U Ljubljani već više od mesec dana šetači u Tivoliju imaju priliku da vide izložbu belgijskoga fotografa Žima Simkea (Jim Sumkay) sa naslovom Ljubigrad-Belana: ljubi Beograd, bela Ljubljana. Prošloga juna je Simke slikao nedelju dana u Beogradu, nedelju dana u Ljubljani: sada su te fotografije izložene, svih 118, 59 iz Beograda i 59 iz Ljubljane, u parovima, sve do 3. januara 2011.. One predstavljaju život i puls gradova, mnogo različitih prostora, mnogo isto nesrećnih lica. Žim Simke je takozvani “nevidljivi” fotograf, koji pre svega vidi svakodnevicu, njenu ironičnu ili žalosnu stranu, usamljenost i komuniciranje, paradoksalne kombinacije slika i reči koje nas okružuju kamo god da se okrenemo. Radio je posvuda po svetu, uglavnom izlažući po zidovima, van galerija, van hramova kulture. Najsrećnije ljude je snimio u starim četvrtima Havane. Tamo je upoznao Dušana Jovanovića, režisera, koji je bio oduševljen njegovim fotografijama, i tu se rodila i ideja da dodje u Ljubljanu. Zatim se to u Srpskome kulturnome centru “Danilo Kiš” u Ljubljani povezalo sa idejom da Žim slika dva glavna grada. Slike Žima Simkea su većinom u crno-beloj tehnici, i beleže nešto što je zaprepašćuje: familijarnost za koju mislimo da pripada samo Ljubljančanima, ili Beograđanima, ili onima koji poznaju oba grada. Fotograf po definiciji ima izvrsno istrenirano oko, premda su poznati i fotografi kojima vid nije potreban da sjajno fotografišu. Žim Simke je naime uhvatio upravo ono što smatramo “svojim”, specifičnim, nečim što samo “mi” prepoznajemo. Poslao je izuzetno važnu poruku o tome da univerzalnosti nema, ali nema ni naročitih posebnosti. Živimo u uglavnom uniformisanome svetu, samo su jezici na reklamama različiti. Ljubljana, doduše, izgleda ulickanija, samouverenija, Beograd depresivniji. Već dimenzije su dovoljne da objasne ovakve razlike…
U svakome slučaju, slike Beograda slovenačkoj publici ne prikazuju grotesknu turbo kulturu Guče i Nove godine na beogradskim ulicama, nema splavova, klubova i restorana; Ljubljana Beograđanima ne nudi rajske potrošačke slike. Oba grada su ogoljena, svedena na ljudsku figuru i ponekad veličanstvenu geometriju luke, grada, građevine. Bilo je jedino logično da gradonačelnici oba grada, uz potpisivanje dokumenta o bratimljenju, odu u posetu izložbi, bez pompe, uz pokoji trenutak potpune tišine.
Pa ipak, ostaje nešto na fotografijama, što autori govora mržnje na Internetu nisu komentarisali, ali su to na izložbi jasno pokazali: već prvoga dana izložbe, vandalizovana je jedna fotografija, dva romska muzičara u Ljubljani. Kada se vratimo izložbi, shvatimo da postoji jedna grupa fotografija i jedna vrsta ljudi, podjednako zastupljena i na beogradskoj i na ljubljanskoj strani. To su Romi. Neki su muzičari, neki voze improvizovana vozila kojima raznose stari papir ili dolaze da seku drva domaćinstvima, neki prose, za neke ne možemo opredeliti čime se bave. Za mlade koji se šetaju u pristojnoj odeći, sede po kafićima, klupama, hodaju ulicama, pa i za starce koji se okupljaju u priči ili oko šaha, ne postavljamo pitanje šta oni rade i od čega se izdržavaju: kada su Romi u pitanju, u oba grada, u svim gradovima Evrope, odmah želimo da proverimo da li su korisni članovi društva ili ne. Ponašanje prema njima u Beogradu i Ljubljani podjednako, bez izuzetka je rasističko, nipodoštavajuće, netolerantno. Mediji se na obe strane ponašaju isto: odmah traže kriminal, lenjost, parazitstvo i druge stereotipe kojima će pokriti svoje savršeno neznanje i odsustvo radoznalosti. Čim završi pesmu, muzičar sa fotografije je u svetu u kojem se ispituju njegova radna sposobnost i volja, osumnjičen da je uradio nešto loše, da je spreman da ukrade i prevari.
Ako dakle tražimo nešto zajedničko na fotografijama Ljubljane i Beograda, dobićemo Rome. Kao što povezuju Beograd i Ljubljanu, tako povezuju sve evropske gradove. Ova dragocena kulturna grupa koja govori posvuda istim jezicima – bar među sobom, i snalazi se u svim jezicima između kojih putuje, više ne doživljava čak ni romantičnu idealizaciju ranijih vremena: ostala je samo slepa mržnja, i sumanuti zahtev da se “adaptiraju”, odnosno postanu nevidljivi. Pa kada to pokušaju, ostaje lak posao da ih, izdvojene iz zaštite njihove grupe, love jednog po jednog…
Ne tražeći posebno, Žim Simke je ponudio ogledalsku sliku gradovima, opomenu o ponašanju, svedočanstvo trećega koji kvari harmoniju uspostavljanja prijateljstva onih koji dominiraju. Treći, koji se izmiče definiciji i koji svet u kojem boravi čini očevidno zatvorenim i neprijateljskim, opominje na opasnu internacionalizaciju mržnje prema drugome, koja nije mimoišla ni bezbrižne države, ni do nedavno razumne političare. Fantomski treći, Rom, pojavio se na slikama koje nude mogućnosti novih sećanja i nezaboravljanje starih ljubavi. Nije li dobar trenutak da taj nepriznati i posvuda isti treći dobije svoje mesto, odnosno da mu se prizna mesto koje već zauzima? Nije li trenutak da se Romi proglase kulturnim dobrom Evrope, najkonzistentnijom evropskom manjinom, lancem koji povezuje Evropu solidarnosti i društvene brige? Nije li trenutak da romski muzičar, pošto je izveo pesmu, sedne u isti lokal i ponudi sebi kafu od dobitka koji je upravo zaradio? Nije li trenutak da prestane opraštati što ga smatraju manje građaninom? Nije li vreme da od Roma tražimo oproštaj? I da proglasimo dan romskog oproštaja za sve nepravde koje smo im naneli? Jesmo li dovoljno razumni da im ne pripisujemo više kriminala nego ostalima, da konačno ućutkamo one kojima smetaju jer žive, da ismejemo sulude zahteve da budu isto što i drugi?
Pojava Roma na fotografijama iz dva glavna grada i prepoznavanje njihove sudbine su poruka koju niko nije naručio, i preti joj da je niko ne pročita. No ako dve prestonice u Evropi imaju nešto toliko zajedničko, toliko nepromenljivo i prepoznatljivo, onda se stvar mora smatrati evropskim fenomenom. Romi su, drugim rečima, simbol evropskoga zajedništva. Evropa se ne mora sastojati samo od država: već smo bili svedoci kako su neki Evropejci pokušali da ukradu antičku prošlost, da manipulišu jevrejske izvore, i da se nekako otarase islamske evropske tradicije: potpuno ćutanje i negiranje romske mreže koja povezuje Evropu je onaj drugi, krajnji primer, dokaz robovanja Evrope sopstvenoj – isto tako tradicionalnoj – gluposti. Drugim rečima, vreme je da Evropa prizna narod bez države, da obesi romsku zastavu na jarbole u Briselu i Strazburu, da u liftove po evrokratskome kontinentu pusti malo romske muzike: da i ne govorimo o usklađivanju romskog evropskog zakonodavstva, socijalne evropske romske politike, evropskoga programa romskih kultura. Jer Romi su tu, preživljavaju, i ne gube ni trunku svog identiteta koji drugi gube svakodnevno, bez obzira na institucije plaćene da zadržavaju jezike, kulture i krhku samosvest; bez svega toga, Romi su prepoznatljivi, iako su nepismeni, isključeni, neprihvatljivi, svakodnevno optuživani. Možda je, zapravo, već vreme da nas, druge uobražene Evropejce, nauče kako se to radi?
Peščanik.net, 25.11.2010.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
