Nikada stvari nisu bile tako jasne: vučimediji prate bivšeg predsednika i intervjuišu ga svaki put kada obavi fiziološku potrebu u Davosu, jer druge prilike nema; bivši predsednik virtualno vodi narod kroz svoj švajcarski apartman, jer na konferenciji nema mesta, položaja i prostora; policija časno zauzima univerzitet i lema svakoga ko se tamo nečasno pojavi; evropskoj delegaciji, koja je upravo zbog tih stvari došla na razgovore i raspitivanje, priređuje se prostački doček. Jeste, neko je digao kamen, stanovnici ispod (otud ispodnjaci) panično su se rastrčali na sve strane, kamen su vratili. Ostala je neprijatna slika, kao i smrad. Poslanici su došli da provere slobodu medija i izražavanja i autonomiju univerziteta. Dobili su precizan pregled. Mogu napisati kratak i sadržajan izveštaj: ispodnjaci neće u EU. Potvrđeno je, Srbija može da uđe u EU samo bez ispodnjaka.
Sem što je sve tako očigledno, ima i neki perverzni odsev ferpleja u tome. Potpuno je odviše svo ono vrludanje, pismo-glava, lažinjanje, čivijanje, zaluđivanje i izluđivanje: jedna tačka saglasnosti je rešena, ne mora se više navoditi, nije predmet razgovora ni manipulacija, naprosto više ne postoji. O EU više se ne pregovara sa ispodnjacima, niti u Srbiji razumnih niti u EU. To je stvar bolje i sagledive budućnosti.
Pa ipak, ima nešto što me lično pogađa, premda se poslanik Picula pokazao kao pouzdan evropski službenik i dao besprekornu izjavu, pošto se devet poslanika odlučilo da pogleda izložbu. Edukativna korist elegantno je izbrisala sve ostalo. A šta je htela domaćica ovog bednog mangupluka da postigne? Sveopštost srbljavštine. Obavila je to u svojstvu predsednice parlamenta i u svojstvu najvećeg klovna – izvinjavam se, klovnare – u parlamentarnoj demokratiji države. Picula je ispodnjacima jedini prirodni cilj, jedino njega vide kao crvenu maramu, što uništava celokupnu spoljnu politiku i diplomatiju i državi nanosi nepopravljivu štetu – al’ šta zna Brnabić, bre; odabran je dan, ne sećanje na holokaust, 27. januar, kada je Crvena armija ušla u skoro napušteni Aušvic, nego pet dana ranije; odabrana je „izložba“ kroz koju se mora proći; falsifikovana je istorija, ali to je zaista najmanji problem za ispodnjake. Pa se onda nadulo od sreće: jal’ će proći jal’ neće, pa hijene sa pitanjima u zasedi, ukratko šta god da Picula uradi, imalo je da bude ustaško. Klovnara je glupa, pa je tako i ispalo.
Ono što vređa, jeste što je sve to nepodnošljivo i izvesno kažnjivo ponižavanje žrtava ustaša, zloupotreba sećanja, udarac sa najvišeg državnog nivoa pravo u lice i u dostojanstvo svakog građanina i celokupne države. Kao što reče Picula, ne bi bilo EU da nismo pobedili zločince; a neće je ni biti ako ponižavamo njene svetinje, žrtve zločinaca. Mog dedu su ustaše u Osijeku javno provele kroz grad u bodljikavoj žici 10. maja 1941, pre toga su ga negde na Tvrđi deset dana mučili. Pred streljanje na dravskom mostu deda je skočio u reku. Moja majka išla je u odeljenje osiječke realke u kojem su bile „pravoslavke, Jevrejke i bezvjerke“: 27 Jevrejki, starih 20-21 godinu iz tog odeljenja završilo je u Aušvicu i Jasenovcu. Moju majku i baku Nemci su spasli od ustaša, stavili su ih na voz za Beograd. Kuću porodice u Osijeku ustaše su zapalile još 1938, ukućani su se jedva izvukli. Moja baka obično bi rekla da dedu nisu ubili Hrvati, nego ludaci. Baka je bila građanka Jugoslavije, bila bi i građanka EU, bar po opredeljenju. Šta to za mene znači? Da se ne smem ne sećati priča koje sam čula, da ih moram procenjivati i meriti njihovu verodostojnost, da ih ne smem zloupotrebljavati, i da me zato duboko vređa manipulacija žrtvama.
Sramoćenje skupštine, ustava, države i građana koje je klovnara izvela nema izgleda da bude kažnjeno sve dok se ne bude povratilo značenje svakog od tih pojmova.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
