Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić u Beogradu

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić u Beogradu

Bilo je samo pitanje vremena kada će se pojaviti zahtevi da se uloga kvislinga Milana Nedića oceni pozitivnije – ili da se bar „izbalansira“ slika o njemu – i to u svetlu nesporne činjenice da je njegova vlada za vreme Drugog svetskog rata prihvatila veliki broj srpskih izbeglica sa drugih okupiranih teritorija nekadašnje Kraljevine Jugoslavije.

Argumentaciju ove vrste treba pažljivo razmotriti, naročito zato što uvodi pojam kolektivnog identiteta izbeglica. Tako se jedan istoričar priseća svoga dede, izbeglice iz Metohije, za koga je Nedić bio „srpska majka“ – i odmah dodaje da je Nedić to bio i za sve ostale izbegle Srbe, naročito one iz takozvane NDH.

U leto 1944. nemačka vojska je u Italiji počinila masakr nad stanovnicima sela Ćivitela dela Čiana u provinciji Areco, kao odmazdu za napad italijanskih partizana. Pedeset godina kasnije, kada su istoričari intervjuisali preživele pripremajući se za naučnu konferenciju u vezi sa tim događajem, sa iznenađenjem su otkrili da stanovnici sela za ovaj masakr krive pre svega lokalnu omladinu koja je otišla u partizane. Posebno zapanjen je bio jedan od istoričara, rodom iz tog sela koji je u ovom događaju izgubio oca. Analizirajući ovaj slučaj Erik Hobsbaum kaže: „On se kao istoričar sudario sa memorijalnom naracijom stvorenom za svakodnevnu upotrebu“.1 Seosku priču treba proveriti, jer ona sama po sebi ne može biti istorija, iako je formirala identitet sela i smatra se delom njegove istorije. Hobsbaum ovo objašnjava varljivošću pamćenja, koje treba da bude „predmet istorijskog istraživanja istim metodama kao i događaj iz juna 1944“.2

Da su neki od srpskih istoričara istraživali sećanja ovih italijanskih seljaka, verovatno bi ih samo preneli u svoje knjige. Ali time bi izneverili istoriju kao nauku.

Sintagma „srpska majka“ koja se vezuje za Nedića spada u memorijalnu naraciju srpskih izbeglica koje su se sklonile u okupiranu Srbiju za vreme Drugog svetskog rata. Istorijska nauka je odavno dovela u pitanje Nedićeve majčinske osobine. Slobodan Kerkez kaže: „Starije izbeglice i preseljenici, zapravo odrasli muškarci, našli su se pod nacionalističkim pritiskom da se opredeljuju za Milana Nedića, Kostu Pećanca, Dražu Mihailovića, Ljotićeve dobrovoljce… Za deo izbeglica iz istočne Bosne bio je privlačan pokret Draže Mihailovića, koji im je davao obećanja i otvarao prespektivu povratka na svoja ognjišta i osvete Hrvatima i Muslimanima“.3

Od mnogobrojnih faktora koji su uticali da se izbeglice opredeljuju za kvislinške vojne formacije, Kerkez izdvaja sledeće: 1) siromaštvo i bedu; 2) administrativnu prinudu kvislinških organa, odnosno strogi nadzor nad izbeglicama koji je uključivao i saslušanja pod kojim uslovima i zašto su pobegli; 3) žestoku antikomunističku propagandu; 4) četničku propagandu kolektivne odmazde; 5) nametanje predstave o Nediću kao „ocu Srbije“. Izbeglicama je prećeno i da će u slučaju pomaganja snagama NOP-a biti vraćeni na okupiranu teritoriju, pri čemu se deo izbeglica, uprkos represiji, ipak opredelio za partizane.

Hobsbaum kaže da neki mit možemo srušiti „samo u onoj meri u kojoj on počiva na stavovima koji su dokazivo pogrešni“,4 ali i da je priroda nacionalističkih mitova neuhvatljiva i da malo njih može biti diskreditovano na taj način. Mislim da mit o Nediću koji nesebično spasava ljudske živote spada u onaj mali broj mitova koji mogu biti dovedeni u pitanje. Srpska majka svakako nije ona koja prvo zbrine svoju decu, a onda ih naoruža i pošalje u borbu protiv vekovnih srpskih neprijatelja i komunista, ali ne i protiv fašističkog okupatora.

Rasprava o Nediću pokrenuta je od strane intelektualaca čija je pregrejana nacionalna svest rastrzana pitanjem šta je dobro, a šta loše za Srbe. U dobro za Srbe bi spadao Nedić, dok bi u loše za Srbe spadali ustaše ili Jugoslavija. Evo šta tu preporučuje Hobsbaum: „Svaki Jevrejin… nagonski prihvata pitanje koje su… članovi naše manjinske zajednice upućivali bilo kom… događaju u svetu – da li je to dobro ili loše za Jevreje? U vremenima diskriminacije i progona ovo pitanje je korisno… Ali njime ne može i ne treba da se rukovodi jevrejski istoričar, naročito ako piše istoriju svoga naroda. Ma koliko mikrokosmički orijentisani, istoričari moraju zadržati univerzalni pristup stvarima… jer to je nužni uslov razumevanja istorije čovečanstva, uključujući i istoriju bilo kojeg njegovog dela. Sve ljudske zajednice nužno su deo većeg i složenijeg sveta. Istorija namenjena samo Jevrejima… može da nam pruži utehu, ali to nije dobra nauka“.5

Peščanik.net, 02.01.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Građanin prvog reda

Nikola Samardžić – Osvrt na navode iz teksta Dejana Ilića “Građani prvog reda”

Dejan Ilić – Građani prvog reda

Milivoj Bešlin: Milan Nedić – rehabilitacija fašizma

Dejan Ilić – Majka i prostitutka nacije

Oslobođenje: Ivan Čolović – intervju

Aleksandar Sekulović: Kasno ste se setili!

Ivan Čolović – Milan Nedić i srpski nacisti slave Vidovdan

Milovan Pisarri – Milan Nedić: vera u nemačku pobedu

Olivera Milosavljević – Ponavljači na barikadama kolaboracije

Mijat Lakićević – Moć đenerala

Miloš Vasić – Kvisling Milan Nedić

Vladimir Veljković – Depolitizacija Milana Nedića

________________

  1. Erik Hobsbaum, Istorija identiteta nije dovoljna, O istoriji, Beograd, 2003, str. 286.
  2. Hobsbaum, str. 286.
  3. Dr Slobodan Đ. Kerkez, Društvo Srbije u Drugom svetskom ratu 1941-1945, Niš, 2004, str. 147; Rad je kao doktorska disertacija iz 1989. u rukopisu više puta citiran od strane istoričara Branka Petranovića u knjizi Srbijа u Drugom svetskom rаtu 1939-1945, Beogrаd, 1992.
  4. Hobsbaum, str. 292.
  5. Hobsbaum, str. 294.