Bez obzira na opsesije državom, granicama ili etničkim poreklom, koje u delu javnosti podgreva miloševićevski lobi (koji se održao u svim institucijama i većini medija), predstojeća sajamska ponuda neće biti u stanju da neposredno najavi dvestagodišnjicu Prvog srpskog ustanka. U društvu koje je u protekloj deceniji ubrzano siromašilo, nije mogla da napreduje nijedna nauka, i tu istorija nije izuzetak. Naročito u svome kreativnom i moralnom domenu, istorija nije dobila nikakav podsticaj u pomami kojom je, na primerima iz prošlosti, posle propasti istočnoevropskog komunizma i pred izvesnostima rekonstrukcije ili dekompozicije zajedničke države i demokratskog otvaranja društva, trebalo opravdati zločinačke poduhvate kojima su se održavale postojeće strukture moći, i izgrađivale sasvim nove.
Ako bi se objašnjenje savremenih pojava moglo potražiti, sa ogromnim oprezom, u istorijskom iskustvu, hronika izučavanja Srpske revolucije ukazuje na jedva nekoliko razdoblja mira i napretka u kojima je ozbiljno pretresanje prošlosti bilo ostvarivo i obavijeno potrebnim smislom. Ta hronika je zaista ispunjena usponima i padovima. Vuk Karadžić, koji je o Prvom ustanku pisao i kao njen savremenik koji je nepoznavanje istorijskog metoda uspevao da nadoknadi i oštrim zapažanjima i ogromnom građom, nije imao neposrednih nastavljača. Čitavo XIX stoleće prožeto je prazninom koju je premostio samo Leopold Ranke svojom Srpskom revolucijom (Hamburg, 1829). U njoj je, posmatrajući srpske pobune pod Karađorđem Petrovićem i Milošem Obrenovićem u neraskidivom sledu događaja, Ranke pokušao da, na vrhuncu romantičarske epohe, savremenicima približi borbu jednog od pobunjenih naroda koji je slobodu osvajao isključivo sopstvenim snagama, budući da se nije mogao hvalisati antičkim korenima, niti je imao saveznika u evropskim silama.
Prvi uzlet srpske istoriografije o Prvom ustanku odigrao se tek pred samu stogodišnjicu, kad su počeci demokratizacije Srbije podstakli i njen kulturni preobražaj koji je imao značaj, dubinu i domete nove, istinske revolucije. Ako je taj opšti pokret imao, uslovno, karakter naprednog konzervativizma, zaokupljenog i potrebom ispitivanja prošlosti, i vizijama odlučnije modernizacije Srbije koja bi preuzela ulogu južnoslovenskog Pijemonta, i u politici i u kulturi, pojava Stojana Novakovića je svakako bila suštinska. On je u zadivljujuće kratkom razdoblju (1903-1908), a njegovu žurbu su događaji koji su usledili opravdali, napisao nekoiliko knjiga i većih studija (Vaskrs države srpske, Tursko carstvo pred srpski ustanak 1780-1804, Ustanak na dahije 1804). U nedostatku mogućnosti da donese novu arhivsku građu, on je ponudio nova tumačenja, koja je potom bilo teško osporiti, i nagovestio nova područja istraživanja. Kontinuitet napretka, koji nije uspela poremetiti ni kataklizma svetskog rata, potvrdio je Aleksa Ivić svojim korpusima izdanja izvora iz bečkih arhiva (I-V, Srpska kraljevska akademija, 1935-1, dok se VI knjiga pojavila pothumno, tek 1966).
Obnova interesovanja srpskih istoričara za Prvi srpski ustanak s početka osamdesetih godina XX veka odigrala se u atmosferi koju su nove postitoističke elite u vlasti i u nauci ispunjavale brigom, stvarnom ili uobraženom, za sudbinu nacije i moguće svođenje Srbije na granice jedva nešto šire od onih koje je neposredno ostvarila svojom nacionalnom revolucijom. Bez Tita, koji je umro, i brzo ga se odrekla, obnavljajući reminiscencije na Rankovićevo nasilje, ta elita je tragala za novim voždom, po ugledu na Karađorđa, takođe autoritarnim i neprikosnovenim. Dva zbornika Srpske akademije, Istorijski značaj sprske revolucije 1804. godine, i Jugoslovenske zemlje i Rusija za vreme Prvog srpskog ustanka 1804-1813. pojavila su se upravo u nezgodnom trenutku, uoči izbijanja skandala vezanih za krađu i obnarodovanje nedovršenog Memoranduma. U njima dominiraju i tadašnji autoritet Vase Čubrilovića, potekao iz njegove bliskosti sa svim režimima, i njegove sklonosti, sve izraženije kako su mu izmicali i vreme i moć, sovjetskom metodu i svetonazorima. I ogroman trud onih istoričara koji se nisu suviše promolili izvan njegove senke, koji se zasnivao na istraživanjima koja su trajala decenijama, nekako se utopio u intelektualnom sivilu i bezidejnosti toga vremena.
Prvi srpski ustanak bio je stihija koja se istovremeno gubila u kovitlacu Francuske revolucije i Napoleonovih osvajanja. Teškoće koje je Prvi ustanak postavio pred svoje istraživače i tumače otkrila je i Istorija srskog naroda (I-VI, SKZ, 1983-93). U njoj se, upravo u odeljku posvećenom Srpskoj revoluciji, otkrila neophodnost usavršavanja sintetičkih metoda, zapostavljenih u nauci koja je, i onda kad se klonila političke i ideološke svakodnevice, u svojoj organizaciji i čeličnoj hijerahiji ponekad oponašala modele komandnog političkog ustrojstva i predmodernog društva. Na ovogodišnjem sajmu čitaoci će zato verovatno rado obratiti pažnju na lake i dopadljive sinteze kakav je Vožd Karađorđe Radoša Ljušića (Zavod za udžbenike, 2003), koju prožima logičan sled izabranih događaja i razumljivih objašnjenja.
Drugu polovinu osamdesetih srpski istoričari dočekali su u većini podeljeni na najmanje dve uticajne grupacije, koje su se u svakodnevici međusobno oprezno i pomirljivo prožimale. Na partijsku represiju koja je usledila posle otkrića Memoranduma, Akademija je, održavajući nesporan uticaj u nauci i u čaršiji, odgovarala predlozima rešavanja državne i nacionalne krize koji nisu predviđali, ili ne iskreno, bilo kakav oblik demokratskog pluralizma, međunacionalne saradnje niti prilagođavanja evropskim integracijama. U nedostatku podrške velikih sila nasilnom obračunu s pobunjenim republikama koje su se otcepljivale jedna za drugom, i u sve strožoj izolaciji Srbije, gubitnička histerija u kojoj su se nove elite zadovoljavale organizovanom pljačkom, ratnim zločinima, nasiljem kod kuće i javnim hvalisanjem, zahtevala je od istoričara bliskih režimu da nekako zabave zainteresovani ostatak ostatka društva. Sadašnjici i neposrednoj budućnosti trebalo je prilagoditi i samu istoriju koja se počela posmatrati u svetlosti potreba za ostvarenjem nacionalnog jedinstva pred zajedničkim ciljem. Tako je i tradicija ruralnog života i verovanja (koja se pred građanskim poretkom obično povlači u etnografiju i antopologiju), nasilno oživljena u sinkretizmu interpretiranih i izmišljenih običaja i rituala ispunjenih prostotom, šovinističkim samoljubljem, praznoverjem, ili klerikalizmom. U javnosti su, od Politikinih »Odjeka i reagovanja« do postmiloševićevske štampe koju finansiraju mafija i njoj bliski politički i poslovni krugovi, pretresane aktuelizovane vizije Kosovske bitke, Panslavizma, Novog svetskog poretka. I čitava državna istorija iz poslednja dva stoleća, od Prvog ustanka, isprana je, do banalnosti, jednom nadmenom kolokvijalnom retorikom, da bi se pronašli i režimu lojalni Karađorđevići.
U zbrci koje su donele izolacija, ratovi, siromaštvo, uglavnom lišeni neposrednih uvida u svetsku nauku i strane arhive, istoričari su se snalazili vođeni pre nagonom za sopstvenim opstankom, poneko i bilo kakvom javnom promocijom, nego suštinski lošim namerama. U kontekstu predstojeće dvestagodišnjice Srpske revolucije, o tome svedoči projekat Istorija srpske državnosti (I-III, Novi Sad, 2001), koji je, kao apologija tekuće državne politike, najverovatnije osmišljen u danima njene agonije koju su Milošević i njegov režim, naročito tokom bombardovanja i posle izdvajanja Kosova, iživljavali brutalnim obračunom s političkim protivnicima i dramatičnim kršenjem ljudskih prava. Ta istorija se, najzad, pojavila posle Miloševićevog pada. Ali je, bez obzira na manipulacije kojima je mogla poslužiti, ona ponudila bogatu građu o srpskoj etničkoj srednjovekovnoj geografiji i prvobitnim državnim oblicima (M. Blagojević, A. Veselinović), jasnu i dinamičnu istoriju koja je pokrenuta Prvim ustankom (R. Ljušić), i smirenu interpretaciju državnog i nacionalnog pitanja novijeg doba (Lj. Dimić). A samo je naizgled paradoksalno učešće u njenoj izradi i onih koji su nesposredno potekli iz režima koji je državnu istoriju Srbije iz proteklih dvesta godina izvrnuo ruglu i besmislu, da bi nešto slično učinili i oni sami, sa ustanovama kojim su upravljali, Maticom srpskom i Srpskom akademijom (Č. Popov i D. Medaković).
U procesu demokratske tranzicije, koji je postepen, spor i tegoban, u nauci su delimično opstali i projekti koje je nadahnula Miloševićeva administracija, dok se u medijima i javnosti uporno neguje koncept istorije zasnovan na teorijama zavere, kontinuiteta etničke čistote, nacionalnog ekskluzivizma, na antimodernim i antizapadnim učenjima. Zato će i ovogodišnji sajam obilovati naslovima koje inače nudi jedna opskurna knjižara na Trgu Nikole Pašića. Promišljanje, ili buduće novo pisanje i čitanje istorije Srpske revolucije neće moći da proteknu bez pretresanja i onog razdoblja koje je otvoreno krađom i zvaničnim tumačenjem nedovršenog Memoranduma, a čiji je svršetak, naročito u intelektualnoj, ideološkoj i duhovnoj sferi, nagovešten delimičnim uklanjanjem Miloševićevog režima (1986-2000). Petnaest godina na samom kraju XX veka, to je jedna ogromna epoha, koja obiljem događaja i mogućih saznanja prevazilazi bogatstvo i trajanje nekoliko stoleća u nekoj ranijoj istoriji. Za pretpostaviti je da ni predstojeća dvestagodišnjica neće biti oslobođena takvih reminiscencija.
Danas, 21.10.2003.
Peščanik.net, 20.10.2003.
