Bolonja, Italija

Foto: Peščanik

“Ovo je istorijski dan”, izjavio je 12. jula potpredsednik italijanske vlade i formalni lider Pokreta pet zvezdica – P5S (Movimento 5 Stelle), Luiđi De Maio. Ispred zgrade parlamenta se lio spumante (penušavac) i proslavljalo ukidanje privilegija poslanicima. Bio je to bar četvrti “istorijski dan” od 4. marta kada je P5S zajedno sa koalicijom desnice osvojio vlast. Ko zna dokle će nabrajanje tih istorijskih dana ići, jer je već 3 dana kasnije proglašeno opet “istorijsko” usvajanje “Dekreta dostojanstva” o čemu će kasnije biti (manje bombastičnih) reči. Današnja politika bi, ne samo kod nas, da nije tužna bila smešna. Osvojivši i podelivši vlast međusobno, dvojica populističkih lidera su podelili i populističke uloge. De Maio je klasičan verbalni populista koji i na vlasti živi u hiperaktivnom uvek predizbornom angažmanu. Vođa desnice Mateo Salvini, drugi potpredsednik (stekavši tu funkciju, jednostavno se otarasio koalicionih partnera koji su prešli u čudnu “poluopoziciju”) preuzeo je ulogu suvereniste.1 Njih dvojica deluju kao klasični islednički tim – jedan je zao, a drugi dobričina, a obojici je cilj da osumnjičenom namaknu omču na vrat.

Predsednik vlade, Đusepe Konti, prototip je visokog funkcionera kakve je Mesić nazvao “fikusima”. On se trudi da pred svetskom javnošću bar ublaži ekstreme dvojice potpredsednika koji faktički vladaju, a da pritom ne uvredi nijednog od njih. Čestitao je “kolegama” na ukidanju privilegija poslanicima, iako kao ekonomista vrlo dobro zna da je to populistička parada. To što je ukinuto zove se na italijanskom vitalizio i označava naknadu poslanicima koja ima karakter dodatne penzije na koju se ne plaćaju doprinosi. Naime, po isteku mandata poslanik stiče pravo na tu naknadu doživotno, čak s pravom nasledstva za najbliže članove porodice. Visina te naknade zavisi od dužine poslaničkog staža i vremenom se “usklađuje”, u zavisnosti od talenta poslanika da je nakarikava. Nezavisno od vitalizia, poslanici primaju mesečnu neto platu od 5.304,89 evra uz dodatak za dnevnice od 3.503 evra (ako poslanik stanuje u Rimu onda samo 1.100 evra), dodatak za telefon do 3.323 evra (godišnje), za transportne troškove 3.995 evra tromesečno (s tim što poslanici imaju besplatan prevoz svim javnim sredstvima prevoza, od aviona do taksija i naplaćuju putne troškove kada obilaze teren). Ti dodaci se ne dokazuju, a za mnoge je dovoljno podneti račun pa da budu refundirani. Uglavnom, ukupna mesečna prosečna primanja poslanika penju se na 14.634 evra za senatore i 13.971 evra za poslanike (u dinarima 1.648.578 bruto, ali mesečno). Italijanski ekonomista, nobelovac Franko Modiljani, konstatovao je: “Mi Italijani smo uspeli da korumpiramo i korupciju”.

Evo još malo podataka: u oba doma ima ukupno 950 parlamentaraca na 60 miliona stanovnika; samo Britanija ima više od toga, sve ostale zemlje su skromnije uključiv i SAD, koja na 350 miliona stanovnika ima 500 parlamentaraca. Otuda je italijanska demokratija i najskuplja – 1.450 milona evra godišnje! U tom smislu, ukidanje poslaničkih privilegija (ukupno 45 miliona2) je kap u moru. No italijanske računice su uvek drugačije od uobičajenih. Naime, svaki dom parlamenta određuje samostalno pitanja primanja poslanika. E pa dom poslanika je prihvatio da ukine privilegiju vitalizia, ali Senat ne! Sem toga, u vreme vlade Marija Montija (2012), dotični vitalizio je za sve ukinut sa važenjem od sledećeg skupštinskog sastava.3 Dakle, sadašnji sastav parlamenta nema to pravo, ali se zadržalo još 1.230 osoba koje ga koriste i ukinuti ga njima znači uvesti meru sa retroaktivnim dejstvom. Gotovo je sigurno da će pompezno doneta odluka pasti na sudu. Montijeva odluka je doneta u vidu zakona i ona se primenjuje. Međutim odluka po kojoj se isplaćuju privilegije je u osnovi interni akt o nagrađivanju u parlamentu. Biće šta će biti ali je suđenje neizbežno. Nije džaba tvitovana izreka: “Da bi se upravljalo Italijom nije važno dobiti izbore nego sudske procese”.

Onima koji očajavaju zbog naših zaista problematičnih parlamentaraca nabrojaću nekoliko italijanskih kvarnjaka koje treba da pogodi ukidanje privilegija: Poslanik Piero Baseti (91) pri prelasku na kontributivni princip treba da prima 3.234 evra manje, odnosno samo 497 evra, ali bi ipak dobijao zaštitnu penziju od 1.470 evra. Poslanica Lučana Kastelina manje za 4.314 evra, odnosno samo 783 evra mesečno. I njoj je spas zaštitna penzija. Drugim rečima, tih dvoje poslanika i njima slični objektivno nemaju radnog staža ni za minimalnu penziju, što će reći da nikada nisu radili ništa sem što su političili. Kanconier Đino Paoli odradio je jedan mandat i primao 3.108 evra, a po novom će mu ostati 1.088 na koje su plaćani doprinosi. Glavna zabava je sa porno zvezdom Ilonom Staler, “umetničko ime” Ćićolina (Čvarčić), kojoj se privilegija umanjuje za 2.020 pa će joj ostati 1.088 evra neto mesečno i doživotno. Samo na osnovu te beneficije njoj je do sada isplaćeno 988.344 evra. Nju su 1987. godine radikali proglasili za poslanicu na svojoj listi da bi pokazali kako je parlament kao institucija besmislen. Šta tek reći za poslanika Paola Pomićina kome kad oduzmu 4.217 još uvek ostaje 5.418 evra mesečno. Sjajni novinar Indro Montaneli je autor sentence: “U italijanskom rečniku ‘idealista’ znači budala, a ‘inteligencija’ – lukavost”.

Naveo bih još samo da je odluka o uvođenju vitalicija doneta na tajnoj sednici parlamenta uoči božićnjeg raspusta 1954. godine. Nije Italija jedina koja ima takvu instituciju; ona samo ima najbeskrupulozniju političku klasu. Na primer, jedna britanska studija pokazuje da italijanski parlamentarac u EU godišnje košta 120.500 funti, a britanski samo upola – 66.000, što je još uvek znatno više nego što primaju francuski, nemački, španski… U SAD poslanik stiče pravo na penziju ako ima minimum 50 godina života i 20 godina službe, ostali sa 62 godine i 40 godina rada. Penzija ne može biti veća od 80 odsto primanja u poslednjoj godini (nešto nalik na status prvoboraca u SFRJ); u Britaniji stiče pravo na penziju sa 55 godina starosti (za ostale 65) sa posebnim dodatkom za svaku godinu poslaničkog staža u iznosu od jedne četvrtine iznosa penzije. U Rusiji, slično Italiji, parlamentarci imaju status kaste. Dok je prosečna penzija stalno zaposlenih građana 13.700 rubalja (225 evra), osnovna plata poslanika je 73.000 rubalja (1.193 evra), njihov vitalicio se kreće od 40 do 55 hiljada rubalja (853-898 evra), ali sa raznim dodacima primanja mogu da dosegnu 400.000 rubalja (6.500 evra): nema prostora za dalje nabrajanje, dovoljno je citirati H. L. Menkoena, američkog novinara koji je smislio: “Jednakost je plemenita ideja koja ne može biti ostvarena doklegod postoji vlast, dakle – nikada”.

Toliko o italijanskom populizmu. Singmund Ginsberg je napisao zgodan esej o populistima kod Šekspira. Pokušao sam da njegove citate nađem u onom prosvetiteljskom izdanju Šekspirovih sabranih dela (Kultura 1963). U drami “Henri VI” Džek Kejd,4 smutljivi vunar koji bi da bude kralj, zaklinje se narodu:

Kejd: Izvršiću reforme. U Engleskoj će se sedam ‘lebova od pola penija prodavati za jedan cigli peni, vrčevi će biti tri puta veći, za prestupnika ću proglasiti svakog onog ko pije malo pivo. Neće biti poreza, ni lutalica, ni imigranata koji su mora… Zapovedam da o opštinskom trošku iz sirotinjske česme Pising-kondit odsada teče ništa drugo do crno vino…  Čitava će kraljevina biti naša zajednička…

Svi: Neka bog čuva vaše veličanstvo!

Kejd: Hvala ti dobri narode – onda neće biti para; svi će jesti i piti na moj račun, i svi će obući istu livreju, da se ljudi slažu kao braća…”

Drugo istorijsko obećanje novog saziva italijanskog parlamenta koje je već u proceduri je “Dekret dostojanstva” koji predviđa da nijedan ugovor o zaposlenju na određeno vreme preko 24 meseca ne može biti produžen, već mora postati ugovor ne neodređeno vreme. To je žestok i pravedan udar na prekarijat. Ugovori na određeno vreme ne mogu trajati duže od 12 meseci, a svako produženje poskupljuje ugovor za 0,5 odsto. Povećava se naknada za nepravedno otpuštene radnike sa 4 do 24 – na 6 do 36 mesečnih plata. Fabrike koje isele svoju proizvodnju u drugu zemlju sa jeftinijom radnom snagom dužne su da državi nadoknade 2 do 4 puta veći iznos sredstava koje su primili kao stimulacije, s tim što na taj iznos plaćaju i 5 odsto kamate. Uz još neke sitnije mere (ažuriranje uplate poreza, upotreba vaučera samo za neke delatnosti…), zabranjuje se svako reklamiranje hazardnih igara. To je ono što su obećavali, sve lepo zvuči ali… Direktor penzionog osiguranja i profesor ekonomije Tito Boeri izračunao je da će samo prva mera ukidanja ugovora na određeno vreme doneti do kraja ove godine 3.300, a kasnije još 8.000 nezaposlenih godišnje. Udruženje industrijalaca žestoko protestuje tvrdeći da će dekret definitivno ugušiti ionako traljav ekonomski rast.

Boeri je ozbiljan ekonomista koji je u svom resoru stvorio jednu od najznačajnijih analitičkih službi. Kada su ga pitali zašto se agresivni populista Salvini sukobio s njim, on je odgovorio: Nije sa mnom nego sa podacima. Boeri je jedan od stručnjaka na koje se vlada neminovno oslonila, ali i prvi koga je napala tražeći da napusti položaj. Di Maio je skočio i na ministra ekonomije Tria, tvrdeći da daje izjave koje su izvan njegove ingerencije. Počeli su napadi na one čije izjave ne odgovaraju populistima. Ceo svet je uvučen u okrutni sistem eksploatacije i bespoštedne konkurencije, pa dobre namere nisu dovoljne da se takav sistem obuzda. Želju komunizma da ovlada celim svetom realizovao je neoliberalizam.

Trenutno je u Italiji aktuelna politička bitka za “labavljenje” zakona o nužnoj odbrani – pravo da se nekažnjeno ubije onaj ko sa kriminalnim težnjama ulazi u tuđu kuću ili radnju. Uz njega sledi i zakon o slobodnoj kupovini oružja. Potpredsednik Salvini, glavni lobista naoružavanja, slikao se sa puškom iznad glave, u istoj pozi kao Čarlton Heston, američki bard oružarskog lobija koji je uzviknuo: “Ovo oružje će biti oteto iz ovih ruku tek kada one budu mrtve i hladne”. Žalosno je kako populizam, primitivizam i želja za moći uništavaju predivnu zemlju za koju je Ernst Pavel u svom “Životu u mračnim vremenima” napisao: “Švajcarska se može pohvaliti lepšim predelima. Ali Švajcarska je puna Švajcaraca. Italija, međutim, ima Italijane. Koji su, ako ostavimo po strani mafiju, Musolinija i korupciju, verovatno najcivilizovaniji narod u Evropi. U svakom slučaju, najhumaniji”.

Biznis i finansije, 19.07.2018.

Peščanik.net, 20.07.2018.

Srodni linkovi:

Milutin Mitrović – „Varvari opet osvajaju Rim“

Jan-Werner Müller – Italija: svetla strana populizma?

Milutin Mitrović – Italija: Uspon sajber političke sekte

TEMA – POPULIZAM

________________

  1. Suverenisti su populisti kojima je nacionalni suverenitet iznad svega. U EU su to lideri Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska i sada Italija). Osnovno obeležje im je da odbijaju sve što vodi većoj koheziji unutar EU.
  2. Iznos od 45 miliona tiče se samo bivših poslanika donjeg doma, ali tu beneficiju imaju i senatori, vojna lica, predstavnici lokalnih vlasti… ukupno 23.000 lica u iznosu od 1,2 milijarde evra. Taj deo neće biti ukinut.
  3. U Italiji se, kao uostalom i u EU, neugodni zakoni donose sa dejstvom na naredne vlasti – da budućima crkne krava.
  4. Na strani 176. se smutljivi populista koji poziva na rušenje kralja zove Džon, a na 207. Džek Kajde – kao kod Šekspira. Oprostiva greška prevodilaca.