Pogled na evropski Ustav je obespokojavajući kao što se moglo predvideti za bilo šta što vodi i priprema Valeri Žiskar D Esten, gospodin koga se starci sećaju iz afere sa dijamantima koje je primio od afričkoga cara Bokase. Taj Ustav je evrocentričan, stereotipizira evropsku prošlost, otvara široko vrata neoliberalnoj ekonomiji koja će naprosto progutati evropsku socijalnu sigurnost, o zdravstvenoj zaštiti da i ne govorimo. Ali on je, paradoksalno, i jedina osnova da se u evropskome kontekstu takve tendencije polako smanje, ublaže, te da na osnovu istoga nivoa zakonitosti započne i neka ozbiljnija debata o tome kako bi Evropejci mogli biti zdraviji, zaposleniji, bogatiji, a bogme i tolerantniji, otvoreniji, gostoljubiviji za Neevropejce i odlučniji prema navali gluposti, agresije i opasnosti koje će bar još dve godine provaljivati iz zvanične Amerike.

Stoga je svakome razumnome, čak i evrokratima ustav bio važan korak ka uspostavljanju evropskoga jedinstva i uređivanju osnove za menjanje. Pa ko je onda zapravo rasturio evropski ustav, tako da sada uistinu ne sme da se vrati u istom obliku, bar ne u Englesku, najozbiljnijeg američkog saveznika. Na jednoj strani je izvesno glupost evropskih vođa koji su dopustili referendum popuštajući svojim populističkim naklonostima, sem Berluskonija koji ni tu nije smeo da rizikuje pa da ode ranije. A na drugoj strani usledio je populistički odgovor koji političari nisu znali da predvide. I u Francuskoj i u Holandiji su na vlasti vlade koje bi se rado igrale sa vatrom populizma, ali ne sa ekstremnima, samo bi drpili deo kolača koji se nudi sa te strane. Neviđeno kompromiserstvo tih vlada koje se nisu pobrinule za radnike, nego su mislile da razumne socijalne mere mogu da zamene dizanjem histerije i ksenofobijom, tako je dobilo svoju pravu cenu – ispod nule. U Francuskoj su se na istome nivou političke ocene našli krajnja levica i krajnja desnica i bestidno pale jedna drugoj u zagrljaj, provincija se suprotstavila liberalnoj metropoli, neobrazovanost obrazovanju, glupost pameti, preteća vladavina ološa racionalnoj vlasti.

Nemojmo se zavaravati, kada bi se u bilo kojoj evropskoj državi danas glasalo o smrtnoj kazni na referendum bi izašao 31% frustriranih i smrtna kazna bi bila izglasana. Opšte glasanje o prisajedinjenju jedinstvenoga Kipra Evropskoj zajednici završilo se provincijskom, tačnije komšijskom brljotinom lokalnih patriota, tako da danas Evropska zajednica sadrži 25 celih država i pola jednog ostrva.

Referendum naprosto nije sredstvo demokratije u savremenim društvima i treba ga koristiti samo za mere koje ne donose štetu nekome u društvu, odnosno za pitanja koja imaju alternative iste vrednosti: da li da autobusi budu zeleni ili crveni u našem gradu, recimo. Odgovor na pitanje o odgovornosti za evropsku sudbinu je jasan, francuska i holandska vlada su zakuvale, pa neka i plate. Umesto da padnu na izborima neka daju ostavke odmah. To se doduše već desilo u Francuskoj ali kao otresanje i onako otpisanih. U ovakvim slučajevima svi moraju da odu. Oprezne nove članice i one koje ponešto znaju o glasu naroda, kao u sredozemnim zemljama i u Nemačkoj, opredelile su se za parlamentarnu odluku, svako sa svojim uglavnom suprotstavljenim motivima.

Ne zaboravimo da je evropska vlada u ovome trenutku desna, što iz prakse koju gledamo godinama znači obaveznu dozu gluposti. Umesto da se referendum jednostavno ne pojavi u primanju ustava nego da postoji jedinstveno pravilo za sve, ovaj groteksni odnosno hinjeni liberalizam, zaboravnost u pripremi rezervnog izlaza, a pre svega nespremnost da se otvore sva vrata Evrope onda kada je u ozbiljnoj krizi, samo potvrđuje gornju ocenu. Da je Evropa bila otvorenija za Tursku, ustavna kriza bila bi danas manje verovatna. Ovako, negovanje populizma, rasizma i ksenofobije donelo je sasvim predvidljive plodove.

Ima li Evropa onda neke izglede i nekog uticaja? Jasno da ima za one koji čekaju pred ulazom. Uljudnost izjava raznih predstavnika srpskih stranaka koje su se pojavile posle emitovanja dosada najočitijeg dokaza genocida u Srebrenici pokazuju da je srpski populizam, bar na zvaničnom nivou, gurnut iz prvog reda malo nazad. Opasnost fašizma koji se podjednako dobro lepi za vrhunske nacionalne institucije i za marginalce time nije smanjena, samo trenutno potisnuta, ali je lepo videti. Samo da ne bude nekog referenduma.

Peščanik.net, 10.06.2005.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)