Istorija kao slon u sobi

Muzej Jugoslavije, foto: Peščanik

Muzej Jugoslavije, foto: Peščanik

SRPSKA LABORATORIJA SEĆANJA

Gde počinje savremena srpska istorija? I koje mesto u njoj zauzima jugoslovensko nasleđe? Da li razgovori o sećanju i zaboravu u post-konfliktnim društvima uopšte imaju smisla? Sa ovim pitanjima sam otišla iz Srbije u oktobru 2016. Pre 6 godina sam pošla na studijska putovanja o kulturi sećanja po celom post-jugoslovenskom prostoru u organizaciji Memory Laba (Laboratorije sećanja), edukacijske mreže koja se bavi temom kulturnog savladavanja prošlosti u zapadnoj Evropi i na zapadnom Balkanu. Od našeg prvog susreta u Sarajevu 2010. godine, nas 40 aktivista i analitičara smo zajedno putovali i istraživali kako društva u zapadnoj Evropi i na zapadnom Balkanu predstavljaju svoju istoriju. Posetili smo Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Francusku, Nemačku i nemačko-poljsku granicu, Kosovo, Makedoniju, Belgiju, a 2016. smo stigli u Srbiju.

Svake godine, tih 5 jesenjih dana provedenih sa ljudima iz Laboratorije sećanja za mene su bili puni intenzivnih doživljaja. Ali istraživanje u Srbiji je bilo drugačije: tu sam se suočila sa ogromnom prazninom. Prvog dana u Beogradu imali smo 3 predavanja o društvenoj istoriji Srbije. Uvodni referat je održala istraživačica sa Instituta za noviju istoriju Srbije, pod naslovom „Savremena istorija Srbije sa posebnim osvrtom na period od 2. svetskog rata do danas“.

Istoričarka nam je objasnila da se geografski nalazimo na ušću dveju reka, Save i Dunava, koje su vekovima razgraničavale dve suparničke imperije: Austrougarsku monarhiju i Osmansko carstvo. Polaznu tačku „savremene istorije Srbije“ ona je označila kao mesto spajanja ovih dveju kultura. Izborom reka kao metafore za istoriju ona nam je ukazala na fluidnost i neprekidnu promenu kao ključne osobine srpske istorije.

Prvi važan datum koji je pomenula bilo je osnivanje Jugoslavije 1918. (tada još Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca). Posle njenog pada, detaljno nam je objasnila specifičnosti Titove socijalističke Jugoslavije (društvena svojina, samoupravljanje, pokret nesvrstanih). Svoje izlaganje je završila sledećom napomenom: „Iako sva post-jugoslovenska društva imaju svoje specifičnosti, među njima ima i mnogo sličnosti.“

Ne sećam da li je istoričarka uopšte pomenula reč „Srbija“ u celom svom izlaganju”. Predstavila nam je savremenu istoriju Srbije kao prazninu. Nije spomenula pad predsednika Socijalističke partije Srbije, Slobodana Miloševića, niti atentat na demokratskog premijera Zorana Đinđića u martu 2003. Ni referendum kojim se Crna Gora odvojila od Srbije 2006. ili proglašavanje nezavisnosti Kosova 2008. nisu našli mesta u njenoj „savremenoj istoriji Srbije“. Od tolikog prećutkivanja, savremena istorija Srbije je narasla do ogromnog „slona u sobi” – on je tu, ali svi se prave da ga ne vide.

Ona je govorila ljudima iz BiH, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i zemalja zapadne Evrope. Možda bi njena prezentacija bila drugačija pred drugom publikom. Možda je procenila da je narativ o socijalističkoj Jugoslaviji najsigurniji način da se izbegne rasprava o ratovima iz devedesetih godina prošlog veka. Neko iz publike je pitao za nedavnu rehabilitaciju generala Draže Mihailovića. Tokom 2. svetskog rata on je bio vođa srpskog nacionalističkog pokreta, poznatijeg kao četnički pokret. Na početku rata četnici su se borili protiv nemačkog okupatora, ali su se ubrzo okrenuli protiv Titovih partizana i nesrpskog stanovništva. Njihov cilj je bila „homogena Srbija”.1 Posle rata, Mihailoviću je bilo suđeno za izdaju i ratne zločine, bio je proglašen krivim i streljan. U maju 2015. Vrhovni sud u Beogradu proglasio je presudu iz 1946. nevažećom i presudio da suđenje Mihailoviću nije bilo pravično, već ideološki pristrasno.

Tokom ovog kontroverznog procesa koji se nije bavio time da li je Mihailović zaista počinio zločine za koje osuđen, nego više time da li je sudski proces bio pravovaljan, konsultovano je mnogo istoričara. Kolega naše predavačice iz Instituta za noviju istoriju je podržao ovu simbolički važnu rehabilitaciju. Naša istoričarka je objasnila: „Ovde ćete naći sve vrste istoričara koji će vam potvrditi svaku istinu“. Pomislila sam: „Sve znači ništa“. Ako svaki istoričar može da tvrdi bilo šta, istorija kao nauka gubi svoju svrhu naše orijentacije u vremenu. Ako njen sadržaj može biti bilo šta, onda kao posledicu imamo dezorijentaciju društva.

I ja sam bila dezorijentisana posle ovog predavanja o „savremenoj istoriji Srbije“. Ali zahvaljujući njemu sam shvatila važnu distinkciju: da socijalistička Jugoslavija i nacionalistički četnički pokret iz Drugog svetskog rata danas stoje u potpunoj suprotnosti. Titova Jugoslavija je bila protiv nacionalizma i fašizma, a četnički pokret je simbolizovao veliku, monarhističku Srbiju, nacionalizam i saradnju sa fašistima. Možda je savremena srpska istorija zaista nemoguća misija, ako njena izgradnja počiva na takvim protivrečnostima.

Suveniri u beogradskoj pešačkoj zoni: Tito i Draža © Jacqueline Nießer

Suveniri u beogradskoj pešačkoj zoni: Tito i Draža © Jacqueline Nießer

Neobični kontinuitet jugoslovenstva

Moj utisak je bio da ako se hvali četnički pokret onda je to zbog toga što jasno izražava srpstvo. Taj jasan naglasak na srpstvu je važan u kontekstu suprotstavljanja neobičnom kontinuitetu jugoslovenstva. Srbija nije svojevoljno izašla iz Jugoslavije. Naprotiv, Milošević je izgrađivao Jugoslaviju sa namerom da, kako bi to rekao Tramp, „opet učini Srbiju velikom“. Jugoslavija se nije raspala samo zbog ratova već i zbog demokratskih promena. Prvo su bili izbori, pa tek onda ratovi. Na kraju tog procesa, ustavnim promenama je tiho i konačno prestala da postoji poslednja državna konstrukcija koja je nosila ime Jugoslavija: u februaru 2003. Savezna Republika Jugoslavija postala je Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Posle svega, Srbija je preostala kao neka vrsta nevoljnog jugoslovenskog ostatka, pošto su svi ostali u međuvremenu napravili svoje male, nezavisne države. Nenad Dimitrijević je odatle zaključio da „srpski nacionalni identitet više ne postoji. Projekat koji je bio usmeren na homogenizovanje svih Srba u „Veliko Jedno” u potpunosti je uništio naciju“.2

U svakom slučaju, opet imamo zemlju pod imenom Srbija, mada je ona „uvek nekako ostajala nedovršena“, kako kaže istoričarka Dubravka Stojanović. Uništena nacija u nedovršenoj državi pretvara svoju istoriju u prazninu. To zvuči logično, ali za stanovnike Srbije je ravno katastrofi.

Biti Srbin/Srpkinja

Memory Lab ne posećuje samo muzeje i spomenike, već i reflektuje šta ova iskustva prenose. Mi smo i analitičari sećanja i aktivni posmatrači. U pitanju je antropološki pristup gde je istraživač istovremeno i deo proučavanog procesa. On u opis svog problema uključuje i refleksiju sopstvene pozicije u njemu. Svi mi smo u isto vreme i zamorčići i naučnici Memory Laba.

Ponekad imamo rasprave u manjim grupama. U Beogradu smo u takvoj grupi dobili zadatak da opišemo svoj odnos prema Srbiji. Jedna učesnica iz srpske nevladine organizacije za ljudska prava je objasnila: „Osećam se odsečeno od Srbije. Ne mogu da se identifikujem sa njom, jer ne prihvatam zvanični nacionalistički narativ“. Jedna druga učesnica je rekla: “Namučila sam se da bih postala Srpkinja“. Njen problem je bio konstruisanje identiteta kroz negaciju. Otkrila je argumente koji su joj omogućili da se oseća prijatno govoreći: „Ja sam Srpkinja“. Kroz tu pripadnost ona prihvata odgovornost da transformiše značenje toga biti Srpkinja na način koji joj je prihvatljiv. Ona želi da spreči da negiranjem svog srpskog identiteta zbog dominantnih nacionalističkih stremljenja – zanemari njegove poželjnije karakteristike koje se ne uklapaju u zvanični stereotip. Zato ona izbegava raskid sa svojim srpskim identitetom i teži tome da premosti njegove antagonizme.

Jedna učesnica, nastavnica jezika i književnosti u Srbiji, iznela je opasku: “Pre rata sam bila Jugoslovenka. Danas odbijam da se identifikujem sa državom ili nacijom“. Zato ona svoj predmet definiše kao „jezik i književnost“, kako bi mogla da predaje i književnost iz ostatka Jugoslavije. Jedan LGBT+ aktivista je izjavio: „Ne govorim to inače, ali ja sam Srpkinja. Moja porodica je sa Kosova. Kada sam svojoj majci rekao da sam trans-gender, ona nije razumela. Onda sam joj objasnio: „Rođena sam kao žensko, ali se ne osećam kao žena. To je kao da se rodiš kao Srpkinja, ali se ne osećaš tako“. Aktivista je hteo da pokaže koliko je identitet takođe izbor shvaćen kao priznavanje određenih atributa. Na njegovo iznenađenje, majka je prihvatila to što se on ne oseća kao žena, ali ne i njegovo odbijanje da bude Srpkinja.

Shvatila sam da svim ovim ljudima nije problem da budu Srbi, već to što biti Srbin podrazumeva velika pojednostavljenja identiteta. Dubravka Stojanović tvrdi da je taj monizam ili anti-pluralizam glavni problem srpskog društva. Ipak, ona priznaje da je upravo to jedan od retkih kontinuiteta u razvoju srpskog identiteta.3

To oslikava ključnu dilemu: identitet djeluje kao konstruisanje kontinuiteta.4 Ali šta ako neka prošlost sadrži više lomova nego kontinuiteta? Amplitude preloma i promena u prošlosti Srbije možda objašnjavaju moć antipluralističke argumentacije i privlačnost uprošćenog narativa koji možemo nazvati „istinski srpskim“.

Ali shvatiti argument ne znači i njegovo opravdanje. Ako identitet posmatramo kao izgrađeni kontinuitet, onda imamo više prostora za odluke, kao što pokazuje diskusija u našoj grupi. A ako ima prostora za odluke, ima ga i za promene. Samo izgleda da je mnogim ljudima u Srbiji dosta promena, posle svih ratova, hiperinflacije i sankcija koji su ekonomski i politički uzdrmali ovu zemlju.5

Možda je ipak moguća alternativa pluralističke Srbije? Pri tome ne mislim na stvaranje nove Jugoslavije. Pluralizam ovde ne treba izjednačiti sa nestalom, multinacionalnom Titovom Jugoslavijom. Mnogi ljudi koji su živeli u Jugoslaviji gaje prema njoj velike simpatije.6 Ali ipak mislim da je izjednačavanje pluralizma sa Jugoslavijom zamka. Bojim se da razumevanje jugoslovenstva kao oblika građanskog otpora nacionalizmu samo pojačava parališuće antagonizme.7 Povezivanje antinacionalizma, antifašizma i antikapitalizma sa Jugoslavijom samo obnavlja već davno izgubljenu ideološku bitku.

Pravi Drugi

Da bismo izbegli zamku ovog ukorenjenog istorijskog antagonizma, treba uzeti u obzir jedan drugi ključni deo formiranja identiteta, a to je definisanje sebe u poređenju sa drugima. U ovom kontekstu, način na koji se u Srbiji gradi „drugi“ postaje veoma važan. Sa Memory Lab grupom posetila sam Muzej istorije Jugoslavije. Muzej je napravljen u doba Jugoslavije povodom Titovog 70. rođendana kao poklon grada Beograda. Ovaj kompleks sadrži nekoliko muzeja i neke stambene objekte. Nakon smrti vođe 1980. osnovan je memorijalni centar pod nazivom Kuća cveća, koji je deo ovog muzeja. Na tom mestu su sahranjeni Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka. U međuvremenu je ovo mesto postalo neka vrsta svetilišta.

Od 2013. Muzej istorije Jugoslavije je definisan kao kulturna institucija od nacionalnog značaja. Po meni, to znači izlazak iz zamke istorijskog antagonizma, jer se priznaje da je jugoslovensko iskustvo deo srpskog identiteta. Jugoslavija je prestala da bude Drugi i postala deo same Srbije.

Dakle, ako je jugoslovensko iskustvo važna komponenta srpskog identiteta, kako su onda definisani ostali? Kada nam je kustos Muzeja istorije Jugoslavije rekao da su 80% posetilaca muzeja stranci, pomislila sam na francuske, američke, poljske i ruske turiste u potrazi za izložbom o jugoslovenskoj istoriji. Pitala sam se ko kupuje nostalgične majice, tašne i olovke sa oznakama Jugoslavije u prodavnici muzeja. Onda sam se setila svoje kupovine autobuske karte Zagreb-Beograd, kada sam spontano stala ispred šaltera za domaće linije. Putovanje između Zagreba i Beograda za mene nije bilo međunarodno putovanje. To iskustvo mi je pomoglo da shvatim da su 80% „stranih posetilaca” muzeja verovatno pre svega turisti iz bivše Jugoslavije. Da li to znači da i bivši delovi Jugoslavije pripadaju onim Drugima nasuprot kojih Srbija definiše samu sebe?

Muzej Jugoslavije i dalje razvija svoju stalnu postavku. Tu se organizuju i tematske izložbe, kao na primer ona u Kući cveća koja se bavi Titovim kultom. Tu sam zatekla jedan eksponat koji ilustruje moje shvatanje savremene istorije Srbije kao praznine.

Muzej istorije Jugoslavije © Jacqueline Nießer

Muzej istorije Jugoslavije © Jacqueline Nießer

Godine 1997. i 1998. su ostavljene bele. Za 1999. godinu se vezuju „neuspešni mirovni pregovori o statusu Kosova” kao razlog za NATO bombardovanje tadašnje SR Jugoslavije, koje je trajalo dva i po meseca. Rat na Kosovu se uopšte ne pominje. Posetilac može da pomisli da su „mirovni pregovori” o Kosovu nastali ni iz čega. Obostrani aparthejd Albanaca i Srba na Kosovu i eskalacija sukoba 1997. i 1998. od strane srpske policije i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) takođe nisu pomenuti. Ove važne činjenice su izostavljene u jednom javnom srpskom muzeju. Kosovo je dobar primer toga kako se Srbija samodefiniše protiv ostalih iz postjugoslovenskih zemalja.

Zaboravi sećanje – promišljaj istoriju

Teorije sećanja i zaborava u bivšim konfliktnim društvima mi ne pomažu u srpskom slučaju. Tek pomoću shvatanje istorije kao višeznačnog procesa proizvodnje znanja8 sam bolje razumela nedorečenu srpsku istoriju kao mesto tihog znanja. Moj pristup je sličan onom o ćutanju kao sastavnom elementu suočavanja sa prošlošću Jelene Obradović-Wochnik.9 Istraživanjem prećutkivanja otkrivamo dinamiku artikulacije ili neartikulacije spornih sadržaja, a istraživanjem praznine objašnjavamo njihove rezultate. Francuski antropolog Roger Bastide je zaključio: “Kada jedna struktura preživi i u njoj su određene elementi izostavljeni, stvaraju se vidljive ‘rupe’, ‘praznine’, negativni i stvarni tragovi. Dakle, u nekim slučajevima mi saznajemo da nešto postoji iako ne znamo šta je to konkretno, jer vidimo da je čvrsto ugrađeno u mreže postojećih odnosa.”10

Tako sam u slučaju Srbije shvatila da jugoslovensko nasleđe predstavlja jednu takvu mrežu odnosa. To znači da je savremena srpska istorija ugrađena u jugoslovensku istoriju, što je očigledno. Ali ponekad, ono što je očigledno treba da bude i priznato.

Literatura

Algazi, Gadi, Forget Memory: Some Critical Remarks on Memory, Forgetting and History, in: Sebastian Scholz/Gerald Schwedler/Kai-Michael Sprenger (Hrsg.), Damnatio in memoria. Deformation und Gegenkonstruktionen in der Geschichte, Köln [u.a.] 2014, pp. 25-34.

Calic, Marie-Janine, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, München, 2010.

Halbwachs, Maurice/Coser, Lewis A., On collective memory, Chicago, 1992.

Jansen, Stef, Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu, Beograd, 2005.

Mikus, Marek, ‘European Serbia’ and its ‘civil’ discontents: beyond liberal narratives of modernisation, in: Centre for Southeast European Studies (June 2013).

Obradovic-Wochnik, Jelena, The ‘Silent Dilemma’ of Transitional Justice: Silencing and Coming to Terms with the Past in Serbia, in: International Journal of Transitional Justice (2013), pp. 328-347.

Peščanik, Jugoslavenstvo poslije svega, 09.12.2016.

Petrović, Tanja, Towards an Affective History of Yugoslavia, in: Filozofia i Drustvo (2016), pp. 504-520.

Spaskovska, Ljubica, The Yugoslav Chronotope: Histories, Memories and the Future of Yugoslav Studies, in: Florian Bieber/Armina Galijaš/Rory Archer (Hrsg.), Debating the End of Yugoslavia, Farnham 2014, pp. 241-253.

Ovaj esej Jacqueline Nießer je originalno objavljen na engleskom: History as elephant in the room: Observations from Serbia’s memory lab, Erinnerungskulturen: Erinnerung und Geschichtspolitik im östlichen und südöstlichen Europa, 16.12.2016.

Prevod Ana Begovac, lektura Sanja Radović

Peščanik.net, 02.02.2017.

TEMA – JUGOSLAVIJA

________________

  1. Marie-Janine Calic, Istorija Jugoslavije u 20. veku, Minhen, 2010.
  2. Nenad Dimitrijević, “Prošlost, odgovornost, budućnost”, Reč br. 57, 2000.
  3. Dubravka Stojanović u emisiji Peščanik: Jugoslavenstvo poslije svega, 18. april 2016.
  4. Maurice Halbwachs / Lewis A. Coser, On collective memory / O kolektivnom sećanju, Chicago, 1992.
  5. Marek Mikus, ‘European Serbia’ and its ‘civil’ discontents: beyond liberal narratives of modernization / Evropska Srbija i građansko nezadovoljstvo, Centre for Southeast European studies, juni 2013.
  6. Ljubica Spaskovska, “The Yugoslav chronotope: histories, memories and the future of Yugoslav studies / Jugoslovenski hronotop: istorije, sećanja i budućnost jugoslovenskih studija”, u knjizi Debating the end of Yugoslavia / Rasprava o kraju Jugoslavije, uredili Florian Bieber, Armina Galijaš i Rory Archer, Ashgate, 2014.
  7. Stef Jansen, Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu, Bgd, 2005.
  8. Tanja Petrović, Towards an affective history of Yugoslavia /Prema afektivnoj istoriji Jugoslavije, Filozofija i društvo XXVII, 2016.
  9. Jelena Obradovic-Wochnik, The ‘Silent dilemma’ of transitional justice: Silencing and coming to terms with the past in Serbia / ‘Tiha dilema’ tranzicione pravde: Ućutkivanje i prihvatanje prošlosti u Srbiji, International journal of transitional justice 7, 2013.
  10. Roger Bastide, Les Religions africaines au Brésil: Vers une sociologie des interpénétrations de civilisations (Paris: P.U.F., 1960), citirao Gadi Algazi, Forget memory: Some critical remarks on memory, forgetting and history, uredili: Sebastian Scholz/Gerald Schwedler/Kai-Michael Sprenger, Damnatio in memoria. Deformation und Gegenkonstruktionen in der Geschichte, Köln, 2014.