U narodnoj skupštini, u uobičajeno doslovno skandaloznoj atmosferi, poslanici upravo vode „objedinjenu“ konfuznu raspravu o mnoštvu stvari koje međusobno nemaju baš nikakve veze.
Ali čak i u atmosferi koja kontinuirano potvrđuje uspešnost nastojanja da se parlament pretvori u pačvaru, pažnju privlači nastojanje vlasti da na sebi svojstven „elegantan“ nomotehnički način, izmenama jednog zakona (Zakona o planiranju i izgradnji) promeni drugi zakon ( Zakon o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu uz naknadu) i tako nekim izuzetno bogatim, a potencijalno i mnogo bogatijim ljudima, ukidanjem naknade za konverziju učini uslugu vrednu više milijardi evra.
O toj ideji, krajnje problematičnoj sa stanovišta javnog interesa, korupcije i (ne)ustavnosti, dosta su govorili i pisali mnogi. I ja sam, pa ću ovaj put o drugoj stvari, jednoj od onih kojim javnost zaglušena skupštinskom kakofonijom ni izbliza, čak uopšte, ne pridaje pažnju, a bez sumnje je zaslužuju.
Nedavno objavljeno istraživanje novinara Radija Slobodna Evropa (RSE) za predmet je imalo uvođenje tzv. inteligentnog video nadzora u Srbiji. Naravno, video nadzor koji omogućava brzu i masovnu proveru i identifikaciju lica obradom biometrijskih ličnih podataka, nije ni nova ni nepoznata tema, već godinama je aktuelna. Vlast je poslednjih 10-ak godina u više navrata pokušavala da donese zakone koji bi trebalo da regulišu upotrebu ovakvog video nadzora za potrebe policijskog rada. I svaki put neuspešno, jer su svi oni, zbog očito veoma rigidnih rešenja i maksimalističkih pretenzija, koje podrazumevaju velike rizike po ustavom garantovana ljudska prava, naišli na žestok otpor javnosti i nisu prošli. Poslednji takav predlog povučen je na samom kraju prošle godine.
Ono što istraživanje RSE čini posebno zanimljivim jeste to što činjenice iz izveštaja RSE neizbežno upućuju na zaključak da vlast problem uvođenja video nadzora uveliko „rešava“ daleko od očiju javnosti, politikom svršenog čina, na način koji će svaki otpor zakonu o policiji koji jednom opet bude predložen učiniti faktički besmislenim.
Poslednjih pet godina opremu za sprovođenje inteligentnog video nadzora nabavilo je najmanje 40 gradova i opština, skoro četvrtina jedinica lokalne samouprave, i takve nabavke su sve intenzivnije širom Srbije! Za ilustraciju njihovog obima dovoljno je podsetiti da je prošle godine samo opštinska uprava Osečine nabavila sistem od 113 kamera. Mala opština sa tek nešto više 10 hiljada građana ima jednu kameru na 100 stanovnika!
Evidentno je da smo suočeni sa „puzajućim“ ali robustnim procesom koji otvara mnoga pitanja na koja nema odgovora. Ako su javna bezbednost, sprečavanje krivičnih dela, otkrivanje počinilaca krivičnih dela poslovi kojima se bavi Ministarstvo unutrašnjih poslova, a ne lokalne samouprave, zašto ovu opremu one kupuju i plaćaju iz svojih budžeta? Ako je javna bezbednost razlog za nabavku opreme, zar to treba da zavisi od odluka ove ili one lokalna samouprave, zar to ne treba da je (naravno, pod uslovom da se stvori valjan zakonski osnov za primenu) nešto o čemu treba da odlučuje MUP?
Novinari RSE su odgovore na ta pitanja, kao i na niz drugih (u koje sve svrhe, ko i kako obrađuje podatke građana, kome su dostupni, ko i kako ih čuva itd), tražili u više lokalnih administracija i više policijskih stanica i nisu ih dobili. Svi su ih upućivali na MUP Srbije.
A odgovor MUP-a na zahtev za informacijama i objašnjenjima bio je kratak i, s obzirom na nesporne obaveze koje ima svaki organ vlasti po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, bezobzirno bahat: „Nismo u mogućnosti da izađemo u susret.“
Što me podsetilo da je tokom pomenute skupštinske rasprave, čak i u uobičajeno žalosnoj atmosferi na koju smo oguglali, predsednik skupštine „uspeo“ dodatno skandalizovati javnost. Prvo je krajnje neumesno komentarisao izlaganje poslanika i pozivao ga „da govori o amandmanu“ iako je poslanik navodio upravo primere iz prakse koji su bili u nespornoj vezi s amandmanom, a potom mu bahato, svedoci su hiljade TV gledalaca, siledžijski isključio mikrofon.
Odgovorni u MUP i Vladi ovakvim odgovorom novinarima RSE, ignorisanjem potpuno legitimnih zahteva za informacijama koje su sa stanovišta Ustavom garantovanih prava građana od izuzetnog značaja, zapravo rade isto. Bahato isključuju mikrofon celoj javnosti. I tako još jednom potvrđuju potpuno pogrešnu predstavu o sopstvenoj ulozi i odgovornosti i iluziju o svojoj „nedodirljivosti“. I o potpunom pomanjkanju svesti o tome da se za to, kad tad, mora snositi odgovornost.
Peščanik.net, 27.07.2023.
