloupotreba termina genocid, koji je pravno vrlo precizno definisan kao namera da se uništi jedan narod ili njegov deo. Ali, još od osamdesetih godina došlo je do inflacije tog termina, nekako ga je olakšalo, postao je svakodnevni, domaći, banalizovan je. Mislim da je to igralo značajnu ulogu u Srebrenici.
Povodom istog tog 9. januara, članovi Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a RS-a pjevali su koračnicu “Srba ima kao lista, nema više komunista. Za krst, za krst, Nemanjića, za slavu, za slavu, Obilića”. Otkud im komunisti? Socijalizma nema već više od 30 godina, političke i kompradorske elite uništile su u ratu i poraću sve njegove dosege i uspjehe, a i dalje ih proganja „komunizam“. Tu mi odmah pada na pamet ona rečenica Borisa Budena da što je komunizma manje, to je antikomunizma više. Kako vi to komentirate?
Odlična rečenica! Kao i u svemu tu imamo više nivoa i motiva. Neki su sasvim lični, pa na primer oni koji su bili članovi Partije žele današnjim antikomunizmom da zabašure tu mračnu tačku sopstvene prošlosti, kako je danas vide. Ali, to je banalno i manje važno. Ono što je važnije jeste da što vreme više prolazi postaje jasno da nacionalisti nisu uspeli da obezbede „bolji život“, da građani beže glavom bez obzira iz svojih zlatnih kaveza nacionalnih država ili da se u njima jednostavno više ne rađaju. Rezultati popisa u Hrvatskoj to nedvosmisleno govore, sigurno će takvi biti i u Srbiji ili BiH kad se obavi popis. Taj debakl je nešto što jača pozitivna sećanja na prethodni poredak koji pokazuje da se može bolje i drugačije.
Veliki je društveni i politički problem kada postoji svest da su prethodne generacije živele bolje. To su onda poreci koji nemaju koncept budućnosti, ne nude nadu. Možda ljudi danas imaju i veće plate nego u socijalizmu i mogu više toga da poseduju, ali se pokazuje da to ljudima nije presudno. Važnije im je da imaju osećaj sigurnosti, ali pre svega uverenje da se stvari kreću na bolje. Državice u kojima živimo su nam otele i taj osećaj i zato im je važno da se sve žešće bore protiv komunizma koji je bio zasnovan na optimizmu. Današnji vladari znaju da tome ne mogu da se približe, pa zato nastavljaju tu žestoku borbu protiv odavno ubijenog neprijatelja.
Kad već spominjemo Nemanjiće i Obilića, tu imamo još jedan zanimljiv fenomen: veličanje srednjevjekovlja. To naravno nije slučaj samo u Srbiji. Franjo Tuđman je taj priglupi mit o „Hrvatima iz stoljeća sedmog“ uveo čak i u Ustav, a posebno mi je zanimljivo tu matricu promatrati u slučaju Bosne i Hercegovine. Bošnjački i bosanski nacionalisti glorificiraju srednjevjekovlje i srednjevjekovne bosanske kraljevine, no, naravno, ne bez proturječnosti jer bi ovi prvi veličali i Bosansku kraljevinu i Osmansku imperiju, pa tako imamo spomenike osmanskim okupatorima, kao što je npr. onaj u Sanskom Mostu. Ipak, tu se stvari ne završavaju: član predsjedništva Željko Komšić u svom kabinetu imao je slike Tita i Blaža Kraljevića, dok je prošle godine hodočastio kostima kralja Stjepana Tomaševića u Jajcu. Kakav ideološki bućkuriš! Ono što me zaprepašćuje je činjenica da se u svim našim društvima slave srednjevjekovni kraljevi, feudalno društvo i podaništvo. Zamislite vi suvereniste koji slave formacije u kojima ni u natruhama ne postoji narodni suverenitet! Kako vi to tumačite?
Nije njima važna realna istorija. Niti je oni znaju. Oni je besomučno zloupotrebljavaju kao resurs za svoju političku legitimaciju, pa šta bude. Daj malo srednjeg veka, dodaj na to malo herojstva, ubaci mnogo žrtava, pokoji genocid i – idealno… Srednji vek je idealan za konstrukciju sopstvene veličine koja je ključna za nacionalizam. Mnogi istraživači su istakli značaj tih „zlatnih doba“, koja ne samo da uzdižu veličinu sopstvene nacije, nego i obećavaju i svetlu budućnost, po formuli ako je jednom bilo tako veličanstveno „mi“ ćemo vam omogućiti da bude ponovo. Zaboravite što sad bedno živite. Bili ste nekada veliki. Kad nemate ništa da ponudite u sadašnjosti, dajte bar prošlost. Pa dajte onda kraljeva, careva, velikih država, osvajanja… Milina.
Vodila sam rasprave o tome da li nam je potreban pozitivan mit. Jedan broj mojih kolega smatrao je da je važno da se prave pozitivni mitovi koji bi mogli da motivišu srpsko društvo da se promeni, modernizuje. Tako su proizvodili mit o „zlatnom dobu srpske demokratije 1903-1914“, tvrdeći da je tadašnja Srbija u političkom smislu bila uporediva sa npr. Francuskom, Britanijom, Belgijom. I za to su koristili zaista odličan Ustav iz 1903. i čitav niz prepisanih evropskih zakona. Ali, politička realnost je bila nešto sasvim drugo, zloupotreba dobrih zakona i uvedenih institucija. Zato sam uvek pisala da je važnije da znamo šta i zašto nije funkcionisalo nego da dižemo sopstveni ego i uljuljkujemo se u bilo kakvom mitu, pa bio on i demokratski.
Slično je i sa jednim brojem TV serija koje su veličale sliku tobožnje buržoaske međuratne elite, kao što je „Ranjeni orao“ i slično. Kao eto kakva smo bili gospoda, pa došli komunisti i sve upropastili. A to nema nikakve veze sa stvarnim stanjem tog siromašnog, nepismenog, zaostalog i zapuštenog društva. Kad to sve tako lažirate onda ništa ne razumete. Pa na to uključite antikomunizam i onda vam tek ništa nije jasno pa morate da govorite kao Dobrica Ćosić da Srbi nisu razumeli 20. vek, da im je tuđ vek kao što je njemu bio. Tako najbolje držite narod u zabludi, kažete mu da je kompletan idiot, da nije razumeo najdinamičniji vek u dosadašnjoj istoriji, da se nije snašao u savremenom dobu. Jedino što mu onda ostaje je bolja prošlost. Mnogi u njoj zaista žive.
Još jedno pitanje koje bih htio da sa vama otvorim pitanje je nacionalizma i patrijarhata. Gdje se po vašem sudu nacionalizam i patrijarhat susreću, isprepliću, i naposljetku skupa reproduciraju? I mislite li da je nacionalizmu patrijarhat inherentan ili je on – nacionalizam – mogao nastati i nastaviti se reproducirati bez nužno patrijarhalnih obrazaca?
Oni su nerazdvojni. Nacionalizam naciju vidi kao proširenu porodicu, kao krvnu vezu njenih članova u kojoj moraju biti jasne uloge. I pre svega mora biti jasno ko je patrijarh i vođa, jer samo on može da ostvari ciljeve i obezbedi porodicu. Zato svaki nacionalizam mora biti mizogin, jer bi već sama pojava žena, a kamoli neki zahtev za ravnopravnošću, srušio tu autoritarnu piramidalnu tvorevinu u kojoj se hijerarhija ne propituje nego sluša. Spremna sam da idem i dotle da kažem da je nacionalizam izmišljen kao sredstvo za održavanje patrijarhata, kao što je i sredstvo za dobijanje vlasti, za njeno jačanje, očuvanje… Odnosno, nacionalizam se koristi kao sredstvo da se društvo zaustavi, da do razvoja nikada ne dođe, da se uguši svaka modernost.
Radila sam neka istraživanja koja su pokazala tu direktnu vezu nacionalizma i patrijarhata. Na primer kada su telegrafistkinje (tada najmodernije zanimanje) 1905. godine tražile u Narodnoj skupštini Srbije da dobiju ista radna prava kao muške kolege, odgovor je bio hard nacionalistički. Poslanici su ih odbili, a više njih je reklo de je da je zadatak žena da odgajaju kosovske osvetnike i da im pevaju pesme junačke. Dakle – ta veza je direktno izgovorena – žena u kući održava naciju i njene ratničke ciljeve, a zaposlena žena ih ruši. To je očigledno uspešno sredstvo za očuvanje moći i patrijarhalnog društvenog poretka. Videli smo poslednjih godina i decenija koliko su naša društva duboko konzervativna i uplašena od svake promene. Na takvom temelju diktature lepo napreduju, pa se ne treba čuditi što imamo ovakve vlasti u svim državama nastalim raspadom Jugoslavije. Hoću to i da radikalizujem i da kažem da je održavanje patrijarhalnog poretka bio jedan od snažnih motiva za raspad Jugoslavije, jer se u okviru zatvorenih nacionalnih tvorevina taj društveni poredak daleko lakše održava nego u složenoj multietničkoj, multikonfesionalnoj zajednici koja po svojoj suštini predstavlja stalni izazov zatvorenom društvu i patrijarhalnoj matrici.
Dosta govorite o nacionalnim mitovima i njihovoj štetnosti po društvo. U ovom intervjuu otvorili smo dosta „mitoloških mjesta“, analizirali kako se oni legitimiraju i čemu služe. No, ovdje bih vas želio pitati nešto drugo, o čemu je još Jean-Luc Nancy govorio: koja je naime motivacija koja pokreće te nacionalističke mitove i omogućuje im da se reproduciraju i realiziraju?
Nedavno sam se igrala sa jednim ciklusom. Otprilike ovako: nacionalizam se koristi da bi se osvojila vlast. Nacionalizam se zatim koristi da bi se jačala vlast. Jaka vlast onemogućava društvu da diše i da se razvija. Pa pošto se društvo ne razvija, vlast mu nudi nacionalizam kao kompenzaciju. Tako bujaju vlast i nacionalizam, dok društvo propada. Dakle, to je vrlo racionalno. Jer, često možemo da čujemo da su postupci naših vlasti ludi, iracionalni. Nisu. Vrlo su racionalni i vrlo im uspešno omogućavaju da vladaju decenijama uz sve katastrofe koje su proizvele. Ponudile su društvima osećaj veličine i to „radi“. E, sad je to postalo zanimljivo kada su na to „pali“ Britanci, Amerikanci… Kako su prošli brexit i kako je pobedio Tramp i na izborima 2020. dobio preko 70 miliona glasova? To je sada ogromno pitanje za sve društvene nauke. Takva pobeda populista i nacionalista u najrazvijenijim zemljama sveta nije bila „predviđena“ klasičnim teorijama. Jedan od odgovora je da je u pitanju velika globalna kontrarevolucija protiv svih oslobađajućih pomaka postignutih od šezdesetih godina do danas. Kontrarevolucija uplašenih… Svet se nekako sa tim bori, a kod nas je kontrarevolucija pobedila pre četrdesetak godina. I ne znamo ili ne želimo da nađemo izlaz…
Prometej.ba, 31.01.2022.
Peščanik.net, 07.02.2022.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)
- Programirani zaborav - 30/11/2024
- Nacionalizacija antifašizma - 20/10/2024
- Revolucija ili puč - 05/10/2024